Ако наши сународници који живе у гету имају храбрости да се успротиве, шта то гони нас, у остатку Србије, али и Републици Српској, да их се одрекнемо, да се свакодневно одричемо себе, своје земље, своје историје и свог Косовског завета
Милош Ковић (Извор: Политика)
Друштвеним мрежама и интернетом муњевито се шири снимљен лист папира на коме је руком написано: „На захтев директорке школе г-ђе Јадранке Васић о одласку у Косовску Митровицу на митинг подршке председнику Републике Србије, дајем следећу изјаву. Не желим да идем у Косовску Митровицу јер не подржавам политику председника Републике Србије Александра Вучића о коначном решавању статуса Косова. Не желим да идем под принудом, јер одлазак на митинг треба да буде одраз моје воље, а не наређење. У Косовској Каменици, 5.9.2018, Богољуб Милошевић, наставник, Основна школа ‘Десанка Максимовић’, Косовска Каменица.“
У чему су значај и привлачност овог документа? Прво и најважније: Срби и Горанци на Косову и Метохији, људи који већ двадесет година живе у гету, данас трпе прогон не само албанских шовиниста и њихових НАТО заштитника, него и самих Срба. Сви знамо да ће, уколико председник републике Александар Вучић и његови сарадници заиста прекрше Устав и заклетву, и успеју у објављеној намери да се „разграниче са Косовом“ и да му потом признају „независност“, Срби и Горанци на Косову и Метохији бити препуштени доброј вољи Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја и да ће, када, пре или касније, припадну Великој Албанији, бити осуђени на уништење, асимилацију и егзодус. Њихов отпор таквој политици проистиче из најосновнијег права човека на живот, слободу, безбедност, достојанство, слободу и имовину. Због тога их Срби, моћници из Београда, али и њихове комшије и земљаци, сада прогоне. После јавних иступања Епископа рашко-призренског Теодосија и игумана Високих Дечана, архимандрита Саве, који су само јавно поновили оно што пише у Поруци Светог Архијерејског сабора СПЦ од 10. маја, да се Косово и Метохија не смеју делити, да се морају поштовати закони, оличени у Уставу Србије и Резолуцији УН број 1244, против њих је, из Београда, поведена срамотна медијска кампања. Косовске и метохијске вероучитеље који су се, заједно са својим Владиком, монаштвом и свештенством, успротивили предаји Косова и Метохије Великој Албанији, управо ових дана њихове српске колеге, директори школа, кажњавају тако што их одстрањују из наставе, на основу непостојећих, измишљених одлука ђака и родитеља да прелазе на „грађанско васпитање“. У свим буџетским установама, од основних школа до универзитета, праве се спискови оних који одбијају да дођу на предстојећи митинг подршке и поздраве председника републике, који заговара њихово одстрањивање из Србије и препуштање Великој Албанији. Професор права Економске школе у Лапљем Селу Живорад Лазић суочен са претњама и списковима, у изјави за РТВ КиМ упитао је: „Ако губим државу, ако губим кућу, чега онда треба да се плашим? Губитка посла?“
Косово и Метохија нису терет, него једини пут нашег оздрављења и обнове. Ако наши сународници и суграђани који живе у гету, у дневном страху за безбедност својих породица, имају храбрости и достојанства да се успротиве, шта то гони нас, у остатку Србије, али и Републици Српској, да их се одрекнемо, да се свакодневно одричемо себе, своје земље, своје историје и свог Косовског завета? Где је Универзитет у Београду, да се јавно супротстави понижавању колега и отвореном гажењу аутономије Универзитета у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици? Шака сребрњака, необавештеност, обезнањеност медијском пропагандом? Да ли су тих 30.000 или 300.000 динара месечне плате, за коју смо послодавцима и властодршцима продали своју савест, вредни уништења преко 120.000 Срба и Горанаца на Косову и Метохији и комадања наше земље Србије, гашења Републике Српске?
Зар не знамо да су на такав начин, у Црној Гори, потомке највећих српских јунака и Косовских заветника већ претворили у убоге просјаке без сећања, који у себи и са себе бришу све што их сећа на Косово, на херојске прађедове? Данас су већ стигли дотле да, као НАТО војници, прослављају „Олују“. Колико ће времена проћи пре него што их пошаљу на Србију или Русију? Послушност се плаћа неупоредиво скупље него отпор, јер захтеви силника немају краја. Каква је будућност Македоније, парадигме послушности? Узмите било коју историју САД и прочитајте каква је била судбина „Пет цивилизованих племена“, пет индијанских, староседелачких народа који су, настојећи да избегну уништење, примили веру и обичаје освајача. Награђени су убијањима, пљачком и присилним пресељењима у резервате. Само међу Чирокијима 1838. године, на том, како су га сами назвали, „Путу суза“, убијено је између 2.000 и 8.000 људи, жена и деце.
Овај чланак писан је уочи најављене посете и историјског говора председника републике на Косову и Метохији. Најновије вести кажу да тога можда ипак неће бити. Ако је буде, а то ће се знати када ово будете читали, нема сумње да ће већина морати да дође да га поздрави. Овај чланак је, међутим, посвећен Богољубу и Живораду, који су оправдали и потврдили своја имена. Благо њиховим ученицима. Од својих професора заиста имају шта да науче.
Ванредни професор Филозофског факултета у Београду
Опрема: Стање ствари
(Политика, 10. 9. 2018)
|
Помозите рад и опстанак Стања ствари Овде можете унети суму коју желите, с тиме што је минимална уплата 20 евра и то можете помножити бројем којим желите. Ако остане број 1 – онда је то 20 евра укупно. €20,00 |
Categories: Преносимо
Храбар и људски поступак поштеног човека. Пример за углед. Тако бих и ја урадио, само кад бих имао посао у државној служби. И више бих, сигурно. Да сам, на пример, запослен на неком државном факултету, ове колонијалне, квислиншке државе, одмах бих дао отказ и ангажовао се на пољу интернет патриотизма. Уствари, зашто давати отказ кад може и патриотизам и државна служба. Два у један. За историју част, за струју и инфостан државне паре.
@Bane
Na zalost u pravu ste.Ostatak titoizma su intelektualci-disidenti koji rade u drzavnim institucijama!!!???Neobicno je da neko ko tvrdi da je Srbija kolonija prima platu od te drzave.Ne znam kako neko ko nije sposoban ni na moralni cin ostavke, pretenduje da bude moralni uzor.Cini se da inteletkualci dele raspolucenost vlastitog naroda.Izvor te raspolucenosti je raspolucenost naroda i drzave, kao posledica odsustva pravne drzave, cime se drzava otudjuje od naroda i postaje privatni posed vlasti (o KiM se i govori kao o njivi koju treba podeliti).Najznacajni oblik te raspolucenosti je opozicija nacionalno-gradjansko, cije su obe strane lazne, jer mogu biti istinite samo ako se prozimaju, pa nacionalna strana imitira religioznost (u tom kontekstu treba gledati i stalno apelovanje Kovica na emocije, govoreci o mitskom i identitetskom karakteru problema KiM, kao o srpskom, umesto kao o univerzalnom pitanju da li imamo ista prava na suverenitet i nepovredivost granica kao i druge drzave i da li smo gradjani koji su ustanovili svoju drzavu ili iznad ustava postoji nesto vise, spoljasnja sila, pracenja nasiljem vlasti nad ustavnim poretkom, dakle, da li smo gradjani) i obicajnost kojih odavno nema, a gradjanska imitira svetskost ostajuci malogradjanska (zajedno se prozimaju u prepisivanju tudjih zakona i nepridrzavanju istih).Jos jedna manifestacija te raspolucenosti je suprotstavljanje institucija i drzave, ocekivanja od SANU, Ustavnog suda, vojske, da se suprotstave drzavi, zapravo vlasti u narusavanju ustava.Naravno da takav odnos svoje zadnje pribeziste mora imati u crkvi, kao institucija istorijskog ranga drzave koja zato deluje kao da je van drzave.Ipak, sve su to samo znaci da gradjani ne raspolazu svojom drzavom i da to i nece, vec traze delovanje od strane autoriteta, intelektualnog (SANU), pravnog (Ustavni sud prema kome se odnosimo ne kao prema instituciji, vec naprotiv, kao da nije jedna od institucija otudjene drzave pod kontrolom vlasti, dakle nekom pravnom autoritetu (poglavici), a ne instituciji), sile (vojska), moralno-istorijskog autoriteta (SPC) ili licnog (Vucic).Sklonost autoritarnosti svuda curi, otuda i manjak licnih moralnih cinova (neko drugi, neki autoritet, ce sve da sredi).Nece, KiM je pitanje slobode svakog pojedinca, da li gradjanin ili nije.
Радници у државном сектору не морају бити присталице власти. То важи и за наставнике. Могу подржавати кога хоће. И у диктатури порлетаријата, било је много интелектуалаца који нису подржавали социјализам и морали су крити своја уверења.