Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследило је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда.
Вељко Ђурић Мишина (Извор: Новости)
Историографија треба да понуди нова тумачења политике комунистичког руководства у првим месецима 1942. године кад су највећа партизанска оперативна дејства била уз Дрину, то јест источну границу Независне Државе Хрватске, кроз борбе против четника, поготову оних из Србије, што личи на чување усташке државе. Ова тврдња може се доказати документима као што су наређење Врховног штаба од 9. јануара 1942. године штабу Фрушкогорског одреда да се потчини Главном штабу Хрватске (објављено у: Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату народа Југославије, II/2, 199-201); нескривена радост Иве Рибара-Лоле, Хрвата немачко-јеврејског порекла, исказана у писму од 12. јануара 1942. године ЦК КПЈ о ситуацији у Хрватској, што је Земун коначно у Хрватској (објављено у: Зборник.., II/2, 208-214); наређење Врховног штаба Дурмиторском одреду од 24. јануара 1942. да треба „све четнике из Србије стрељати без икакве разлике“ (објављено у: Зборник.., II/2, 243-244) и тд.
После протеривања већине партизанских јединица из Србије и њиховог преласка на територију Независне Државе Хрватске, основни циљ Јосипа Броза Тита био је уништење српског устаничког покрета у босанском Подрињу. Први оружани сукоби четника и партизана у Источној Босни су почели по доласку Врховног штаба и Прве пролетерске бригаде у те крајеве, који су раније заједничком борбом локалне снаге ослободиле. Прелазак појединих бораца из локалних партизанских у четничке јединице допринео је наређењу о прекиду сарадње. Стога је Јосип Броз 6. јануара 1942. наредио штабу Прве пролетерске бригаде операције њеном Краљевачком батаљону да „четнике треба гонити до уништења.“ (објављено у: Зборник, IV/3, 34). Партизани су уочи Божића разоружали четнике а њихове вође побили.
Преломни догађај збио се 7. и 8. јануара 1942. године у селу Иванчићима код Сарајева када је комунистичко то јест партизанско руководство договорило стратегију борбе против четника. Међу четничким командантима посебно су оклеветали мајора Јездимира Дангића и неколицину других официра који су дошли из Србије. У харанги су предњачили Моша Пијаде и Јосип Броз (документи се могу пронаћи у Брозовом „Сабраним делима“, том VIII)!
Било је то време када се говоркало да би се могло десити да се Источна Босна припоји Србији а да је о томе Милан Недић разговарао са немачким генералима. Те вести ширили су Светозар Вукмановић Темпо и Цвијетин Мијатовић Мајо, па су предлагали брзе акције против четника.
Источна Босна била је део немачке окупационе зоне у Независној Држави Хрватској. Они су покренули нову политику посла именовања војно-управни командант Србије, генерала Паула Бадера за војног команданта немачких снага у Независној Држави Хрватској. Основни разлози били су смиривање српског народног устанка и стварање услова за сигурну привредну експлоатацију тих крајева. Стога је и планирана немачко-усташко-домобранска војна операција за другу половину јануара месеца 1942. године. Немачки генерали тражили су тотално уништење партизанских и четничких снага.
Четнички команданти, предвођени Јездимиром Дангићем, су сматрали да је то напад на партизане а не и на њих. Стога је њихово вођство сматрало да је одступање и избегавање борби било корисно по народ. Те препоруке комунистичко односно партизанско вођство је користило као повод за оптужбу о планираној издаји и то су понављали у свакој прилици.
После офанзиве, Немци нису уништили ни партизане ни четнике мада су им нанели значајне губитке: партизани су изгубили своју територију и претрпели губитке у људству, Дангићевим четницима су спалили логор, заробили много бораца и симпатизера. Сам Дангић је прешао Дрину. Ускоро је доспео до Београда, до Милана Недића и затражио помоћ.
Генерал Бадер је крајем јануара почео нову политичку акцију у којој је, уместо Хрвата, желео Србе за преговараче с којима би договорио смирење Подриња.
Политички рад Јездимира Дангића се темељио на неколико основних поставки: окупација је привремена, не изазивати окупатора оружаним отпором због катастрофалних одмазди, чекати повољније догађаје. Дангић је у Босни сарађивао са партизанима, чак и после разлаза партизана и четника у Србији новембра месеца. Првенствени циљ његове борбе био је заштита српског народа од уништења. После дефинитивног разлаза с партизанима, он је постао веома интересантан за Немце у плановима пацификације Источне Босне.
Бадер је, 19. јануара 1942, у разговору са Недићем чуо његову верзију збивања у Источној Босни, улози Дангића и потреби да се тај крај припоји Србији. Бадер је пристао на разговоре са Дангићем. Кључни човек, са немачке стране, у довођењу Дангића у Београд био је др Јосеф Матл, професор славистике, иначе шеф Абвера за Србију. Први директни разговори немачких официра и Дангића били су 30. јануара у селу Цулинама код Бајине Баште. Сутрадан, пре подне, на састанку код генерала Бадера били су елитни немачки официри, Недић, неколицина његових људи и Дангић (Зборник.., XII/2, 116-117).
Споразум су требали да потпишу 2. фебруара. Тога дана из Загреба су стигли генерал Едмунд Глејз фон Хорстенау, немачки посланик и СС-пуковник Зигфрид Каше, специјални опуномоћеник и још неколико Хрвата. Каше је био против било каквог споразума, који је као загрижени симпатизер усташа бранио Независну Државу Хрватску. Дангић је отишао из Београда 3. фебруара.
Комунистички вођи су дознали о преговорима на разне начине и о томе размењивали сазнања, наводно су имали чак и оригинална документа (Зборник.., II/3, 368-372).
Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследио је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда. Они су одговорили да немају снаге да униште четнике. Потом је партизански Врховни штаб 8. фебруара наредио да се територија ка Дрини очисти од четника. Овом приликом треба се подсетити да су тада четничке снаге биле уз Дрину, док су усташке и немачке на потезу ка Сарајеву, уз реку Босну!
Партизански Врховни штаб 3. марта 1942. наредио је штабу Друге пролетерске бригаде да разбије све четничке формације, реквирира њихову имовину и прибегне репресалијама и попали одређене куће (Зборник.., II/3, 20-21).
Опсежна партизанска операција против четника трајала је две недеље. Употребљене су Прва и Друга пролетерска бригада. Уништење четничких јединица учињено је између 5. и 25. марта 1942. године. Партизанска операција се завршила тоталним поразом четника: око 130 четничких официра и бораца се добровољно предало на партизанску официрску реч али су их партизани стрељали по кратком поступку, заробљена је већа количина војне опреме и хране (Ј. Броз, Сабрана дјела, X, 61-62).
Четнички пораз имао је и једну по српски народ катастрофалну последицу. Наиме, њиховим поразом нестало је устаничког фронта према усташама у Рогатици и Хан Пијеску а што су они, усташе, предвођени Јуром Францетићем и „Црном легијом“, веома лако искористиле ради напада на српска села и народ.
За разлику од непрестаних борби партизана против четника у периоду јануар-април 1942. године, сукоба партизана са усташама је било веома мало. Своје разлоге избегавања већих борби са усташама, штаб Пролетерске ударне групе је објаснио 13. марта у писму о ситуацији на простору Рогатица-Хан Пијесак-Стари Брод речима да морају да сачекају исход усташко-четничких сукоба (Зборник.., IV/35, 108-113).
Положај четника у Источној Босни почетком априла 1942. био је веома тежак: губили су једно за другим упориште таквом брзином да се и немачки генерал Бадер изненадио. У свом десетодневном извештају, од 31. марта, команданту Групе Југоисток, је писао и ово: „На подручју источне Босне борба између Хрвата и Срба даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, Муслимани и, на крају, банде које су се пробиле из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем“ (Зборник.., XII/2, 266-271). Бадер је и у потоњим извештајима наглашавао усташко-партизанску сарадњу у уништењу четника. (Зборник.., XII/2, 276-280, 306-311).
Анте Павелић, поглавник Независне Државе Хрватске, је послао у области између Сарајева и реке Дрине, своју елитну јединицу, Црну легију, којом је командовао Јуре Францетић. Црна легија је следећих недеља нанела осетне губитке четничким јединицама а потом направила велике злочине над српским становништвом којих су се и њихови савезници Немци, грозили (Зборник.., XII/2, 405-419). Има индиција да су, у једном окршају са усташама, четници заробили самог Францетића. Међутим, он је убрзо био слободан али се не зна на који начин се то десило. Могуће је да се оружјем ослободио или су га четници морали пустити. Четници су одузели Францетићу архиву. Пронашли су и споразум између њега и једног од партизанских команданата о заједничким акцијама против четника Јездимира Дангића. Како су Немци касније напали и четнике, десило се да су заробили и њихову архиву а тако дошли у посед и Францетићевих папира. Сва документација је однета у Београд, у штаб генерала Бадера (Историјски архив Београда, фонд БдС, Д-254, разне стране).
У међувремену, италијански официри дошли су до Дангића понудивши му да их позове у одбрану од усташких злочина. Немци су за те преговоре дознали и одмах реаговали на тај начин што су ухапсили Дангића. После саслушања, депортован је у официрски заробљенички логор у Немачкој.
(После рата, Совјети су га испоручили комунистичким властима. Суђено му је у Сарајеву почетком јуна 1947. године у време када је у Загребу суђено неколицини усташких главара. Стрељан је највероватније 22. августа, и био сахрањен на до данас непознатом месту.)
Categories: Разномислије
Коначно да неко озбиљним приступом баци право светло на природу сукоба на простору БиХ током тзв НОБ.
Моју убеђеност да су Срби у међусобном сукобу пристали на злоупотребу Хрвата и муслимана за постизање њихових жеља и циљева, овај чланак је само потврдио.
Зашто није било памети и снаге да се то спречи то је право питање ?
Свакоме ко ма и покуша да реално посматра бајку о “НОБ”-у је јасно да се ту радило превасходно не о борби против немачког окупатора, него о крвавом грађанском рату који су иницирали комунисти са циљем насилног преузимања власти после рата – што им је, уз помоћ СССР-а савршено успело.
Оно што ме испуњава згражањем је да чак и данас, када су многи велови и забране са те теме уклоњени, има веома много Срба који још увек идеалзују “НОБ” и комунистичке “хероје”, да онај зликовац и цвећка “Тито” (а сам ђаво ће га знати како се тај уствари звао) мирно чмава у својој кући цвећки у Београду, да вам се и у овом тексту поменути Иво Лола Рибар и даље кези са своје бисте (у друштву још два/три пробисвета) на Калемегдану…
То вам је слично као и у Постсовјетији, и тамо поносно сијају петокраке над Кремљем, она звер Лењин се башкари по Црвеном Тргу, свуда широм те земље се спотичеш о називе улица и градова названих по бољшевичким монструмима.
И Србима и Русима очигледно нешто фали…Никада није извршена лустрација комунистичког периода. Не би било лоше да се, ако икада узмогну (?), у том погледу угледају на Немце који су нашли снаге да то ураде са нацизмом.
У овом чланку г Мишина нам даје архивске податке и чињенице које допуњују слику 2 Св рата у БиХ.
Чланак потврђује тезу да се код нас на Балкану за време 2 Св рата водио братоубилачки рат између наших људи, мојих земљака (који говоре истим језиком и имају исте обичаје) : православаца, католика и муслимана. Аутор описује борбе између партизана, четника, усташа и Немаца. Очигледно је да у тим борбама Немци најмање учествују и најмање страдају. Они су углавном организатори и посматрачи. Аутор наводи три висока немачка официра (Glaise von Horstenau, Siegfried Kasche i Paul Bader), три генерала који вуку конце драме у којој се Јужни Словени међусобно убијају.
Нешто слично се већ дешавало у првом Св рату. Гро аустроугарске војске која је у августу 1914 напала Србију, чинили су Јужни Словени католици и муслимани. Највеће злочине у Мачви и Поцерју починили су управо они, док су масовне злочине у Источној Србији починили православни Бугари.
Кроз неколико дана појавиће се чланци посвећени стогодишњици пробоја Солунског фронта (15 септ 1918). Те крваве рововске борбе, прса у прса, на Добром Пољу, Ветернику и Кајмакчалану између православне браће Срба и Бугара, посматрали су из заклона догледом француски и немачки генерали.
Треба ли додати да смо и задње деценије 20 века – по трећи пут – водили БРАТОУБИЛАЧКЕ И ВЕРСКЕ РАТОВЕ ? Треба ли да и даље ширимо мржњу према рођацима који нису исте вере и истог мишљења као ми?
…”I …sahranjen na do danas nepoznatom mestu.”-, kao, uglavnom, svaki Srbin; svaki hrvat na p o z n a t o m mjestu- centralno, naravno, stepincu: zagrebacka katedrala- oltarska pozicija- , uvijek. p r u z e n za blagosiljanje rabote po kojoj jesu-
z l o… Ali I za ono zlo spram Srba, kao I za ovo drugo imenom ZLO, autori su p o r j e k l o m Srbi
( porjeklom, buduci internacionalci nemaju ni naroda, ni nacije); no, nevolja je u tome sto Srbima (bez one ogradice o “porjeklu”) to l e z I; isto- lezanje!- kao da je u genetici, a, kao, moguce, takvo, sliva se u n e s t a j a nj e. I, evo!, kud’ se god vrne Srba nigdje, Zadrugari svugdje- i dok ovo pisem eno drnda- po cjelu noccu- komsija Zadrugar…
Neko CE reci: pise gajicom! Neznam namjestiti cirilicu!
E, moj “Djole”, evo ja u klin, ti u ” bratstvo I jedinstvo”, ovo zadnje, brozovo…
“Kroz nekoliko dana pojavice se clanci posveceni stogodisnjici proboja solunskog fronta”!- bas prorocki, a od “anonimca”. Rekoh, nek’ prenoci, jer:
CRVENI su utvare, a ove su bica mraka, cemu ih ometati, mirno nek’ rade nad bujicom teza o ” bratoubilackom ratu”; uostalom, penzioneri su, imaju vremena, a tek lunjaju li po nekoj Gori, pa, makar, I fruzijskoj… A i meni se nocas Javi da od svih zanata najvise cijene diplomatiju, buduci se iz daljine bolje vidi tkanje zvano “BRATOubilacki rat” …
Све брат до брата!
Хрвати, Бугари, Мађари, Арнаути!
Неки православни, неки муслимани, неки католици, неки потурчени, неки конвертити!
И сви су радили исто, кољи Србе, Србе на врбе, Србе под лед, Србе на колац…
А, Срби ко’ Срби, све брат до брата, будала до будале, болесник до болесника а памети ни за лек!
Још један у низу “танких” текстова господина Мишине, који ваљда покушава да амортизује критике за (не)рад установе на чијем је челу и своје приклањање тзв. “лијевој хрватској хисториографији” о вишеструко умањеном броју српских жртава од стране хрватских националиста и државе Хрватске.
Што би неки рекли, таблоидна историографија, са давно познатим и апсолвираним подацима, без јасно испољеног става.
Елем, устанак у источној Босни избио је као последица невиђених злочина над Србима на самом почетку рата, посебно током лета 1941. Нпр. у Рашића гају недалеко од Власенице одвођени су српски домаћини из тог краја од стране својих комшија, Павелићевог “цвијећа” – муслимана, мучени, а затим затрпавани у земљу до рамена, да би преко њих прелазили дрљачама и тако их убијали. Занимљиво је прочитати дневник Пере Ђукановића који описује те дане бестијалног убијања цивилног православног становништва, када су Срби и почели са стражама на ободима својих села, спречавајући тако изненадне упаде Павелићевих кољача, што је и био разлог да се затражи да им се из Србије пошаљу официри кадри да се ставе на чело устаника. Тако је Дангић завршио у Босни.
Не знам чему оволико инсистирање Мишине на појму четник, који су превасходно користили усташе и комунисти за ма коју српску формацију, јер се у овом случају радило пре свега о наоружаном народу који је бранио право на голи живот.
Размере тих злочина из лета 1941- су биле повод да се покрене иницијатива о припојењу Србији, тј. изузимању од административне власти из Загреба. Иако је, по казивању Ђукановића, постојало расположење у немачкој команди за Србију да се таквим захтевима изађе у сусрет, негативан и одлучујући став стигао је из Берлина.
Како сам аутор, господин Мишина, није дао никакав закључак голом побројавању давно познатих чињеница, могу само да претпоставим да је указивањем на сарадњу усташа и комуниста против српског народа признао контекст о раније усклађеним заједничким интересима и циљевима хрватских националиста и комуниста на стварању хрватско-католичког бедема на Дрини.
Сасвим се слажем са Иоанном Дубињином који каже :
“Свакоме ко реално посматра бајку о „НОБ“-у, јасно је да се ту радило не о борби против немачког окупатора, него о крвавом грађанском рату који су иницирали комунисти са циљем насилног преузимања власти после рата – што им је, уз помоћ СССР-а савршено успело”.
Исти такав крвави грађански рат лансирали су и наши деспоти 1990 године, распаливши национализам, са јасним циљевима :
– преузимања власти свако у својој републици
– задржавања привилегија
– преливавања огромне друштвене имовине у њихове џепове.
Типична слика оваквог деспота је црногорски председник
Југославију су деценијама рушили Ватикан, ВМРО, Хитлер и усташе, али су наши деспоти то учинили брже и свирепије.
Od “bratoubilackog rata” do gradjanskog rata!
O prvom zbore JUGOljupci, Bravar Im se, makar I
copav, u krevetu nasao; ISTI imenuju “medjubratsko ratovanje” I kao “gradjanski rat”- bravarsko poimanje! Od teske JUGOljubavi Ave pobrkali. Gradjanski rat je,pojmovno, rat unutar j
j e d n o g naroda, najcesce PO ideoloskoj ravni.
Tako unutar srpskog naroda: rat izmedju partizana I cetnika. Samo jugoljupci zbore o partizanima kao druzini koju su cinili svi narodi ljubljene im domovine,; obicno se ovo pametovanje radja seta li se Gorom, makar I fruzijskoj; isto pametovanje, buduci se na Gori- vise vidi no onaj pod gorom!-,obicno ima I kvalitet diplomatske note, te utoliko I kao potencijalno obaveza … Ah, slatka moja (JUGO)diplomatijo…
Недић и Љотић срамота за наш народ довека
Мишин намешта податке. Користи новосазнане појединости да другачије обоји један кључан период НОБ, оне партизанске, да буде јасно.
Толико пуно чињеница се зна о том периоду; нрп. Мишина не спомиње крваве злочине четника у Подрињу. Партизанска НОВ имала је стратешки план да сломи четнике у Подрињу и то је историјски позната чињеница. Толико је та борба НОВ препуна интелигенције и стратегије, док Мишини четници нису им били ни до ножних чланака.
Овај чланак је чиста подметачина.
Аутору не желим да се осећа незгодно док седи на директорском месту у Меморијалу Старог сајмишта и баца поглед на Београд, као под осећајем да је у НДХ. Хоћу рећи, не желим му тескобе на послу. Није нужно ваљда да блати НОБ партизана, да би увеличао четнике. Разумем и лепо схватам неку историјску потребу да се НЕКЕ ствари ставе на право место, али је ВАЉДА ЈАСНО да четнички покрет није имао никакав организован облик с евентуалним централним вођством. Него, само гомиле ракијаша и косурди.
Његови написи су чисти марифетлуци и намештаљке. И тако, до следеће тескобе.