Милош Милојевић: Бесмисао једне посете

Од личних посета српског председника очекује се превише, а обично не буде ништа. Уосталом, шта би могло и бити? Викендашки обилазак неколицине локалитета на северу Косова и Метохије део је настојања чији су оквири давно установљени у Бриселу и Београду

Александар Вучић на централном тргу у Косовској Митровици, септембар 2018. (Фото: Танјуг)

Отишао би он у Книн, но се плаши хајдучије, речи су једног почившег регионалног лидера који се са својим суграђанима обрачунавао њиховом ампутацијом из државног сустава.

Једном данашњем лидеру који би такође ампутацијом да се отараси политичких проблема који га море не недостаје особне храбрости да посети Газиводе. Зашто би, када се Европска унија побринула да ствари прођу без икаквих потешкоћа?

Изјава министра спољних послова у сепаратистичкој влади у Приштини сумирала је много тога – ако је Европска унија хтела да поручи косоварским политичарима како не би требало претерано озбиљно да разумеју сувереност своје самопроглашене државе, успела је; ако је хтела да поручи како подржава политичке маневре Александра Вучића, највећег посвећеника бриселског култа у Београду, успела је и у томе.

Од личних посета српског председника очекује се превише, а обично не буде ништа. Уосталом, шта би могло и бити? Викендашки обилазак неколицине локалитета на северу Косова и Метохије део је настојања чији су оквири давно установљени у Бриселу и Београду. Исходиште тих настојања је прозирно јасно, вероватно и потплаћеним и/или застрашеним пратиоцима председничке севернокосовске туре.

Председников лични боравак на некој манифестацији може да увелича свечаност. Устав каже да он отприлике за такве пригоде и служи. Међутим, позната је ствар да Александар Вучић није председник у конвенционалном, уставном смислу те речи. Он је персонификација једне политичке оријентације и личност која јој пружа јавну легитимацију бескрајним циклусом изборних чуда.

Александар Вучић на језеру Газиводе (Фото: Бета)

Необично је, стога, повишено интересовање за један чин његовог игроказа. Председник је показао личну храброст, кажу једни. Он барем иде међу тај свет, кажу други. Он је крочио тамо где ниједан српски председник раније није био, прикључују се трећи. Но, ништа од овога није важно.

Очекивање да ће некаквим шаманским обредом са неке говорнице у Зубином Потоку, Лепосавићу или у Северној Митровици председник понудити решење „косовског чвора“ који жури да разреши због – нико други не зна чега, показало се потпуно неутемељеним. Он је свој адут из белог рукава месарског мантила просуо у шидској кланици пре извесног времена. Шта би друго могао да дода?

Председник републике је, у својим различитим инкарнацијама, одиграо приличну улогу у уверавању васколике српске јавности како је митингашење круцијалан део државне политике. Но, државна политика се не формира на митинзима, чак ни на оним импонзантним, где су државним органи морали да се побрину само за одговарајуће тоалете и да људи не попадају у несвест, а камоли на њиховим јадним копијама које уприличују Вучић и страначка пратња. Лепо је када се председник негде појави, али то није нужно.

(Нео)радикалски митингаш, лик кога Александар Вучић боље игра него Бела Лугоши грофа Дракулу, допринео је утврђивању става да излив озлојеђености и бурних емоција може да надомести постојаност, посвећеност и дугорочну оданост циљу. А не може. „Косовски проблем“ нас у то уверава.

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – септембар 2018.



Categories: Четири стотине речи

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Није то најважније, али … “неколицина” се каже за људе, а “неколико” за локалитете и друге неживе ствари.
    Има и словна грешка која се сваком може десити, у другом пасусу – “амтупација”.

  2. @ србски

    Хвала пуно, исправили смо словну грешку!

  3. Његош издајице не куне, него исмијава! Он исмијава бесловестност оних који су се повели за Шћепаном* или (у Горском Вијенцу) за баба-вјештицом. Игуман Теодосије оштро осуђује Шћепана и супротставља му се, али га и показује колико је смијешан и јадан и он и они који му вјерују. Његош не рачуна на страх, него на презир који би био изазван тим подсмијевањем које освјешћује. Он издајника завјета не куне, него га, на примјер, показује као свињу (у пјесми Орао и свиња или наша браћа подмићена од Турака, пјесма написана послије Горског Вијенца, кад и Шћепан Мали, кад је скадарски паша искористио Његошев боравак у Бечу да митом наведе неке Црногорце на побуну против владике Његоша).

    Свиња прекоријева орла што се не покорава и не прима мито: свиња показује “политичку” памет и препоручује свој приземни начин живота као најљепши: као Бећковићеви “горди конобари”! (Лелек мене, Просвета, Београд 1978), “издајници у народњој ношњи… Преци за нас немају завјета… Са нама је њима угашено… Свак нам може бити отац и вођа”.

    Његош приказује издају завјета не толико као кукавичлук (као одсуство епског јунаштва), колико као бесловесност, простачку самоувереност, нитковлук, карактер свиње итд…

    – Жарко Видовић, Његош и Косовски завјет у новом вијеку, стр. 95-96.

    *) Шћепан = Вучић = Данга = Чминта

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading