Отац Сава и други истакнути Срби на југу бучно се противе размени територија јер знају да то не само да би ставило тачку на перспективу будућности Срба на Косову, већ би такође водило брисању историјског присуства

Косовски Албанац носи албанску и америчку заставу током прославе проглашења независности Косова, Приштина, 16. фебруар 2008. (Фото: Carsten Koall/Getty Images)

(Foreign Policy, 4. 9. 2018)

Трампова администрација ће зажалити ако тражи једноставна решења за источноевропске територијалне спорове

„Немамо свог коња у тој трци[1]“
Џејмс Бејкер, амерички државни секретар, јун 1991, говорио је о долазећем распаду Југославије

„Не искључујемо територијална прилагођавања… Мислимо да то треба да разреше сами“
Џон Болтон, саветник за нациионалну безбедност, август 2008, говорећи о преговорима о територијалној размени између Србије и Косова[2]

Када се буде писала наредна историја Балкана две изјаве неких америчких званичника које су имале највише последица не дешавања биће ове које смо навели. Изјава Џејмса Бејкера дала је зелено светло Слободану Милошевићу да делује целокупним арсеналом некадашње Југославије по Хрватској и Босни и Херцеговини које су настојале да се отцепе. Кобни низ сукоба који су трајали читаву деценију – и који су се могли у потпуности избећи – били су последица.

Изјава Џона Болтона сада прети да поништи дводеценијски међународни напор на градњи мира. Заснована на гласинама о приватним разговорима између лидера Србије и Косова о размени територије као начину да изађу из ћорсокака, овом изјавом којом указује на промену америчке политике, Болтон сада даје зелено светло Србији и Косову да трговину територијама искористе као начин за решење деценијског – заправо, читав век дугог – сукоба.

Треба бити правичан према Болтону, територијална размена заиста има привлачни смисао: Србија и Косово су у клинчу у вези са косовском независношћу, а разговори о нормализацији под патронатом Европске уније не воде никуда; ниједна држава не може да постане чланица Уније све док се спор не разреши; и једна и друга држава обухватају територије насељене оним другим народом, Србима или Албанцима који би радије живели међу својим сународницима. Тако да, уколико стране могу да се сагласе око територијалне промене као о начину да деблокирају свој нерешени спор, зашто би им Сједињене Државе или Европа стајале на путу?

Одговор је да логика договора између Србије и Косова – ако се он уопште може постићи (а препреке су сложеније него што се запажа) – не може да се обузда. Исти заводљиви апел да се незадовољним људима допусти да напусте етнички сложену државу како би живели у оној која је етнички хомогена такође привлачи босанске Србе, македонске Албанце и готово сваку мањину у региону са снажним ставом и довољном концентрацијом популације који могу да послуже као основа за покушај територијалне сецесије.

Нажалост, у босанском случају, не постоји уверљиви начин да се подели држава без поновног покретања рата. Бошњачка већина никада неће прихватити територијални губитак на истоку земље. Ово подручје, које укључује и Сребреницу је тачно онај [део земље] где је предратна већина бошњачких муслимана најбруталније „почишћена“. У исто време, ниједан српски лидер не може да поврати ову територију, која се сада граничи са Србијом, и којом након опсежног етничког чишћења доминирају Срби.

Чак и да је могуће постићи договор о подели Босне, крајњи исход је непривлачан. За разлику од других етничких група у региону, религија је оно што највише раздваја Бошњаке од њихових суседа. Под снажним утицајем Турске и других сумњивих блискоисточних делатника, Босна би после поделе могла да остане секуларна а можда и не би. Она би свакако остала континентална земља, пошто би Хрвати који насељавају земљу инсистирали да крену путем својих српских земљака ка сецесији.[3]

Ако се у обзир узме релативно висок проценат прикључивања регрута из овог региона Исламској Држави и чињеница да су многи од њих спремни да се врате, Болтон и други неопредељени у вези са територијалном разменом треба да размотре највероватнији косовски сценарио у Босни: спорно, могуће и насилно стварање економски обогаљене земље, под снажним исламистичким утицајем, у којој би од почетка патња и осећај напуштености биле одређујуће карактеристике.

Овакав ланчани след догађаја је у потпуности уверљив. Сама расправа о територијалним изменама међу личностима као што су Болтон и виши европски званичници је довољна да подстакне лидера босанских Срба Милорада Додика који дуго говори о сецесији за коју је већ предузео превентивне кораке. Заправо, Додик наводи косовско проглашење независности 2008. године као разлог да крене путем сепаратизма. Заузврат, његове лудорије подстичу хрватске лидере да агитују за стварање „трећег ентитета“, још једног реликта мучног босанског рата. Хрватске и српске жалбе могу бити стварне. Прибегавање територијалним решењима је, међутим, само претходница обновљене борбе. Укратко, заводљива логика територијалне трампе у вези са Косовом неизбежно се преображава у ратну логику када се примени у Босни.

Исто важи и у Македонији, уз додатне међународне компликације. Велика албанска мањима која живи на овој територији, а која чини између једне четвртине и једне трећине популације[4], готово да је водила рат против етничке македонске већине 2001. године. Македонски Албанци су снажно повезани са својим сународницима на Косову; заправо, за многе Албанце међународне границе не постоје. Без обзира на обећања албанских лидера у Македонији да ће остати у држави, уследиће логика сецесије, нарочито пошто се једном ново, етнички хомогено Косово прикључи Албанији. Зашто би јогунасти македонски Албанци желели да остану изван оквира Велике Албаније, затворени у хладном односу као вечна мањина?

Слично као и у случају Босне, подела Македоније је сложена ствар која води ка дестабилизацији. Не само да би се Македонци и Албанци спорили око услова [поделе] – велики број потоњих живи у престоници, Скопљу – већ и постигнути споразум о подели не би могао да се одржи. Настајање крње македонске државе би сместа отворило трку између Бугарске, Грчке и Србије за пленом – што би обновило Други балкански рат од пре сто година. Као и у том случају, каква год да се подела плена спроведе, једна или више стране – међу њима и сами Македонци – остаће незадовољна. Поново, подела територије ће само преиначити или ће распламсати сукоб, а неће довести до његовог гашења.

Време у коме је Болтон изрекао своју изјаву је иронично. Вашингтон је помогао да се изроди пробој у спорењу између Грчке и Македоније који заправо може да разреши конфликт који траје читав век без прибегавања територијалној подели. Две стране су направиле историјске и далекосежне уступке, што подсећа да је болни компромис – суштина истинског миротворачког процеса – могућ. Пажљиво израђен, опсежан Јулски споразум о македонском имену и даље наилази на снажно противљење у Грчкој и Македонији, у којима ће овог месеца бити одржани референдуми. Нажалост, Болтонова исхитрена опаска о Косову изазвала је нову несигурност, тако што је охрабрила оне који би волели да споразум потопе.

Задрто инсистирање на једноставним решењима – неколико благих промена на дводимензионалној карти – заклања заговорницима територијалне поделе трећу димензију: људску цену коју ће платити мањине остављене иза границе. Претпостављена размена око Косова односи се на три општине насељене Албанцима на југу Србије (Прешево, Бујановац и Медвеђа) и три или четири општине којима доминира српско становништво на северу Косова које се наслањају на Србију (Липљан, Зубин Поток, Лепосавић и делови Митровице[5]).

Међутим, постоји очигледна разлика између ова два скупа места: много више Срба ће се наћи са „погрешне стране“ него Албанаца. Релативна већина Срба који сада живе на југу Косова – који се већ налазе у маргинализованом положају – биће суочени са потпуним искорењавањем [outright extinction]. Слаба заштита коју Срби тамо сада уживају, а која је зајемчена косовским Уставом – што је била цена плаћена за независност, постала би беспредментна. Без обећања да ће бити повраћена територија коју Срби контролишу на северу, ишчезла би целокупна основа ове посебне мањинске заштите, коју је наметнула међународна заједница. Чак и да већински Албанци одмах не укину ове одредбе Устава, оне сигурно неће остати много више од мртвог слова на папиру, без обзира на подстреке из Европске уније или Сједињених Држава.

То је разлог зашто се отац Сава, веома познати српски православни црквени великодостојник у величанственом манастиру Дечани на Косову, и други истакнути Срби на југу бучно противе размени. Они знају да то не само да би ставило тачку на перспективу будућности Срба на Косову, већ би такође водило брисању историјског присуства, посебно у вези са најдрагоценијим елементима тамошњег православног наслеђа. И када, неизбежно, дође до узурпације српске својине или пошто фреске које одузимају дах буду уништене или оскрнављење, то ће поново побудити масовно српско огорчење против њихових албанских суседа.

Другим речима, српски председник Александар Вучић суочен је са озбиљним двоумљењима при извођењу територијалне размене са својим косовским колегом Хашимом Тачијем. Та двоумљења не односе се само на Косово. Значајан део популације на југу Србије чине етнички Срби, укључујући и већинско становништво општине Медвеђа, која би наводно требала да буде укључена у размену. Штавише, витални аутопут који се протеже од севера ка југу, познат као Коридор 10, пролази кроз ове три општине. Давање аутопута Косову значиће губитак за Србију њеног јужног приступа мору, кроз Македонију и Грчку. Изградња алтернативног правца била би исувише скупа. Ако се у обзир узму губитак сопственог изласка на море преко Црне Горе, обим промета и велике кинеске инфраструктурне инвестиције које Београду могу да донесу корист, незамисливо је да се Вучић одрекне Коридора 10.

С друге стране, ако Тачи допусти Вучићу да задржи аутопут, ризикује да га опозиција стави на стуб срама. Три северне општине за којима жуде Срби обухватају стратешки важан рудник Трепчу. Тако да би наводни договор значио и да Тачи уступа косовско стратешко добро (рудник) Србији, док истовремено допушта да Вучић задржи друго [стратешко добро] (аутопут). За разлику од Вучића, који је знатно јачи од својих супарника, Тачијеве политичке позиције су много слабије. Упитно је може ли он уопште да прогура такав споразум у замену за чланство у Уједињеним нацијама и међусобно признање.

Пут из овог нереда за Болтона и Трампову администрацију јесте да раде онако како су се обавезали и да се залажу за америчке интересе. Уместо да допуштају млитавим Европљанима да се понашају неодговорно или да их пар хвалисавих балканских лидера подстиче да заговарају дестабилизујуће споразуме, Вашингтон треба да остане чврст. Лидери Сједињених Држава треба да удруже снаге са Берлином, у коме је канцеларка Ангела Меркел одбацила предложени концепт територијалне размене, и која инсистира да Србија и Косово – као што су управо учинили Грчка и Македонија – заједно изнађу пут из тешке ситуације и предложе решења која се суштински не заснивају на територијалним питањима. Чињеница да Београд и Приштина уопште разговарају о територијалној размени, сама по себи представља признање како је тренутак за утаначење договора близу. Именовање специјалног изасланика Европске уније за Косово и Србију (са којим би сарађивао Вашингтон) послало би важан сигнал.

Ако стране без обзира на све инсистирају на територијалним изменама као на средишњој тачки свог договора, онда Сједињене Државе и Немачка треба да раде заједно како би обуздале последице. Ова три услова ће натерати чак и најкратковидијег заговорника територијалне размене да промисли о последицама:

Прво, не може бити постигнут договор о трампи косовске територије пре него што се поново не отворе и закључе преговори о Уставу Босне према Дејтонском споразуму. Запад не може да дозволи да несмотрен договор о Косову дестабилизује земљу у којој су се одиграле најкрвавије борбе. Београд који је међу потписницима Дејтонског споразума, мора да се прикључи својим српским рођацима и да их доведе до тога да испреговарају дуго ишчекивану фундаменталну реформу којом би Босна коначно постала функционална.

Друго, стране морају да прихвате принцип да се ниједна територијална промена не може десети без „већине мањине“, односно већинског референдумског одобрења оних који остају на територији која је предложена за територијалну размену.

Треће, мора да постоји посебан споразум за нове државе које се прикључују Европској унији, попут Србије, који би спречио да оне онемогућавају приступање других држава у региону. Императив је да Београд не буде у позицији да се не држи својих обећања у вези са Косовом, које неће бити у прилици да постане чланица Уније још много година. Европска унија такође треба да инсистира да пет држава чланица које нису признале Косово то учине по обављеној територијалној размени између Београда и Приштине.

Нико не може да инсистира да народи Балкана морају да воле једни друге или чак да живе једни са другима. Али, ако лидери крену путем одвајања територија како би превазишли сукобе, они то морају да чине тако да не изазову још више проблема.

Едвард П. Џозеф (Извор: МКД.мк)

Едвард П. Џозеф (Edward P. Joseph) је професор вашингтонског Универзитета „Џонс Хопкинс“. Службовао је у различитим конфликтим подручјима на Балкану између 1992. и 2003. године. По постизању Дејтонског мировног споразума Џозеф је био придружен НАТО снагама за имплементацију мира. Био је један од чланова Обаминог спољнополитичког тима. У априлу 2012. године као заменик шефа мисије Организације за европску безбедност и сарадњу предводио је „технички тим“ преговарача ове организације који је утаначио једанаесточасовно затишје како би били спроведени српски извори. За ову улогу посебно признање одала му је тадашњи државни секретар Хилари Клинтон.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Прочитајте још

• Едвард П. Џозеф: Убиство Ивановића могло би да буде баш оно што Косову треба
• Милорад Додик: Статус КиМ повезати са статусом РС
• Слободан Антонић: Шта са Републиком Српском уколико Београд преда Косово?
• Џон Болтон: САД не искључују територијалне корекције између Србије и Косова
• Меркелова и Трамп о дијалогу Београда и Приштине: Решење за Косово без „домино ефекта“

[1] Прим ММ: У изворнику стоји „немамо свог пса у тој борби“.

[2] Прим ММ: Аутор о Косову пише као о самосталној држави што је без прилагођавања задржано у преводу. Став аутора не одражава став преводиоца нити редакције Стања ствари.

[3] Прим ММ: Аутор губи из вида да су сецесионистички покрети створили неколико континенталних држава у региону – укључујући Србију, Македонију и, ако прихватимо ауторово гледиште, Косово.

[4] Прим ММ: Према попису из 2002. године Албанци су у Републици Македонији чинили ¼ становништва (509.083 од 2.022.547).

[5] Прим ММ: Овде је очито реч о омашци. Северно Косово обухвата Звечан, Лепосавић и Зубин Потом као и део Косовске Митровице који чини општину Северна Митровица. Lipjan, како стоји у тексту, односно српски Липљан, налази се јужно од Приштине.

Categories: Посрбљено

Tags: Џејмс Бејкер, Џон Болтон, Едвард Џозеф, Косово, Милош Милојевић, разграничење