Песница, коју држе са подигнутом руком грађани Републике Српске, који се окупљају на скуповима „Правда за Давида“, није она ЦИА-Отпор песница. То је песница коју обични људи показују режиму који их тлачи

Давор Драгичевић на „Давидовом тргу“ сваког дана обећава сину да ће се истина сазнати (Фото: BBC)

Давид Драгичевић је био необична појава, у средини као што је Босна и Херцеговина. У друштву колективиста, такве индивидуе, или тачније – личности, изазивају пажњу и често их прате понижавања и негативни коментари, пуни предрасуда и стереотипа. Београд је, у односу на градове Републике Српске и Босне и Херцеговине, космополитски град, али и у Београду такви људи, и даље, изазивају пажњу код неких људи. На пример, полицајаца.

Људе који се облаче у стилу реге музике и Боба Марлија и носе дредове, или панкере, или рокере, полиција редовно зауставља, тражи им лична документа, претреса… Више мојих пријатеља је то доживело, и то у центру Београда, по дану, само зато што су изгледали као реге или панк музичари. Ишли су улицом, као и други људи, полицајци су им пришли, издвојили их од осталих људи као да су криминалци, онда су их пола сата проверавали. Некима се то догодило више пута, и то само зато што изгледају тако како изгледају, са тим фризурама и том одећом. Како се онда понаша полиција у Републици Српској и Босни и Херцеговини према људима који изгледају другачије од осталих?

Негде сам прочитао да је полиција у Босни и Херцеговини, после Другог светског рата, бранила грађанима да возе бицикле. У Београду су комунисти упадали на журке на којима се слуша џез музика и тукли и хапсили све које ту затекну.

Већина људи у овом региону слуша турбо фолк музику. А свако ко слуша страну музику и не уклапа се у шаблоне, постаје сумњив. Већина људи у овом региону воли да једе месо. Свако ко не једе месо, постаје сумњив. Већина (као „маса“) обично тежи ка унификацији и асимилацији. То нема везе са политиком… то су унутрашња стања код људи. Неко се крије у маси, а неко је личност и има храбрости да се издвоји из масе. Они који се крију у маси, обично нису толерантни према онима који се разликују и који се издижу, човек из масе таквог вуче назад, доле у масу. Такви су убили и Срђана Алексића.

На месту страдања Џенана Мемића, његова породица подигла је споменик код кога пролазници застану и моле се. На дну камена стоји: „Када зулум постане правило, отпор постаје обавеза“ (Фото: BBC)

Ко је живео деведесетих у Београду, сећа се „дизелаша“ и „падавичара“. Сасвим је могуће да је Давид Драгичевић, као „падавичар“, тј. репер са реге фризуром, само зато што је био такав човек и тако изгледао, страдао од стране неких „дизелаша“, па су онда неки други „дизелаши“ одлучили да све заташкају, јер кога брига за тамо неког „фрика“ са дредовима, а нема везе што је тај Давид студирао два факултета и што су такви као Давид будућност Републике Српске, исто као и они који немају дредове. Истина, међу таквима, можда има и „дизелаша“, јер дешава се и онима који су ћелави и носе тренерке као „дизелаши“, да буду заустављени од стране полицајаца и на исти начин проверавани као и „падавичари“, тј. криминалци, само зато што изгледају „опасно“. Неки људи, опет према стереотипима и предрасудама, за свакога ко је ћелав и упасане тренерке, мисле и да је опасан криминалац. И баш зато такве мање дирају, или уопште не дирају, а песнике који изгледају као Давид, прогоне. Код убице је, поред неких других мотива, таква мржња према Давиду постојала.

То је један од разлога зашто је толико људи на протестима „Правда за Давида“. Протести показују да има доста оних који не мрзе друге и другачије и који не суде о човеку према спољашњем изледу, или музици коју слуша. Остали разлози су свима, који живе у овом региону, добро познати – лош рад полиције и правосуђа, терор бирократије, корупција и криминал, лоше социјално и економско стање, једном речју – неправда на сваком кораку. Грађани Републике Српске се против тога буне, све се то скупило у протесту „Правда за Давида“. Из истих разлога се и грађани Босне и Херцеговине окупљају на протестима чији је повод убиство младог Џенана Мемића. Људи траже правду. Протесте су повели очеви убијених младића. Грађани РС и БиХ више не могу да трпе неправду и лош рад државних органа, и не могу више да живе у сиромаштву, уопште им више није важно ко је на власти. Из сличних разлога грађани Румуније праве велике протесте.

Да ли неко злоупотребљава протесте које су повели обични грађани? Ако је тачно да иза протеста „Правда за Давида“ стоје тајне службе Запада, да би се рушио Додик, или натерао да следи Вучића у издаји Косова и Метохије, ко стоји иза протеста због убиства Џенана Мемића? Ако је циљ Запада да се укине Република Српска, промени споразум из Дејтона, да би се власт централизовала у муслиманском Сарајеву, зашто Запад прави протесте и у Босни и Херцеговини? Да ли Запад мења све политичаре у Републици Српској и Босни и Херцеговини? Или је то жеља обичних грађана – да отерају лоше политичаре? Зар није и режим у Београду, и током протеста после председничких избора, и током протеста због високих цена горива, ширио пропаганду да протесте организују „страни плаћеници“? Тај исти режим сада жели да подели, тј. прода Косово и Метохију.

Око дрвене песнице усмерене ка небу и фотографије Давида Драгичевића свакодневно, више од 160 дана, окупља се све више грађана тражећи истину о његовој смрти (Фото: BBC)

Песница, коју држе са подигнутом руком грађани Републике Српске, који се окупљају на скуповима „Правда за Давида“, није она ЦИА-Отпор песница. То је песница коју обични људи показују режиму, који их тлачи, тј. властодршцима који мисле само на своју личну корист. Да ли ће Додика заменити неко ко је ближи Западу или Русији, тема је за други текст. Верујем да је српски народ који живи у Републици Српској довољно зрео и мудар и да ће сачувати Републику Српску. Верујем да међу онима који долазе на протест „Правда за Давида“, има много оних који не би пристали на поделу или предају Косова и Метохије. Они који су спремни да граде своју срећу на несрећи Срба са Косова и Метохије, спремни су и да деле грађане своје државе на подобне и неподобне, и да своју срећу, као владајућа и богата мањина, граде на несрећи сиромашне већине.

Надам се да ће се открити и казнити убице и сви који су заташкавали то убиство на разне начине. Породица Давида Драгичевића мора да сазна истину.

Крај овог текста желим да посветим Давиду Драгичевићу, стиховима из песме Срећка Максимовића:

„Док сви дођу до своје правде
Можда се тек тада и мене сјете
Свијећу и топлу молитву ми намијене
Помоли се и ти за мене читаоче незнани
Док из торова крв није потекла
Тражим покоја стога молим
ПРАВДУ ЗА ДАВИДА“

Прочитајте још

• Potraga za istinom o smrti dvojice studenata ujedinila podeljenu Bosnu (BBC News na srpskom/Danas, 31. 8. 2018)

Categories: Разномислије

Tags: Џенан Мемић, Давид Драгичевић, Никола Варагић, Републикa Српскa, Срећко Максимовић