Овај текст је доказао апсурдност тврдњи да је Будак Миле потписник фамозног споразума са Пијадом, па је срушен још један неосновани мит у аматерској публицистици, нарочито у текстовима на интернету!
Вељко Ђурић Мишина (Фото: Фонет/УНС)
„Не треба веровати свему што се приповеда, многи говоре да преваре а многи јер су преварени!“
Сенека, О срџби
Како се приближавао крај комунистичке Југославије, у медијима који су били намењени Србима потенцирала се тврдња да је француски ратни генерал Шарл де Гол био класни друг у знаменитој војној академији Сан Сир са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. Неко је и у овом случају намерно и свесно подвалио јер се поменута двојица никада нису ни упознали нити икада били на истом месту. Уосталом, у летимичном увиду у пописе питомаца те академије лако је закључити да Михаиловић није био уписан ни пре ни после Де Голове класе! Нешто друго је тачно: Михаиловић је 1930. године као југословенски официр похађао шестомесечни артиљеријски курс у Француској, а Де Гол је тих месеци био на Блиском истоку. Поменутим проблемом бавио се својевремено Предраг Матвејевић, похрваћени Пољак, и своја истраживања објавио под насловом „De Gaulle – Tito – Mihailović: povijest i mit“, текст се може лако пронаћи на интернету. Но, без обзира на све то, Срби и даље понављају потурену лаж!
Ђорђе Станковић, некадашњи професор на катедри за историју Југославије на Филозофском факултету Универзитета у Београду објавио је текст „Војвода Живојин Мишић у загребачкој катедрали“, (Војно-историјски гласник, 1, Београд, 2009, 187–202) у коме је разобличио тврдњу Милорада Павловића Крпе, гимназијског професора и публицисте, да је војвода Живојин Мишић предложио престолонаследнику и регенту Александру Карађорђевићу да ампутира део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца који су настањивали већином Хрвати. Радило се, наиме, о наводном извештају војводе, тада начелника Штаба Врховне команде, поднетом престолонаследнику после путовања по западним покрајинама јужнословенске краљевине.
Није спорно да је војвода био у Загребу од 29. априла до 2. маја 1919. године. Споран је повод!
Према Павловићевој белешци, обилазак западних покрајина предложио је престолонаследник који је желео да од блиског сарадника чује о тамошњим приликама.
Стварни повод одласка у Загреб, међутим, био је пренос посмртних остатака знаменитих феудалаца Николе Зринског и Фране Крсте Франкопана из Беча у Загреб. Војвода је био лични престолонаследников изасланик на тој церемонији! (Има тумачења да је и пренос земних остатака двојице угарских феудалаца требало да послужи у прављењу хрватске историје која би се равнала са српском!)
Павловићева белешка послужила је за настанак једног мита употребљаваног у прилог српској заблуди о братству са хрватским народом и стварању заједничке државе с посебним нагласком на историју Независне Државе Хрватске! Тај мит се још увек „ваља“ на бројним интернет порталима а продужавају га они који, дубоко сам убеђен, ни један наслов о, на пример, војводи Живојину Мишићу, нису прочитали али би да деле лекције.
***
После убиства краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934. године у Марсеју настало је сијасет „објашњења“ разлога убиства. У тој поплави текстова и поједине европске масонске организације су дале свој допринос негирањем било каквих веза с поменутим атентатом. Баш то је дало повода заговорницима тезе да је краља осудио на смрт масонски Велики оријент Француске почетком 1934. године. Те тврдње поновиле су се и на територији Војно-окупационе територије Србије, делу Краљевине Југославије која је растурена после Априлског рата 1941. године. У неколико текстова лансирана је тврдња да је масонерија крива за распад Краљевине. Један од тих аутора био је и Милан Банић, и сам некада припадник југословенске масонерије.
Банић је одвећ занимљива личност па завређује да наведемо најосновније биографске податке: рођен на Сушаку (Аустроугарска) 12. маја 1891, умро (највероватнија) 1975. године у Салцбургу (Аустрија). Дипломирао је филозофске науке у Бечу. Као аустроугарски војник пребегао је 1915. године Русима и ступио у Српску добровољачку дивизију (касније Југословенска дивизија). Уређивао је Primorski dnevnik 1922, па Novi list 1923–1927, а 1927–1932. сопственик и директор дневника Naša sloga. За аташеа за штампу у Паризу постављен је 1932. године. До 1925. године политички је припадао демократској средњој линији, од тада пришао Хрватској сељачкој странци и био члан Сељачко-демократске коалиције. На изборима 1935. изабран је за народног посланика, у изборном срезу сушачком, на листи Богољуба Јевтића и његове Југословенске националне странке. За време окупације живео је у Београду и сарађивао у административном апарату владе генерала Милана Недића. Из Београда је отишао септембра 1944, у време када је и готово комплетна колаборационистичка управа Србије то учинила.
Банић је осим знатног броја чланака и расправа објављених у дневној штампи, објавио: La Yugoѕlavіe vue рar un Croate (Парис 1933, на француском) и превод те књиге Хрват о Југославији (1934); Ессе hомо (1935); Лик хероја–мученика (студија о краљу Александру Карађорђевићу). Прве ратне године (1941) објавио је два запажене књиге: Агонија Југославије и Масонерија и Југославија. (Симо Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941–1944, Београд 2009, стр. 40–41)
Као познавалац масонерије, 17. децембра 1943. године сачинио је кратак текст, у коме, објашњавајући историјски контекст, говори о комунистичкој политици о пактирању и сарадњи са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља. Банић је устврдио да је из ранијих година било знано о сарадњи између Комунистичке партије Југославије и многих иредентистичких покрета као што су ВМРО, црногорски федералисти, хрватски франковци и словеначки клерикалци. Потом је закључио: „Усташко комунистичка сарадња, чије перспективе сада запажам, није нова појава. Познато је да ово пријатељство датира још из бивше Југославије, и да је на бази борбе против Српства, православља и ’српске хегемоније‘ добила свој реалан изражај у протоколу споразума између вођства хрватске усташке организације и вођства Комунистичке партије Југославије. Споразум је закључен у Казненом заводу у Сремској Митровици, а потписан од стране Моше Пијаде и др Миле Будака.“ Банић је потом приложио препис комунистичко-усташког споразума. (Војни архив, Недићева архива, кутија 1а, фасцикла 1, документ 9-9а.
***
Будак Миле, књижевник, политичар и усташки идеолог (Свети Рок код Грачаца. 30. август 1889 – Загреб. 6. или 7. јун 1945). Завршио гимназију у Сарајеву, тих година приклонио се хрватској правашкој омладини. Уписао је студије историје и географије на Свеучилишту у Загребу али је прешао на правне науке. Као студент тврдио је да је свака сарадња са Србима немогућа и колебао се око њиховог националног имена. После објаве рата Аустроугарске Србији, мобилисан је и упућен на ратиште у Србији. У некој од борби са српским војницима 1915. године био је рањен и заробљен у Ваљеву. После заједничке офанзиве Аустроугарске, Немачке и Бугарске против Србије, крајем 1915. године започело је повлачење српске војске ка Албанији. Српска војска је том приликом са собом водила више од десетак хиљада ратних заробљеника, међу њима био је и Миле Будак. Из Албаније је депортован у Италију и тамо дочекао крај рата. По повратку у Загреб окончао је студије права и одбранио докторат, и убрзо постао адвокатски приправник код адвоката Анте Павелића. Наредних година Будак се активирао у Хрватској странци права (франковци), уређивао страначка гласила. После емигрирања Анте Павелића из Југославије у Аустрију а касније у Италију, Будак је постао вођа Хрватске странке права, с којом приступа Сељачко-демократској коалицији. Учесник је такозваних Загребачких пунктација. Још увек нису разјашњене све околности напада на Будака јула 1932. године. После опоравка, емигрирао је у Италију, и тамо се приближио усташкој организацији Анте Павелића. Године 1933. објавио је збирку песама међу којима посебно место има „Div planina“, познатија као усташка корачница „Bježte psine preko Drine“, а наредне књигу Hrvatski narod u borbi za samostalnost i nezavisnu hrvatsku državu. Због заслуга, Павелић га је 1934. именовао за доглавног поглавника, а наредне године за заповедника свих усташких логора. После споразума о пријатељству Југославије и Италије, уприличен је повратак једног дела припадника усташке организације у Југославију. Међу повратницима био је и Будак. Вратио се у Загреб 1938. године, како је тврдио, после пет година, пет месеци и пет дана! (Hrvatski biografski leksikon, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb 2013)
Кликните на слику за увећање (Извор: Царса)
Моша (Самуило) Пијаде (4. јануара 1890. у Београду). После завршене основне школе и ниже гимназије похађао је занатско-уметничку школу у Београду, а од 1906. до 1910. студирао сликарство у Минхену и Паризу. Новинарством се почео бавити 1910, следеће две године био је секретар удружења новинарских сарадника, а 1913–1915. радио је наставник цртања у Охриду.
Почетком 1919. Моша Пијаде покреће и издаје у Београду дневни лист Слободна реч, који је по садржају припадао комунистичкој штампи. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1. јануара 1920. и одмах затим изабран за секретара једне београдске партијске организације. Тада је почео да сарађује и у централном органу Радничке новине. Учествовао на партијском Другом (вуковарском) конгресу. На општинским изборима за управу у Београду августа 1920. изабран је на листи Комунистичке партије Југославије за одборника. Када је 1921. године, Законом о заштити државе забрањен рад комунистичкој партији и ухапшени чланови њеног Извршног одбора, Пијаде је постао члан илегалног Извршног одбора. Радио је на стварању радничких синдикалних организација, уређивао разна гласила. Био је један од организатора Независне радничке партије Југославије, 1924. године, легалне форме Комунистичке партије. Када је и та организација забрањена, Комунистичка партија је морала у дубоку илегалу. Пијаде је задужен за партијску илегалну штампарију у Београду, у којој су касније штампани леци и лист „Комунист“. Када је фебруара 1925. и она откривена, Пијаде је ухапшен и суђен. Пресуђено му је 20 година робије али је казна ускоро била смањена на 12 година. Казну затвора је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави, где је међу затвореницима развио врло значајну и разноврсну политичку активност, због чега је, посебно 1934. године осуђен на још две године. У затвору је био један од организатора акција политичких осуђеника против затворског режима ради бољих услова живота у затвору, за добијање књига, часописа… Био је предавач на многим курсевима одржаним у казнионици. На робији је са Родољубом Чолаковићем преводио текстове комунистичких класика. У казнионици у Лепоглави Пијаде се 1930. године упознао с Јосипом Брозом Титом. Изашао је са робије априла 1939, после 14 година тамновања. (Narodni heroji Jugoslavije, Beograd–Titograd 1982, 69–70)
***
Тешко је набројати ко је све поменуо „усташко-комунистички споразум“. Зна се да га не помиње ниједан озбиљан историчар. Помињу га људи из других струка, публицисти, новинари… Да би сачинили списак свих који га помињу требало би више истраживања. За тај посао, међутим, ја немам стрпљења.
У текстовима у којима се помиње „усташко-комунистички споразум“ аутори увек наводе као потписнике имена Моше Пијаде и Миле Будака. Изузетак је Хрвоје Магазиновић, припадник Југословенског народног покрета „Збор“ Димитрија Љотића. Он је био ухапшен после забране те политичке организације 29. октобра 1940. године и заточен у затвор „Црна кућа“ у Бања Луци. У том затвору били су и браћа Гутићи, адвокат Виктор и Блаж. Стицајем околности, Виктор је премештен у собу са Магазиновићем. У једном од бројних разговора, Гутић је испричао следеће; „Dok sam u Sremskoj Mitrovici 1933. robijao, uspostavljena je među nama (мисли на комунисте и усташе – примедба аутора) saradnja. Imali smo i zajedničke štrajkove, proteste, pobune, a i manifestacije. Takva je jedna manifestacija održana u velikoj dvorani okićenoj srpom i čekićem na crvenom polju i hrvatskom zastavom s ustaškim oznakama. Zajedno smo pjevali Internacionalu, Lijepu našu i Vilu Velebita. Tom prilikom je zaključen sporazum, u ime ustaša ja, a u ime komunista Moša Pijade. Ujedinili smo naše snage protiv zajedničkog neprijatelja.“ У Магазиновићеве тврдње лако се може уверити током читања омалене књижице Robija Николе Рубчића, робијаша у више казнионица, објављене у Загребу 1936. године, нарочито на странама од броја 42 до 53!
У наставку, Магазиновић је написао: „Gutić mi nije rekao da je iza njega stajao neki ustaški odbor, niti iza Moše njihov komitet, niti mi je spomenuo da je to bio pismeni sporazum. Mnogo kasnije ću saznati da je o tom sporazumu napisao brošuru jugoslavenski nacionalistа (Hrvat) Milan Banić, bivši poslanik Nacionalne stranke u Skupštini Kraljevine Jugoslavija, da je u toj brošuri kao pregovarača naveo dr Milu Budaka i Mošu Pijadu.“ (Hrvoje Magazinović, Kroz jedno mučno stoljeće, Valjevo 2009, 117–126).
Закључак
У антикомунистичкој публицистици посебно место имају тврдње да трагедија српског народа и Српске православне цркве започиње споразумом комуниста и усташа, склопљеног у затвору у Сремској Митровици 1935. године, потписници су били Моша Пијаде и Миле Будак.
Мада је објављено довољно чињеница из Будакове биографије, нарочито о времену његовог одласка и повратка из емиграције, и даље се понавља да је он потписник фамозног споразума са Пијадом. Овај текст је доказао апсурдност тих тврдњи па је срушен још један неосновани мит у аматерској публицистици, нарочито у текстовима на интернету!