Овај текст је доказао апсурдност тврдњи да је Будак Миле потписник фамозног споразума са Пијадом, па је срушен још један неосновани мит у аматерској публицистици, нарочито у текстовима на интернету!
Вељко Ђурић Мишина (Фото: Фонет/УНС)
„Не треба веровати свему што се приповеда, многи говоре да преваре а многи јер су преварени!“
Сенека, О срџби
Како се приближавао крај комунистичке Југославије, у медијима који су били намењени Србима потенцирала се тврдња да је француски ратни генерал Шарл де Гол био класни друг у знаменитој војној академији Сан Сир са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. Неко је и у овом случају намерно и свесно подвалио јер се поменута двојица никада нису ни упознали нити икада били на истом месту. Уосталом, у летимичном увиду у пописе питомаца те академије лако је закључити да Михаиловић није био уписан ни пре ни после Де Голове класе! Нешто друго је тачно: Михаиловић је 1930. године као југословенски официр похађао шестомесечни артиљеријски курс у Француској, а Де Гол је тих месеци био на Блиском истоку. Поменутим проблемом бавио се својевремено Предраг Матвејевић, похрваћени Пољак, и своја истраживања објавио под насловом „De Gaulle – Tito – Mihailović: povijest i mit“, текст се може лако пронаћи на интернету. Но, без обзира на све то, Срби и даље понављају потурену лаж!
Ђорђе Станковић, некадашњи професор на катедри за историју Југославије на Филозофском факултету Универзитета у Београду објавио је текст „Војвода Живојин Мишић у загребачкој катедрали“, (Војно-историјски гласник, 1, Београд, 2009, 187–202) у коме је разобличио тврдњу Милорада Павловића Крпе, гимназијског професора и публицисте, да је војвода Живојин Мишић предложио престолонаследнику и регенту Александру Карађорђевићу да ампутира део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца који су настањивали већином Хрвати. Радило се, наиме, о наводном извештају војводе, тада начелника Штаба Врховне команде, поднетом престолонаследнику после путовања по западним покрајинама јужнословенске краљевине.
Није спорно да је војвода био у Загребу од 29. априла до 2. маја 1919. године. Споран је повод!
Према Павловићевој белешци, обилазак западних покрајина предложио је престолонаследник који је желео да од блиског сарадника чује о тамошњим приликама.
Стварни повод одласка у Загреб, међутим, био је пренос посмртних остатака знаменитих феудалаца Николе Зринског и Фране Крсте Франкопана из Беча у Загреб. Војвода је био лични престолонаследников изасланик на тој церемонији! (Има тумачења да је и пренос земних остатака двојице угарских феудалаца требало да послужи у прављењу хрватске историје која би се равнала са српском!)
Павловићева белешка послужила је за настанак једног мита употребљаваног у прилог српској заблуди о братству са хрватским народом и стварању заједничке државе с посебним нагласком на историју Независне Државе Хрватске! Тај мит се још увек „ваља“ на бројним интернет порталима а продужавају га они који, дубоко сам убеђен, ни један наслов о, на пример, војводи Живојину Мишићу, нису прочитали али би да деле лекције.
***
После убиства краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934. године у Марсеју настало је сијасет „објашњења“ разлога убиства. У тој поплави текстова и поједине европске масонске организације су дале свој допринос негирањем било каквих веза с поменутим атентатом. Баш то је дало повода заговорницима тезе да је краља осудио на смрт масонски Велики оријент Француске почетком 1934. године. Те тврдње поновиле су се и на територији Војно-окупационе територије Србије, делу Краљевине Југославије која је растурена после Априлског рата 1941. године. У неколико текстова лансирана је тврдња да је масонерија крива за распад Краљевине. Један од тих аутора био је и Милан Банић, и сам некада припадник југословенске масонерије.
Банић је одвећ занимљива личност па завређује да наведемо најосновније биографске податке: рођен на Сушаку (Аустроугарска) 12. маја 1891, умро (највероватнија) 1975. године у Салцбургу (Аустрија). Дипломирао је филозофске науке у Бечу. Као аустроугарски војник пребегао је 1915. године Русима и ступио у Српску добровољачку дивизију (касније Југословенска дивизија). Уређивао је Primorski dnevnik 1922, па Novi list 1923–1927, а 1927–1932. сопственик и директор дневника Naša sloga. За аташеа за штампу у Паризу постављен је 1932. године. До 1925. године политички је припадао демократској средњој линији, од тада пришао Хрватској сељачкој странци и био члан Сељачко-демократске коалиције. На изборима 1935. изабран је за народног посланика, у изборном срезу сушачком, на листи Богољуба Јевтића и његове Југословенске националне странке. За време окупације живео је у Београду и сарађивао у административном апарату владе генерала Милана Недића. Из Београда је отишао септембра 1944, у време када је и готово комплетна колаборационистичка управа Србије то учинила.
Банић је осим знатног броја чланака и расправа објављених у дневној штампи, објавио: La Yugoѕlavіe vue рar un Croate (Парис 1933, на француском) и превод те књиге Хрват о Југославији (1934); Ессе hомо (1935); Лик хероја–мученика (студија о краљу Александру Карађорђевићу). Прве ратне године (1941) објавио је два запажене књиге: Агонија Југославије и Масонерија и Југославија. (Симо Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941–1944, Београд 2009, стр. 40–41)
Као познавалац масонерије, 17. децембра 1943. године сачинио је кратак текст, у коме, објашњавајући историјски контекст, говори о комунистичкој политици о пактирању и сарадњи са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља. Банић је устврдио да је из ранијих година било знано о сарадњи између Комунистичке партије Југославије и многих иредентистичких покрета као што су ВМРО, црногорски федералисти, хрватски франковци и словеначки клерикалци. Потом је закључио: „Усташко комунистичка сарадња, чије перспективе сада запажам, није нова појава. Познато је да ово пријатељство датира још из бивше Југославије, и да је на бази борбе против Српства, православља и ’српске хегемоније‘ добила свој реалан изражај у протоколу споразума између вођства хрватске усташке организације и вођства Комунистичке партије Југославије. Споразум је закључен у Казненом заводу у Сремској Митровици, а потписан од стране Моше Пијаде и др Миле Будака.“ Банић је потом приложио препис комунистичко-усташког споразума. (Војни архив, Недићева архива, кутија 1а, фасцикла 1, документ 9-9а.
***
Будак Миле, књижевник, политичар и усташки идеолог (Свети Рок код Грачаца. 30. август 1889 – Загреб. 6. или 7. јун 1945). Завршио гимназију у Сарајеву, тих година приклонио се хрватској правашкој омладини. Уписао је студије историје и географије на Свеучилишту у Загребу али је прешао на правне науке. Као студент тврдио је да је свака сарадња са Србима немогућа и колебао се око њиховог националног имена. После објаве рата Аустроугарске Србији, мобилисан је и упућен на ратиште у Србији. У некој од борби са српским војницима 1915. године био је рањен и заробљен у Ваљеву. После заједничке офанзиве Аустроугарске, Немачке и Бугарске против Србије, крајем 1915. године започело је повлачење српске војске ка Албанији. Српска војска је том приликом са собом водила више од десетак хиљада ратних заробљеника, међу њима био је и Миле Будак. Из Албаније је депортован у Италију и тамо дочекао крај рата. По повратку у Загреб окончао је студије права и одбранио докторат, и убрзо постао адвокатски приправник код адвоката Анте Павелића. Наредних година Будак се активирао у Хрватској странци права (франковци), уређивао страначка гласила. После емигрирања Анте Павелића из Југославије у Аустрију а касније у Италију, Будак је постао вођа Хрватске странке права, с којом приступа Сељачко-демократској коалицији. Учесник је такозваних Загребачких пунктација. Још увек нису разјашњене све околности напада на Будака јула 1932. године. После опоравка, емигрирао је у Италију, и тамо се приближио усташкој организацији Анте Павелића. Године 1933. објавио је збирку песама међу којима посебно место има „Div planina“, познатија као усташка корачница „Bježte psine preko Drine“, а наредне књигу Hrvatski narod u borbi za samostalnost i nezavisnu hrvatsku državu. Због заслуга, Павелић га је 1934. именовао за доглавног поглавника, а наредне године за заповедника свих усташких логора. После споразума о пријатељству Југославије и Италије, уприличен је повратак једног дела припадника усташке организације у Југославију. Међу повратницима био је и Будак. Вратио се у Загреб 1938. године, како је тврдио, после пет година, пет месеци и пет дана! (Hrvatski biografski leksikon, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb 2013)
Кликните на слику за увећање (Извор: Царса)
Моша (Самуило) Пијаде (4. јануара 1890. у Београду). После завршене основне школе и ниже гимназије похађао је занатско-уметничку школу у Београду, а од 1906. до 1910. студирао сликарство у Минхену и Паризу. Новинарством се почео бавити 1910, следеће две године био је секретар удружења новинарских сарадника, а 1913–1915. радио је наставник цртања у Охриду.
Почетком 1919. Моша Пијаде покреће и издаје у Београду дневни лист Слободна реч, који је по садржају припадао комунистичкој штампи. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1. јануара 1920. и одмах затим изабран за секретара једне београдске партијске организације. Тада је почео да сарађује и у централном органу Радничке новине. Учествовао на партијском Другом (вуковарском) конгресу. На општинским изборима за управу у Београду августа 1920. изабран је на листи Комунистичке партије Југославије за одборника. Када је 1921. године, Законом о заштити државе забрањен рад комунистичкој партији и ухапшени чланови њеног Извршног одбора, Пијаде је постао члан илегалног Извршног одбора. Радио је на стварању радничких синдикалних организација, уређивао разна гласила. Био је један од организатора Независне радничке партије Југославије, 1924. године, легалне форме Комунистичке партије. Када је и та организација забрањена, Комунистичка партија је морала у дубоку илегалу. Пијаде је задужен за партијску илегалну штампарију у Београду, у којој су касније штампани леци и лист „Комунист“. Када је фебруара 1925. и она откривена, Пијаде је ухапшен и суђен. Пресуђено му је 20 година робије али је казна ускоро била смањена на 12 година. Казну затвора је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави, где је међу затвореницима развио врло значајну и разноврсну политичку активност, због чега је, посебно 1934. године осуђен на још две године. У затвору је био један од организатора акција политичких осуђеника против затворског режима ради бољих услова живота у затвору, за добијање књига, часописа… Био је предавач на многим курсевима одржаним у казнионици. На робији је са Родољубом Чолаковићем преводио текстове комунистичких класика. У казнионици у Лепоглави Пијаде се 1930. године упознао с Јосипом Брозом Титом. Изашао је са робије априла 1939, после 14 година тамновања. (Narodni heroji Jugoslavije, Beograd–Titograd 1982, 69–70)
***
Тешко је набројати ко је све поменуо „усташко-комунистички споразум“. Зна се да га не помиње ниједан озбиљан историчар. Помињу га људи из других струка, публицисти, новинари… Да би сачинили списак свих који га помињу требало би више истраживања. За тај посао, међутим, ја немам стрпљења.
У текстовима у којима се помиње „усташко-комунистички споразум“ аутори увек наводе као потписнике имена Моше Пијаде и Миле Будака. Изузетак је Хрвоје Магазиновић, припадник Југословенског народног покрета „Збор“ Димитрија Љотића. Он је био ухапшен после забране те политичке организације 29. октобра 1940. године и заточен у затвор „Црна кућа“ у Бања Луци. У том затвору били су и браћа Гутићи, адвокат Виктор и Блаж. Стицајем околности, Виктор је премештен у собу са Магазиновићем. У једном од бројних разговора, Гутић је испричао следеће; „Dok sam u Sremskoj Mitrovici 1933. robijao, uspostavljena je među nama (мисли на комунисте и усташе – примедба аутора) saradnja. Imali smo i zajedničke štrajkove, proteste, pobune, a i manifestacije. Takva je jedna manifestacija održana u velikoj dvorani okićenoj srpom i čekićem na crvenom polju i hrvatskom zastavom s ustaškim oznakama. Zajedno smo pjevali Internacionalu, Lijepu našu i Vilu Velebita. Tom prilikom je zaključen sporazum, u ime ustaša ja, a u ime komunista Moša Pijade. Ujedinili smo naše snage protiv zajedničkog neprijatelja.“ У Магазиновићеве тврдње лако се може уверити током читања омалене књижице Robija Николе Рубчића, робијаша у више казнионица, објављене у Загребу 1936. године, нарочито на странама од броја 42 до 53!
У наставку, Магазиновић је написао: „Gutić mi nije rekao da je iza njega stajao neki ustaški odbor, niti iza Moše njihov komitet, niti mi je spomenuo da je to bio pismeni sporazum. Mnogo kasnije ću saznati da je o tom sporazumu napisao brošuru jugoslavenski nacionalistа (Hrvat) Milan Banić, bivši poslanik Nacionalne stranke u Skupštini Kraljevine Jugoslavija, da je u toj brošuri kao pregovarača naveo dr Milu Budaka i Mošu Pijadu.“ (Hrvoje Magazinović, Kroz jedno mučno stoljeće, Valjevo 2009, 117–126).
Закључак
У антикомунистичкој публицистици посебно место имају тврдње да трагедија српског народа и Српске православне цркве започиње споразумом комуниста и усташа, склопљеног у затвору у Сремској Митровици 1935. године, потписници су били Моша Пијаде и Миле Будак.
Мада је објављено довољно чињеница из Будакове биографије, нарочито о времену његовог одласка и повратка из емиграције, и даље се понавља да је он потписник фамозног споразума са Пијадом. Овај текст је доказао апсурдност тих тврдњи па је срушен још један неосновани мит у аматерској публицистици, нарочито у текстовима на интернету!
Categories: Противу дезинформација
Na prvi pogled se vidi da je dokument lazan i da je u pitanju ratna propaganda.
Многопоштовано уредништво сајта @стањествари,
Истина је да сам посве разочарано уморан и неуморно разочаран ” ( у току самог лечења карактеристична пратећа непријатна појава ) професионално – научним, дисциплинарно – егзактним ” ” историјско – повјесним чињеницама и фактима ” научно – историјске громаде ђурић мишина… Но, његова грамзива амбициозност, плиткоумна осујећеност, увређеност и завист својствена комуњарској малограђанштини и полуписмености канда је лековита – без мрене на духовним очима јасно сагледавамо да је ИСТИНА сасвим негде другде, изван празнословља ” громадног ” ђурић мишина без ОБРАЗовања… Ради те лековитости, наставите објављивати ” најстроже научне ” бесловесности поменутог **********…
Писци таквих чланака се представљају као србски националисти и истински верници. Користе историју како би се разрачунавали са неистомишљеницима и како би заводили истомишљенике.
Поштовано уредништво, придружујем се Зорану Николићу из Ваљева и апсолутно се слажем са оним што је написао. Вељко Ђурић је упропастио једну институцију, и, уместо да се њом бави, он се бави трицама и кучинама.
Данима читам текстове г. Мишине на тему историјских (не)истина. Не улазећи у његов ангажман у музеју, сматрам да је потпуно у праву у разобличавању разних “митова и легенди” у квази историјским текстовима. Утолико пре се чудим коментаторима који изгледа више воле да и даље буду у заблуди која им прија, него да сазнају праву (не толико пријатну) истину. Па нећемо ваљда ко Хрвати да градимо своју историју на фалсификатима и лажима???
Претпостављам да смисао ових коментара повјесничара Мишине нису Миле и Моша. Више бих волео да је господин коначно иступио јавно са својим ставом у погледу српских жртава у хрватским логорима током Другог светског рата. По свој прилици, читава његова писанија има задатак да нас припреми на још једну српску заблуду и самообману, коју ће нам лично саопштити ПРОФЕСИОНАЛАЦ.
@протестуредништву
У нади да ћу излечити стробизам куријих очију на оба табана, а написах већ да су духовне очи оздравиле, наставићу да користим терапију ” научног историчара ” и ” офталмолога у доколици ” ђурић мишине. Тек са здравим куријих очима моћи ћу егзалтирано егзактно, са ауторитетом научног професионалца да ускликнем : ” Више верујем ђурић мишини него ли својим куријим очима ! Никада више ни помислити нећу да су црвена куга и црна миса са својим усташким породом начинили, са бестијалношћу до тада непознате људском роду, коренито истребљење несрећног Србља у србском земљама западно од Дрине… Постаћу фанатични ” проповедник ” оне ” истине ” која ” сведочи ” да су Срби, попут леминга, безглаво извршили чин колективног самоубиства на најужасније начине, не би ли за то оптужили невине комунисте, добродетељне усташе и благородну римокатоличку јеретичку дружину… “
И ако сам сасвим за дијалог, доступност другачијим ставовима, зачуђен сам упорним објавњивањем некога, на овом цјењеном сајту, ко је у ово време на некој функцији у Србији, без попратног коментара. Не би Мишина био ту гдје јесте да није по задатку власти, да баца прашину у очи, збуни и пацификује и оно мало отпора што је остало у појединцима. Овим текстом хвалисаво износи неке тобоже заблуде српске, а јуче је фалсификовао Јасеновас са било бројем жртава, слично као владика Јован Ћулибрк који навођењем великог бројеа побијених из његове породице, на тај начин себи даје за “право” да број жртава Јасеновца доводи у питање (смањуе) и скида одговорност са Степинца.
Разумем да беше мало слободног времена, па да нам отворите очи, али, побогу Мишина, какав је ово текст збрда-здола, то ни најмање не личи на оно што смо годинама читали у време када није било ни речи о некавом директоровању, док сте још правили прве кораке у науци и пре доктората. Куда је настала она одмереност из Усташе и православље, или из Прекрштавања у НДХ; одважност из Нових прилога за биографију… или Војоводе Ђујића, студиозност из Летописâ или Прилогâ?
Какви су то извори – Матвејевић (који се још једном кличе дитирамб ” и после Тита” Тито, булазни о Васићу као Стаљиновом информатору, а о Михаиловићу подастире правоверно колико би и просечан гимназијалац из /пост/титовског времена, уз “летимично листање” и неколицину рекла-казала непроверљивих саговорника) без и једне једине референце(!); о Станковић-Павловић би се тек имало штошта истражити, али је овај “мој обрачун с вама” поводом Банићевог Реферата ратне Управе, који се интерглано може покупити са бројних интенрнет сајтова, уистину сасвим непримерен; изузев што као и Магазиновићева књижица може бити само један од ху извора; а (био)белешке из Лексикона и Народних хероја тек су извори десетог реда, оба издавача не служе ничему до пропаганди својих идеологија. (Занимљивије би било видети у којим је другим чињеницама, датумима, и да ли Банић погрешио) … Уосталом, од реномираног доктора историјских наука не очекујемо да се бави побијањем публицистике. Зашто ништа не кажете о бројним усташко-комунистичким споразумима и сарадњи између два рата и током Другог, о, рецимо, легализацији КПХ и споразуму Павелић Тито (без њих то није могло, без обзира на потписнике) о уласку у Сабор НДХ (Дедијер)? или још ефектније: Како је комунистичка штампа, коју је уређивао (и) Моша Пијаде, писала о суђењу Анти Павелићу 1929. године…
Поновићу, иако је превише: Историја је превише озбиљна дисциплина која има кардиналне последице по живот сваког грађанина да би се смела препустити (само) историчарима. И вама, на жалост, као и свим нашим историчарима, недостаје бар основна обука из права, јер вам се тада не би догађало да се гађате правним појмовима, што можда доликује друштвеним мрежама, али не доктору наука, којих год, а посебно историјских. Да сте имали бар минималну правну обуку, морали бисте (пре било које методологије до које вам је, кажете, и те како стало) усвојити, до условног рефлекса: Sine ira et studio!
Za @Glamoclijalazar :
Tvrdite da Veljko Misina i vladika Culibrk smanjuju broj zrtava u Jasenovcu ?
Pa zasto VI ne iznesete tacan broj ? Sta vas sprecava ?
Za @Katarinu Krstic :
Tvrdite da Veljko Misina ne pominje sporazum Pavelic-Tito, ulazak u sabor NDH, pisanje komunisticke stampe o sudjenju Anti Pavelicu . . .
Mozete li nam vi nesto reci o tome ?
У београдској-јосипградској „Дуги“ од јула-августа 1988. године објављен је чланак Брозовог хроничара Владимира Дедијера под насловом „Иза закључаних врата“ . Повод за овај чланак дала му је одлука Михаила Горбачова о отварању до скоро недоступних архива Совјетског Савеза и историје бољшевика, Стаљинових чистки и прогона.
О посебног значаја је Дедијерово интересовање за документе о стварању Комунистичке Партије Независне Државе Хрватске и сарадња са хрватским усташким властима. Дедијер спомиње случај „Илекове торбице“.
Имајући у виду да је Драго Илек наследио у усташкој полицији Диду Кватерника и да се крајем рата „Илекова торбица“ са извесним усташким документима нашла у рукама партизана. Дедијер тврди да постоји озбиљна основа да је у овој „Илековој торбици“ био текст споразума између усташс и комуниста Хрватске. Тај споразум је потписао Андрија Хебранг и једно лице из Централног Комитета Комунистичке Партије Хрватске, а од стране усташа Миле Будак и Младен Лорковић. По том споразуму, комунистима се дозвољава стварање своје партије с тим да неће водити борбу против усташких власти (Види: Владимир Дедијер, Иза закључаних врата, „Дуга“, Београд, јул-август 1988).
Не улазећи у мистерије још увек недоступних архива и докумената, Дедијер је са овим чланком потврдио, да такви документи постоје.
Сличан конспиративни споразум су направили у Сремској Митровици 1935. године у име хрватских усташа њихов прочелник и предводинк Стипе Јавор (Бриње, 1877 – Сремска Митровица 1936) и Моша Пијаде (Београд, 1890 – Париз, 1957) истакнути члан Комунистичке Партије Југославије (Види: Рад П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – Кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, „Американски Србобран“, 20. Фебруар 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
У вези сарадње која је успостављена у Краљевини Југославији између хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије, константовали бисмо да им се пројекат скоро у потпуности поклапа са истоветним погледима на национално питање.
Што се тиче хрватског усташког доглавника Миле Будака, за њега се зна, да се налазио у емиграцији од 1933 до јула 1938. године и да је одржавао конспиративне везе са хрватским естаблишментом у Краљевини Југославији (Види: Ilija Jukic, Pogledi na proslost , sadasnjost I buducnost hrvatskog naroda, London, England, 1965; Eugen Laxa, Povjesno-politicki okviri jucerasnje Hrvatske: stranke i vodje, Hrvatska danas i sutra, simpozije skupine hrvatskih intelektualaca u Evropi, kolovoz-rujan 1968., Munchen, G ermany, 1969; Bruno Busic, Hrvatski ustase i komunisti, Washington, D.C., U.S.A., 1979).
Просто не могу да верујем да има људи којим би сметало да се установи ТАЧАН, или НАЈПРИБЛИЖНИЈИ могући број жртава.
Да ли би злочин усташа умањило ако би сакупили имена СТВАРНИХ (нпр. 200 или 300 хиљада) жртава, или треба инсистирати на имагинарном броју ( нпр. милион или слично)?
Зар не би лажним (пренадуваним) подацима само дали повода неблагонаклоним историчарима да нам сутрадан побијају податке о броју српских жртава?
Такође, зашто инсистирати на неким, очито, лажним “историјским” подацима ( Пијаде-Будак, Дража-ДеГол)?
Схватите, ми нисмо Хрвати, да морамо да улепшавамо своју прошлост.
САМО ИСТИНА нам може помоћи, па била лепа или болна…
О чему Ви причате, господине Радош? Прича о Будаку и Пијади давно је апсолвирана, баш као и о ђенералу Михаиловићу и Де Голу. То су периферне ствари, и сам Мишина каже како оне немају никаквог упоришта у струци. Таквих примера имате на милионе у светској публицистици, као и у “озбиљним радовима” дипломираних историчара – професионалаца. Питања која Мишина наглашава су бенигна, у односу на свесно кривотворење историје, какво имамо на западу у односу на српски народ, и то од стране професионалаца. Зашто то Мишина ради? Управо зато да би доказао како српска историографија почива на митовима и лажима, што онда ствара претпоставку да је сваки навод са српске стране злонамеран и неистинит. Он свесно пренебрегава чињеницу о садејству усташа и комуниста, нарочито након Дрезденског конгреса КПЈ новембра 1928. када је и озваничена политика разарања државе и апострофирања Срба као реметилачког фактора на овим просторима. Тако су стварани предуслови за потом почињени геноцид. Шта мења чињеницу да није био Будак већ Јавор? Шта мења чињеницу о “школским друговима” добијено одликовање Михаиловића од Француске и Де Гола? Мишина, као директор Јавне установе, коју је основала Србија, нити било који упосленик у њој, немају права да релативизују српске жртве. Чињеница је да је немогуће икада утврдити тачан број жртава геноцида, нити прикупити сва имена, што показују примери код Јевреја и Јермена. Довољно је видети немачке изворе који јасно и недвосмислено указују на размере бестијалности и покољ српског народа, уз апсолутну помоћ и учешће Римокатоличке цркве и њених прелата. Зато нам звучи невероватним и помисао Мишине и владике Ћулибрка да омогуће најмање десеторици српских истраживача, да после толико деценија небриге загњуре у немачке, италијанске и друге архиве. Тим стварима треба да се бави директор установе која чува сећање на небројене невине српске жртве, а не арогантним храњењем властитог ега трицама и кучинама у корист друге стране.
@Балтазар
Дубока благодарност и поштовање за написано у коментару изнад. Кад се рече Други Велики Рат ја најпрво видим и чујем Јасеновац, јаме, бездане, реке, земљу у којој је преклана, спаљена, силована, маљем и бајонетом унакажена Небеска Србија и Србље, свучена језивом смрћу са Небеса у трулу земљу, без очију, са дечицом – анђелима тек извађених из мајчине утробе распорене… Само непребол и незаборав, само дубока вера у правду Светројичну која сузе отире, да нове навру… Зато је неподношљиво тешко читати и сведочити издајничка и вероломна, злурада и злоимана ” факта и чињенице ” које се, надасве, србском истином крсте…
За @Deda Djole
У време комунизма, када је братство и јединство било својеврсна религија, када се све радило да се Српско потире, сакрије и преведе у Јогословенско, и тада је чак одређен (процјењен) број жртава Јасеновца, а свако ко је и на сликама једном гледао Спомен подручје Јасеновац, носи у мислима бројеве што су постављени на таблама, страдалих Срба, Јевреја и Рома. Значи о томе се већ расправљало, тако да је смјешно позивати мене као анонимног појединца да износим бројеве. Ја само доводим у питање некога ко се налази на функцији у ова срамна времена, или је потпуно некомпетентан, или је потпуни политички послушник, који ће сутра, ако затреба и Хитлера прогласити невиђеним хуманитрцем, Павелића такође, а Степинца су скоро по њима и опрали – доводим у питање његове ставове, и чудим се како на овом озбиљном сајту овакве изјаве не стоје у рубрици “вјеровали или не”. Иако сам дио СПЦ, мислим да је владика Велимировић рекао, кад се улази у цркву,да се скида капа, а не глава, морао сам да споменем и владику Ћулибрка, са дубоким жаљењем, чудећи се што неки људи цркве подржавају ревидирање и тако једва освјетљене српске историје, ревидирање које је на фону хрватске пропаганде. Можда би било најбоље, у духо данашњег времена, да ову проблематику предамо српским ријалити програмима, па Мишина може на столицу до Марића па …
Од човека којој је поверена једна оваква институција очекујем да се бави њоме, и врло важним постлом промовисања истине о геноциду почињеном од стране Хрвата над Србима, Јеврејима и Ромима, са закашњењем од више деценија, а не перифералним темама, које су занимљиве само њем и анонимусима којима се обраћа, и да се упушта у којекакве пљувачине у јавности.
Понашања и држање др Мишине је испод сваког нивоа и заслужује осуду.
Неки од последњих наступа Вељка Ђурића су ********* * само-промотерског типа.
******** зато што покушава да скрене пажњу публике (коју очигледно презире дубље него неисторичаре истраживаче геноцидне НДХ) са чињенице да сам не доприноси расветљавању истине о трагедији србског народа мада је директор Музеја Геноцида. Очигледан пример је управо горњи текст о “раскринкавању” познатог фалсификата.
Само-промотерског, зато што користи интернет сајта Музеја као свој приватни блог пде на *насловној* страници објављује грубе нападе на (по њему) нестручњаке који му се мешају у посао и поставља туристичке фотографије са своје посете Хиландару (на свакој је он и само он, али има и једна где се сликао и са Игуманом). Студија нарцисоидности.
Да је Вељко Ђурић директор циглане или модне куће, на пример, не би ме никакво његов рад или понашање занимали ма како скандалозни били. Али, забога, ВЂ је директор Музеја Геноцида, места које би требало да буде Светилиште у садашњем највећем граду живих Срба, а у спомен највећег србског града под земљом (Јасеновца/Градине/Градишке) и свих других подземних градова и села покланих и спаљених Срба од Глине и Јадовна до Корићке Јаме и Братунца. Уместо тога, имамо карикатуру, недопустиви подсмех себи самима.
Неопозива оставка на положај директора би била частан чин.
Шта да кажемо о једној другој измишљотини, о тзв. Томислављевој „краљевини“ и о измишљеном „краљу“ Томиславу о којем је писао између осталих историчара и професор Антоније Фарчић.
У овом контексту поменули бисмо Фарчићеве студије које су објављене под насловима „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“ (Види. Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970).
У Фарчићевој студији о измишљеном „краљу“ Томиславу, коју је објавио под насловом „Да ли је постојао краљ Томислав?“, између осталог, стоји:
„Први аргуменат (Константин VII Порфирогенит)
Константин VII Порфирогенит, цар византијски, неоспорни суверен целокупног Балканског полуострва и Источног римског царства, чије су граниоце захватале и Хрватску, а који је уједно и најпоузданији историчар свога времена (прве половине Х века), у свим својим историјсдким списима не помиње ни једном речи оснутак хрватског краљевства и неког владара хрватског под именом Томислав. Ово је наш први аргуменат, као најаутентичније савремено сведочанство, и то истичемо као чињеницу од пресудне важности.
Порфирогенит је рођен 905 год., а цар Византије био је од 912 све до своје смрти 959 год., што значи да је он у својој младости био не само савременик и сведок него, штавише, и врховни суверен тобожњег краља Томислава. Своја историјска дела он је састављао на основу тачних података што их је примао од својих подручних органа и информатора из свих делова Царства, из свих својих провинција и темата, па сигурно и из тако важне своје пограничне области, као што је била Далмација, која беше још увек под непосредном царском власти. Тачност највећег дела његових информација из наших области већ одавно је неспорно утврђена…
Порфирогенит описује и некадашњу Далмацију до пропасти главнога града Салоне, као што описује и поједине ондашње далматинске приморске градове и острва, а изричито тврди да су сви они градови били независни од Хрватске и да су директно били подложни Царству са својим стратегом у Задру. Из података Порфирогенитових можемо констатовати и ту чињеницу да у првој половини Х столећа Хрватска није била уједињена краљевина него једна двојна обласна заједница под сувереном влашћу императора Византије…
Ма шта још Порфирогенит наводио и износио о Хрватској и Хрватима или о Далмацији. Никад и нигде Томислава, никад и нигде краљевине, никад и нигде ни једног догађаја о коме бисмо могли судити да се односи на неког првог хрватског краља…
Из списа Порфирогенитових може се са сигурношћу закључити да у првој половини Х века у Хрватској није могла да буде основана краљевина, а ни да је неки Томислав могао да буде први хрватски краљ…
Када критички истражимо и оценимо све историјске изворе, као и све оно што су разни југословенски историографи написали и изложили о краљу Томиславу, долазимо до ових закључака:
1) Ни један историчар до данас није могао да изнесе било какав позитивни и директни научни доказ да је заиста некад постојао Томислав, ‘први хрватски краљ’, како га они проглашавају. Сви аргументу и сви ‘докази’ хрватских писаца, више или мање, само су оштроумна довијања, уколико нису тетачна и неоснована нагађања, понекад и тенденциозна. Сва величина тога ‘краља’ и сва слава његова ‘краљвања’ само је, рецимо, једна добронамерна патриотска измишљотина, једна лепа романтичарска легенда, која од историјске науке не може да буде прихваћена, па ма како она
била вешто и зналачки испричана и образложена…
Кроз више од тридестак година интересовасмо се питањем егзистенције тога „краља“
Томислава. Проучисмо све односне историјске изворе и споменике, као и све
оно што су разни писци и историографи написали о томе. Од цабраног научног градива обрадисмо две обимне историјске дисертације: једну назвасмо ‘Такозвани акти сплитских црквених сабора (925? и 928? године’, а другу ‘Да ли је постојао краљ Томислав?’…
6) Не постоје уопште никакви строго научни докази, сем претпоставки, да је глалолица дело свете солунске браће Кирила и Методија и да је глаголизма (а то значи: римокатоличко богослужење на старословенском језику) било у Хрватској и Далмацији већ у првој половини Х века. Према томе, тзв. борба за глаголицу у трећем деценију Х века спада у област бајки, као и ‘краљ’ Томислав са својим бискупом Гргуром Нинским…
(Види: Проф. Антоније Фарчић, Да ли је постојао краљ Томислав?, “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).