Поводом текста Србољуба Живановића „Вељко Ђурић Мишина покушава да умањи број жртава хрватског геноцида“ (Борба за веру, 1. 9. 2018), пренетог и на „Стању ствари“
Вељко Ђурић Мишина
Својевремено је један наш угледни књижевник устврдио да када дођу тешка времена паметни заћуте, будале проговоре… Управо се то већ две-три деценије понавља када се помене Јасеновац, комплекс концентрационих логора у Независној Држави Хрватској (1941–1945).
Мало је школованих историчара који су се бавили истраживањем броја страдалника. Додуше, бавили су се и други и оставили добре трагове у науци. На пример пуковник Антун Милетић, радник некадашњег Војно-историјског института, Драгоје Лукић, радник Савезног секретаријата за унутрашње послове, иначе дете-логораш. Први и основни разлог зашто су историчари бежали од теме јесте чињеница да заповедништва хрватских концентрационих логора нису водили евиденцију приспелих логораша нити о њиховој судбини. Значи: НЕМА КЊИГА ЛОГОРАША! Ово истичем јер та тврдња води ка закључку: Никада нико није устврдио број страдалника! Било је само различитих процена, на пример: хрватске о 30 тисућа и српске од милион и четири стотине!!!
Јавна установа „Спомен подручје Јасеновац“ у Јасеновцу има своја сазнања са персоналним подацима насталих на основу пописа ратних жртава из 1964. године. Та база је доступна јавности и има нешто више од 83 тисуће. Али, она није потпуна!!! Нити ће неко, негде и некада утврдити сва имена. Могуће су само процене!!! А процене може да сачини један тим професионалаца.
До данас није састављена никаква међународна комисија која се бавила Јасеновцем. Постоје појединци који својом галамом наносе штету. Један од таквих је и др Србољуб Живановић! (овде)
Уместо било каквог другог коментара поред претходног, подсећам на чињеницу да сам до сада на сајту Нове српске политичке мисли (НСПМ) објавио више прилога: „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу“ објављен је 18. јула, „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу – О методологији и бројевима“ 4. августа 2016. године. У истом контексту, 20. априла 2017. објавио сам и текст „Још једном о броју жртава у Јасеновцу“. Тај прилог завршио сам речима које и овом приликом понављам: „На крају мали, искрени савет Живановићу, Крестићу и њима сличним: Оставите се прича о темама којима се нисте бавили у протеклих више од пола века, јер ћете својим речима нанети само још више штете. Препустите то онима којима је то струка и обавеза, а таквих, верујте ми, има међу млађим и школованим Србима!“
ПС: Порука свима који лажу о мом учинку и активностима Музеја жртава геноцида: Најпре сазнајте шта је Музеј урадио за протеклих пет година па онда пљуцкајте! И запитајте се шта сте ви учинили у истом контексту, осим бацања пљувачке!
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ароганција којом наступа господин Мишина довољна је за његову смену, ретроактивно. Очито је да повјесничар Мишина просипа хрватску маглу над српским гробиштима. На страну што Антун Милетић није био радник него директор наведене институције, у логору су, према сведочењима самих логораша, вођене евиденције, али су их уништавале и усташе, због затирања трагова, као и логораши, због честих преметачина. Значи ли то да ако нема спискова нема ни убијених? По тој логици, свако затирање трагова, било уништавањем документације, било лешева, масовним спаљивањем или масовним бацањем у Саву, брише сваки напор српске стране да се утврде размере бестијалног хрватског злочина. Мишина јесте професионалац, али свакако да не ради у интересу истине и пијетета спрам српских жртава.
Људи моји, докле више арогантних и бескруполозних раптуса овог генија за све и свја????!!!
https://srbski.weebly.com/drustvo/nikada-ne-veruj-hrvatskoj-koja-laze
@Балтазаре,
Кажете да је Мишина професионалац, али да не ради у интересу истине и пијетета спрам српских жртава.
Имате ли неке доказе или ви. . . само онако ?
Наравно да су могуће само процене.
У којим оквирима се крећу процене г. Мишине, као човека који се дуго бави и на челу је установе која се бави тиме?
Деда Ђоле, шта мислите, да ли би ПРОФЕСИОНАЛАЦ, на челу Јад Вашема, икада смео и хтео да каже, како нема КЊИГЕ ЛОГОРАША, па због тога доводи у питање број од 6 милиона јеврејских жртава, као доњу границу убијених у холокаусту? Како бисте Ви реаговали да имате као запосленог ПРОФЕСИОНАЛНОГ ИСТОРИЧАРА који са хрватским повјесничарима и на хрватским научним скуповима вишеструко умањује број од 700.000 убијених у Систему концлогора Јасеновац?
Гордост, снобизам и хистерија.
Био сам пре две године у логорима Аушвиц и Биркенау. Водичи говоре о бројкама убијених у распону од, рецимо, милион до два и по милиона у једном логору .
Никоме не пада на памет да ту било шта оспори или да некога оптужи за произвољност. Немогуће је утврдити тачан број, ради се о проценама, њихови оквири су широки, али се и прихватају као такви.
Шта Вељко Ђурић Мишина очекује од несрећних, обесправљених и потлачених Срба, којима и сам припада, да му донесу преко седам стотина хиљада србских жртава хрватског усташког терора у Другом светском рату, као доказ?
Није само проблем у острашћеном „историчару“ Вељку Ђурићу Мишини, проблем је у извесној србској, безумној, утицајној рајетинској, дефетистичкој, интернационалној, глобалистичкој, екуменској и издајничкој Брозовој буржаско-фашистичој, фабијанској, коминтерновској, корпоративној елити у Београду – Јосипграду, коју између осталих представљају и проф. Љубинка Трговчевић, проф. Милан Ристовић, др. Душан Раљић и Милан Косановић, који су усташоиду, новогебелсу Корбу доделили награду „Андреј Митовић“ за тзв. „докторски“ рад, који је објављен под насловом „Масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Рома 1941-1945“, где каже да у случају Срба појам геноцида није „исторографски аналитичан“. Овако нешто могла је да каже егоцентрична карикатура од човека, гебелсовска, бездушна и морална наказа.
Жалосно је да се вајни „историчар“ Вељко Ђурић Мишина ни по чему не разликује од извесних пропагандних, гебелсовских –ревизионистичких и расистичких аутора-манипулатора, који и дан данас оспоравају геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, како би унели пометњу у једно особито осетљиво питање. јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 250.000 до 300.000 хиљада – “In fact, no more then 200,000 – 300.000 died in the camps…” (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million really die, Toronto, 1981).
Имајући у виду да су извесни енглески историчари издали шест књига, које су публиковали у Лондону од 1971 до 1976 године о британској спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број српских жртава. У трећем тому “Британске спољне политике” у поглављу XLI “Британска спољна политика према Југославији” о масовним покољима Срба у Независној држави Хрватској, која је била под окриљем немачких и италијанских окупатора донени су свега шест редова ( стр. 279).
Ево што кажу Енглези о том зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, и извесних родољуба у НДХ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића, који је 1926 године постао енглески агент од утицаја у идолатриској, окултној, езотериској, мултикорпоративној, буржоаској, масонској и интермаријумској, англо-америчкој и ватиканској колонији Краљевини Југославији:
„Павелић је, с прећутним одобравањем и безусловно уз активну помоћ окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од 5О,000 Јевреја између 50,000 и 100,00 СРБА…“ (Види: Editorial Stuff, BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR, London, England, 1971/76).