Моја Русија биће она, када ће већински народ слободно моћи да каже „ми смо Руси“. Зато нисам нимало сигуран да ће Путинова Русија да помогне Србији

Никола Н. Живковић

У седам увече, 1. септембра 2018, био сам у Свечаној сали београдске општине Стари град (Македонска 42). Присуствовао сам трибини посвећеној будућности Космета. Сала може да прими четири стотине људи и била је готово попуњена. То је за мене било прво пријатно изненађење. Организатори скупа јавили су о том догађају свега два дана раније. Сем тога, дан је био веома топао, па сам се и из тих разлога прибојавао, да можда сала неће бити добро посећена.

На трибини под називом „Против издаје! За Косово и Метохију у Србији!“, говорили су: Марко Јакшић, проф. др Александар Ћорац, проф. др. Слободан Самарџић, проф. др. Слободан Антонић, проф. др. Милош Ковић и Звонко Михајловић.

Први се скупу обратио професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић. „По мом мишљењу идемо у највећу издају у историји српског народа. Наша историја је пребогата издајницима, конвертитима. Ово је невиђено, то ће остати као љага на нашим поколењима, ако нешто не предузмемо.“

Некадашњи министар за КиМ, професор Факултета политичких наука у Београду Слободан Самарџић је изјавио да се од 2008. па од 2012. године КиМ предају „парче по парче“, а да је све убрзано пре пет година потписивањем Бриселског споразума. Самарџић је рекао да се председник Србије Александар Вучић и цела његова гарнитура не боји ниједне речи која долази од опозиције, али су се забринули када су црквени великодостојници почели да говоре о Косову и Метохији.

Звонко Михајловић рекао је да се Србима на КиМ „прети да морају да дођу на Вучићев митинг 9. септембра 2018“ и да се „страх увукао у људе на тим просторима“. Последњи председник општине Штрпце у српском систему он је такође је упозорио да је дошло време када треба да се народу саопшти истина, а истина је да је нека уцењена српска глава добила задатак да преда вековну српску територију Косово и Метохију нашим вековним непријатељима Албанцима. Он је додао да је тим порукама Србима на Косову и Метохији послат јасан сигнал да „немају државу“, док је Албанцима послата порука да могу да „раде са Србима шта год желе јер нема ко да их заштити“.

Професор Филозофског факултета Слободан Антонић подсетио је да је Вучић положио председничку заклетву на Мирослављевом јеванђељу и навео да је Вучић ту заклетву погазио. „Председник који погази своју заклетву престаје да буде легитимни председник. Помиње се реч издаја.Када неко коначно стави потпис на дробљење Србије он тиме излази из круга кога чинимо ми, наши преци, наши потомци. Он сам себе искључује из тог круга“, рекао је Антонић, закључивши да је Александар Вучић највећи издајник и албански лобиста у Србији.

„Александар Вучић се понаша као господар живота и смрти, хвалећи се подршком 80% Срба на КиМ, коју је задобио владајући над српским народом на Космету као нацисти над логорашима у Аушвицу”, рекао је као последњи говорник на трибини Марко Јакшић, један од лидера Народног покрета „Отаџбина”, који окупља Србе на Косову. Јакшић је такође подвукао, да нису тачне Вучићеве процене о бројчаној снази Албанаца: „Они доживљавају демогафски суноврат, који је већи од српскога. А то потврђују и многе међународне организације, које се баве питањима демографије. Реалне процене говоре, да Албанаца на Космету нема више од 800 000.“

Скуп је трајао око један час и ја сам, овде дао само у кратким цртама, оно што ми се чинило најважније. Потпунији извештај може да се нађе на неколико српских сајтова, а сем тога постоји и пуни видео снимак са те трибине.

Неколико говорника такође је истакло важну улогу, која Русија има у решавању косметског проблема. Мој текст ће се зато пре свега бавити управо тим питањем: Да ли нам Русија Владимира Путина може и жели да помогне? Или, како је Милош Ковић, на крају ове трибине казао: „Ако Путин у новембру ове године дође у Србију и пружи подршку Вучићевом плану за Косово, биће то озбиљан ударац за све нас, за цео српски народ.“

Да бих одговорио на питање, хоће ли Путин дати подршку Вучићу, потребно је проблему прићи не „навијачки“, галамом, са фразама као „Путин је цар“, или „Руси су нас увек издали“, већ да трезвено размотримо и анализирамо реалну ситуација у тој земљи. Покушаћу да одговорим на неколико питања: Каква је данас природа власти у Русији? Колико је Путин стварно популаран у својој земљи? Каква је ситуација у самом Русији? Какав је однос службене Москве према Вучићу и српској влади?

Сви памтимо фотографију, на којој се види како се Путин рукује са Вучићем и то уочи последњих српских избора. Вучић у Москви – ова чињеница неће ништа да промени што се мишљења већина Срба тиче у односу на српског премијера и његову владу. Али нам зато баца ново светло на природу Путинове власти у Русији. Била је то јасна порука српским бирачима, да је Кремљ на страни Вучића и шамар, верујем, већинској Србији, која Вучића држе да је издајица српског народа, који, то се јасно види, данас ужива пуну подршку Вашингтона и Запада. Да ли и службене Москве?

Многи Срби се у чуду питају: Зар Путин не зна, ко је Вучић? Због чега Москва до сада даје подршку Вучићу? Да ли ће тако бити и сутра?

Многи наши публицисти одлично познају Србију и нашу политичку ситуацију. Ово су јасно показали и бројни чланци по слободним сајтовима. Но, веома мали број српских аутора познаје Русију. Ту лежи проблем.

У руским медијима непрестано се истиче да је Вучић русофил, добро говори руски, те да не подржава санкције против Русије. Био је на прослави Дана Победе, поред израелског председника Нетанијахуа. Сем тога, Вучић је изјавио, – јасно и гласно, – да је навијао за руску репрезентацију у утакмици против Хрватске на Светском првенству у фудбалу (За разлику од „националног идола“, тенисера Новака Ђоковића, који је јасно казао, да навија за хрватске фудбалере).

А са друге стране, ми, који живимо у Србији, видимо, да је Србија окупирана земља, и да амерички и британски „саветници“ седе у свим кључним српским министарствима. Медији, финансије, полиција су потпуно под контролом америчке и британске амбасаде, односно, „невладиног сектора“, кога Запад контролише. Или, како сам на коментару једног блога прочитао: „Србија је окупирана земља, а РТС је не јавни сервис, него јавна кућа америчких окупатора и домаћих издајника“.

Преко 80 одсто испитаника у Србији, на репрезентативном узорку, одбија улазак у ЕУ ако је услов за то српско одрицање од Косова и Метохије. Насупрот ономе у шта нас убеђују медији окупационог распамећивања народа, такав став има и чак 85 одсто српске омладине.

Александар Вучић и Владимир Путин (Фото: Yuri Kochetkov/POOL/AFР)

Зар те информације нема Москва? Шта онда ради руска амбасада у Београду? Укратко, на прво питање, да ли ће нам Руси помоћи, одговарам – да. Или, тачније, да се руски народ пита, он би нам сигурно, као и увек до сада у прошлости, помогао.

Живећи преко три деценије на Западу, схватио сам да је српски народ егзистенцијално угрожен, да се и данас, као и пре сто или две стотине година поставља питање самог опстанка нашег народа. Запад, а пре свега Енглеска, Немачка, Француска и Сједињене Државе показале су се и доказале као заклети непријатељи Срба, како у прошлости, тако и данас. У свим кључним историјским тренуцима у последњих два века, те државе су увек биле на страни наших непријатеља: од Првог српског устанка године 1804,, преко Берлинског конгреса године 1878., Босанске кризе из 1908., до 1941-1945, када су Енглези инсталирали Хрвата Јосипа Броз да постане диктатор Југославије (са доминацијом Хрвата и Словенаца), па све до данас, до америчког Хашког трибунала (где, на пример, нико није осуђен за злочине над Србима), до године 1999, до бомбардовања Србије са крилатим ракетама, касетним бомбама и осиромашеним уранијумом.

Као и у прошлости, једина наша нада јесте – Москва. Руски народ, међутим, не одлучује о Косову, већ службена Москва. Зато морамо да променимо питање: Да ли ће нам помоћи Путин и његова влада?

Нема никакве сумње да је Путин веома популаран у Србији. А колико је он заиста популаран у самој Русији?

Мој одговор ће многе да зачуди. Путин није ни приближно толико популаран у рускоме народу? Одакле ми та информација? Помно пратим руску штампу и имам неколико добрих познаника, Руса, који живе у Москви и провинцији.

Основни неспоразум лежи у томе, да људи често мешају „власт“ и „народ“. Често сам од Руса чуо ову реченицу: „Мы любим сербский народ“. Ово се у потпуности поклапа и са утисцима бројних српских путника, који су у прошлости боравили и живели неко време у тој, нама тако блиској и драгој земљи. И ја сам два пута посетио Русију. Носим веома пријатне утиске о Русији и њеним људима. Један таксиста у Москви, када је чуо одакле долазим, почео је буквално да плаче: „Вас је дивљи Запад бомбардовао, а моја земља вам није помогла. Стидим се због тога. Једно ипак мора да знате. У то време на власти је био ненародни режим Бориса Јелцина. Да се питао руски народ, Београд никада не би био бомбардован.“

Сумњам да је икада нешто слично могао да доживи неки наш човек, рецимо, у Лондону, Паризу, Берлину или Вашингтону. Укратко, тамо је народ према Србима у најбољем случају равнодушан. Веома слично и већина Срба осећа према Русима. То се види и на спортским такмичењима. Српска публика, када нема наше екипе, редовно и бучно навија за Русе.

А шта је са службеном Москвом? Навешћу само неколико, по мени, карактеристичних примера. Први пример јесте скандал око учешћа руских спортиста на Зимским олимпијским играма у фебруару 2018. године у Јужној Кореји. Руски медији су пренели, да „Владимир Путин поддерживает решение Олимпийского собрания по поводу отправки российских атлетов на Олимпиаду в следующем году под нейтральным флагом.“ Намерно сам све оставио на рускоме, јер верујем да сваки Србин то разуме без превода. А за оне, који упорно тврде да ништа не разумеју руски, поновићу укратко: „Руска екипа на Олимпијаду иде и наступаће под неутралном заставом. Такво решење одобрио је и Путин.“ Олимпијада јесте политика и њен је задатак да спортиста прослави своју земљу, заставу и државну химну. Ако је Русија пристала да наступа под „неутралним барјаком“ то значи да је признала да је крива.

Тако и на овоме примеру видимо, да су последице фаталне владавине Горбачова и Јелцина још увек и данас веома присутне у Русије. Све оптужбе против руских спортиста од стране Свет. антидоп. агенције су неосноване. Русија је добила шамар и доживела потпуно понижење. И што је најтужније, за то је одговорна и сама службена Москва. Руски спортски функционери хтели би да се жале. Коме? Они који су руске спортисте ставили на оптуженичку клупу, они су истовремено и судије и тужиоци. Потез руских спортских функционера за све нас који верујемо о волимо Русију представља велико разочарање. Стара латинска пословица „Vox pópuli – vox Déi“ („глас народа – глас Божији“) спортски функционери, спортисти и службена Москва изгледа да су поптуно заборавили. Према испитивању јавног мњења између 75% и 95% руског народа противи се томе да Русија под тим понижавајућим условима учествује на Олимпијади у Јужној Кореји. Речју, за Кремљ глас руског народа, чини се, савршено је неважан. Па како ће онда Путин да уважи глас српскога народа, када му је, ево, савршено свеједно, како осећа његов, руски народ!

Како никоме од оних руских спортиста којима је дозвољено да се такмиче под „белом заставом“ није пало на памет да се солидарише са колегама који су дисквалификовани? Чини се да ни Путин и његови министри не разумеју природу америчке политике. Када би познавали Запад, не би се толико трудили да му се допадну.

Владимир Путин (Фото: Sputnik/Сергей Гунеев)

Ево још један пример који много говори о политичком стању у земљи. Када сам био у Русији, запањио сам се да има и данас назива улица и тргова, који носе називе убица и терориста. На пример, постоји у Москви метро станица „Войковская“. Добила је име по човеку који је учестовао у убијању царске породице. Име му је Петр Лазаревич Войков. Право име Пинхус Лазаревич Вайнер. За оне који не знају: Ноћу од 16. на 17. јул 1918. зверски су убијени сви чланове руске царске породице, а међу њима жене и деца. Затим, постоји улица „Розалии Землячки“. А она је лично одговорна за смрт хиљаде заробљених војника и официра „беле армије“. Бројни Лењинови споменици и данас стоје по читавој Русији. Лењин, по мени, немачки је плаћени агент, русофоб и масовни убица.

У Русији је и даље на снази устав, који је донесен у време Јелцина. У њему се, на пример, спомињу субјекти Руске федерације: Татари, Чеченци, Ингушети, Башкирци, Чуваши, Бурјати и тако редом. Једино у Уставу Русије се не спомиње један народ – руски. Стиче се утисак да се власт боји руског питања. То питање често сам чуо од у Русији: „Почему власть боится русского вопроса?“ Ни Путин није почео да решава тај проблем. Многи верују да је то најважније питање. Проблем је и у томе, што власт нема идеологију, а без идеологије држава нема будућности.

Ко ће данас да се жртвује, када види да неправда царује највише међу онима који би требали да су пример осталима, јер од друштва и примају највеће привилегије. Руски и српски народ вапе за правдом. О томе говоре и српске народне песме и древни руски летописи, где се редовно слави истина и правда Сви ти примери говоре нам само једно: партија која је на власти у Русији представља пре свега интересе богатих људи. Веома је лоша ситуација на пољу здравства, а пензије су за велики део грађана тако бедне, да буквално многи стари људи морају да гладују.

Пре неколико дана Путин је био приморан да се појави на телевизијском екрану и да објасни гледаоцима, у чему се састоји „реформа пензионог система“. Како „решить проблему с дефицитом Пенсионного фонда“? Дискусија је изазвала толике буре да је, ето, и председник морао да се обрати нацији. Гледао сам његову изјаву. И није ми деловао нимало самоуверено и убедљиво.

Огромна већина становника су разочарани. Зашто? Јер по њиховом схватању Путинов систем штити богате олигархе, а од бедног народа узима и последњу копејку. Или, како сам у коментару једног угледног сајта нашао следеће: „Кремль отнимет у бедных, чтобы не обидеть олигархов.“ У споменутом обраћању нацији ниједном, на пример, није критиковао огромну разлику која постоји између оних 1%, који поседују 99% богатства земље и оних других. Негде сам прочитао да око 90 породица у Русији држи чак 70% богатства земље. И од тих деведесет породица, само су две по националности – руске.

За разлику од Сједињених Држава и Кине, руска економије је далеко слабија и у великој мери зависи од цене нафте и гаса. Када је пре осамнаест година Путин преузео власт од Јелцина, цена нафте била је око сто $ по барелу. Прошле године пала је на 40, а ове године достигла је око 70 ам. долара по барелу. Тако руска економија зависи у великој мери од коњуктуре цене нафте и гаса на светском тржишту.

Многи Руси се у чуду питају: Како је то могуће, тако богата земља, а народ да живи тако бедно? Овај последњи председнички рок неће бити нимало лак за Путина. Руски народ је веровао у њега, да ће он зауставити пљачку, или, како Руси кажу „остановит грабеж“, да ће приватизацију, проведена у време Јелцина, прогласити нелегалном и многе кључне објекте поново национализовати. Он је по свим тим питањима разочарао. Садашњу власт мишљење народа, изгледа, уопште не интересује. Одједном, последњих недеља, то е примећује и по реакцији становника, нагло се изменио однос Руса према власти. До јуче су многи веровали да је Путин ипак „последним народным заступником“, те да је у суштини био „хорошим царем“. На примеру реформе пензионог система јасно је казао да је на страни олигарха, који су толико омрзнути у народу. Нема сумње да су људи разочарани не само пензијском реформом, већ и са самом природом Путина и његове власти.

Многи руски коментари и добри познаваоци политичких прилика тврде, како у „коридорах власти“ има још увек сувише много „западников“. Остали су још из времена Јелцина, када су владали Русијом. Они верују да могу да се врате „добра стара времена“, када су се дружили са Западом. Таквих има нарочито много у министарству финансија, економије, Централне банке, те у медијима. Путин се недавно похвалио, да „Центробанк“ не стоји под контролом владе и да је „это очень хорошо“. Централну банку многи руски аналитичари држе да представља једна од кључних органа пете колоне, јер је она инструменат, који служи интересима Вашингтона. Најбољи пример Јелцина и његове владавине представља Козирјев (Андрей Козырев). Он је од 1990 до 1996 био је министар иностраних дела. Које државе? Многи су га звали да је био помоћнк министра иностраних дела САД-а. Уживао је све привилегије и у време Путина. Нико га није дирао. Ричард Никсон је једном питао Козирјева, какве интересе следи Русија. На запрепашћење америчког председника, Корзирјев је одговорио, да то нека му одреди Америка. О томе у својим мемоарима пише и Јевгениј Примаков. Године 2012. заувек је напустио Русију заједно са женом и децом и од тада живи у Америци, на Флориди. Питање: Како је могуће да носилац државне тајне године 2012. напусти Русију? Козирјев се залагао да Русија прихвати предлог Вашингтона, да се Србији уведу санкције.

Године 2000. на власт је дошао Путин. Он је за ових осамнаест година успео да делом поврати углед Русије у свету: Крим је поново руски, Асад је и даље, уз руску помоћ, – али, не треба заборавити, и иранску подршку, – председник Сирије, руска армија за последњих десетак година постала је поново сила, коју уважава Запад.

Но, остали су многи проблеми, како сам их мало пре споменуо, које Путин, очевидно, није могао да реши. Пратио сам неколико Путинових конференција за штампу. Обавезно до речи дођу људи, који припадају „невладином сектору“, а финансираних су од стране САД-а и ЕУ. То су „Ехо Москва“, „Дожд“ „Независне новине“, и тако редом. Нисам никада видео да је Путин дао реч неком аутентичном представнику руског народа. То је отприлике као да код нас питања председнику постављају само Чанак, Чеда, Беба Поповић, Наташа Кандић, Филип Давид, Соња Лихт или Соња Бисерко.

Руски народ изашао је на референдум у многим украјинским градовима, јер су веровали да ће Харков и Одеса такође постати део Русије. Преварили су се. Путин их није подржао. Путин прича да је у Украјини дошло до државног удара, да је власт Порошенка нелегитимна, а ипак признаје Порошенка. Тако Москва ни по питању Украјине нема јасну политику. Руси у балтичким државама немају основна људска права и Москва, очевидно, нема снаге, а можда ни воље да помогне својим земљацима. Руски народ украјински сепаратисти свакодневно убијају у Доњецку. Ових дана управо смо чули да је убијен и глава Доњецке републике Александар Захарченко.

Како ће Русија да брани Србију, када, ево, она нема снаге да одбрани ни сопствени, руски народ у Харкову, Одеси, или Луганску? Сем тога, тренутно у америчким затворима чами десетак руских грађана. Већина њих робијају, без суда и доказа, већ неколико година. Последњи пример јесте млада Марина Бутина. Добила је америчку стипендију, а кратко после тога ухапшена је као руски шпијун. Русија, сем „оштрих протеста“, није у стању да заштити своје грађане.

Није потребно да наглашавам, да сам ово написао јер ми није равнодушна судбина Русије и јер сам сигуран, да мој, српски народ без подршке Русије нема великих изгледа да опстане у оваквом непријатељском окружењу, каквo данас влада на Балкану и Европи. Једном речју, моја Русија биће она, када ће већински народ слободно моћи да каже „ми смо Руси“. Зато нисам нимало сигуран да ће Путинова Русија да помогне Србији. Пре неколико дана испод једног блога нађох следећи коментар: „Путин ради исто што и Вучић. Скупља поене код Руса на рачун ове напаћене Србије.“ Нажалост, у овом закључку – то је моје мишљење – има много истине.

Categories: Разномислије

Tags: КиМ, Никола Н. Живковић, Србија и Русија