Састав на велика звона најављиваног „међународног правног тима“, било би поштеније рећи комисије, који је наводно дошао из хуманитарних побуда да би се нашао при руци Давору Драгичевићу, изузетно је занимљив. Он се састоји из адвоката Душка Томића, Ифета Ферагета, Анте Нобила и Зоре Добричанин Никодиновић

Стефан Каргановић (Фото: Press Centar)

Контуре стратегијског плана иза афере Драгичевић, помоћу које се пречицом постиже све што превратнички жреци ни тешким напорима већ годинама нису успевали, и која је као магнет, у исти табор са петом колоном под контролом страних служби, привукла и низ других хетерогених елемената, најзад постају све јасније. Недавно су се догодиле две ствари које разјашњавају много тога: долазак у Бањалуку четворочланог адвокатског тима са наводном мисијом да оцу убијеног Давида, Давору Драгичевићу, пружи правну подршку у расветљавању позадине убиства, и као поручен, професионално темпирани физички напад у Бањалуци, на митингу организације „Правда за Давида“, извршен на новинара БН телевизије, Владимира Ковачевића.

Састав на велика звона најављиваног „међународног правног тима“, било би поштеније рећи комисије, који је наводно дошао из хуманитарних побуда да би се нашао при руци Давору Драгичевићу, изузетно је занимљив. Он се састоји из адвоката Душка Томића, Ифета Ферагета, Анте Нобила и Зоре Добричанин Никодиновић.

О „међународном“ карактеру ове дружине могло би се подсмешљиво расправљати. Једино име на том списку које на први поглед не указује на порекло са територије бивше Југославије је бизарно именовани Ифет Ферагет. Међутим, када загледамо мало дубље, он је из Сарајева, дакле ипак исте горе лист као преостале колеге у тиму. Ферагет је једно време заступао Хариса Чаушевића, оптуженог за терористички напад  на полицијску станицу у Бугојну 2010. године, да би затим био укључен у предмет Џенана Мемића, младића из Федерације БиХ који је у фебруару 2016. године усмрћен под сличним мистериозним околностима као Давид Драгичевић у Републици Српској у марту ове године. Природно је да се већ искусни Ферагет сада укључи и у расветљавање сродног предмета  Драгичевић.

За адвоката Душка Томића било би претерано рећи да је међународни правни ас, па чак ни локални, ако ћемо искрено. Томић је намештен да у Сарајеву, пред Судом БиХ, „заступа“ разне сребреничке оптуженике (ради се о особама српске националности, то се подразумева). Као делегат безбедносних структура у тим суђењима, он је задужен да контролише ток процеса и спречава предочавање или „цурење“ неугодних доказа и података.

Преостали чланови овог „међународног тима“, Анто Нобило и Зора Добричанин Никодиновић изабрани су ради привида територијалног диверситета (они су, зар не, из две посебне, „независне“ и суверене међународно признате државе, Хрватске и Србије) и — с обзиром на њихову познату халапљивост за публицитетом — ради драматског ефекта. Ако је ово узорак начина како се у Републици Српској формирају међународне гарнитуре, можемо само са зебњом очекивати најаву „међународне комисије“ која ускоро треба да буде именована да истражује Сребреницу.

Чак и летимичан поглед на састав тима, оставимо по страни комичне интернационалне претензије, довољан је за разумевање његове стварне структуре и за пружање одговора на критично питање, ко су стварни наредбодавци за чији рачун је тим и ангажован. Оперативно језгро адвокатског тима који је дошао да хаос у Бањалуци подигне на још виши ниво очигледно су Томић и Ферагет. Они су продужена рука локалне „дубоке државе“ чије колегијалне везе, за разлику од лажно најављеног адвокатског тима, заиста сежу изван граница бивше заједничке државе и условно би им се могао признати одређени „међународни“ карактер. Захваљујући сарадњи управо тих магловитих „дубоких“ фактора је и инсценирано убиство Давида Драгичевића, а ко зна можда не само његово, да би послужило као савршени cause célèbre за шарповску масовну мобилизацију која је предвиђена да претходи преврату у Републици Српској, а који је планиран за јесен ове године.

Онима који се баве читањем листова чаја, топло препоручујемо дирљиву бајку, „Потрага за истином о смрти двојице студената ујединила подељену Босну“, која је баш пре неки дан објављена на интернет страници скрупулозно објективног и проверено поузданог Би-Би-Сија. „Возача из Сарајева и конобара из Бањалуке ујединила је трагедија. Обојица су изгубили 21-годишње синове – Џенана Мемића и Давида Драгичевића“,  сентименталише Би-Би-Си над просто запрепашћујућим паралелама али, за разлику од захуктале гомиле на Тргу Крајине у Бањалуци, то пише префињено и у рукавицама, на српској ћирилици.

„Двојицу очева уједињује и неповерење према институцијама које, како изричито верују, учествују у прикривању убиства њихове деце. У самом углу зелене авлије породице Мемић, безвољан и усамљен, лежи немачки овчар Хектор. Више од две године чека газду да се врати кући“, лирски наставља главни медијски портал британског естаблишмента, са потписом сарадника Стефана Веселиновића, чије је само име, поред писма којим се служи, уз сетне звуке виолине сасвим довољно да улије поверење.

Маскараду је донекле покварио блебетави загребачки адвокат и скандал мајстор Анто Нобило, у интервјуу који је дао „Независним Новинама“ 30. августа.

„Ја нисам јефтини одвјетник“, Нобило је том приликом отворено изјавио. „Ја или наплатим максималне цијене које се могу наплатити, или радим pro bono.“ Можда, али ту треба допунити једну важну недореченост. Адвокати високог профила као што су Нобило или српска колегиница Добричанин Никодиновић (као, уосталом, и колега Алан Дершовиц из САД) могу се понекад, из чистога хира, укључити pro bono у неки предмет, али то је искључиво у срачунатом очекивању да ће им ноторност тог предмета донети одређену количину пробитачних, плаћених послова. За разлику од плачљивог Би-Би-Сија, адвокати као Нобило  или Добричанин Никодиновић  све су друго осим сентиментални.

Одговарајући на главно питање, ко га је ангажовао (медијска пропагандна машина пре тога је данима инсистирала да је чланове тима ангажовао лично болом скрхани отац, Давор Драгичевић, нестрпљив да се што пре реши случај његовог сина) Нобило је, изгледа, смео с ума договорени сценарио: „Ја сам Давора Драгичевића, оца, први пут видио у понедељак навечер.“ (Што ће рећи, само два дана раније, 27. августа.) Упитан, „То вече сте с цијелим правним тимом били на тргу са Давором. Како вам се чинило то искуство?“, Нобило одговара:

„Да, први пут сам га тамо видио. Чујте, било је емотивно.“

Како је, дакле, емпатични Нобило сазнао „за трагедију породице Драгичевић“?

И ту је заправо срж ствари: „Све нас је сензибилирао Душко Томић. Ни ја нисам знао, тек сам сад чуо да је и њему кћер убијена и да се истрага и даље води. Очигледно је он због те трагедије сензибилиран, а онда је и нас анимирао. Ми смо се видјели на Корчули овог љета. Он ми је испричао о том случају и питао ме да ли бих се ја хтио укључити. Прије тога ме још телефоном онако начелно информирао, а онда смо о томе детаљније разговарали.“

Трагедија стварно уједињује људе. Међутим, чудно, али у Нобиловом исказу, у вези са кључним питањем његовог ангажмана, нигде се не појављује Давор Драгичевић, који је по другим изворима њега и колеге наводно позвао, док улогу координатора игра проблематични Душко Томић. Човека ради кога је наводно дошао у Бањалуку, да би му помогао, Нобило по први пут види само неколико дана раније, и то на митингу, на јавном тргу.

Четворка која се појавила у Бањалуци одмах је прешла на свој задатак. Прва тачка на дневном реду био је обилазак препаднутих установа Републике Српске, да би им се јасно ставило до знања who is the boss. Међу првима, којима је „међународни адвокатски тим“ уделио пажњу, био је министар унутрашњих послова Републике Српске.  Заборавивши на пређашњу, потпуно примерену изјаву да је решавање предмета Драгичевић у искључивој надлежности истражних и правосудних органа, а не МУП-а, и да тамо треба да остане, министар је међународне госте ипак необјашњиво примио, пославши на тај начин у име Владе чији је члан јасан сигнал сметености и слабости.

Укључивање наметљиво ванинституционалног фактора у истрагу политички инсценираног предмета Драгичевић је злослутно за Републику Српску. Власт изгледа није свесна (или можда јесте, али део договора је да се прави као да није) последица добровољног препуштања слободе неограниченог вршљања мутној екипи, која по важећим правним нормама РС нема овлашћење да се меша у истрагу која је у току. Тиме се утире пут конструисању гнусних оптужби срачунатих да до октобарских избора докрајче преостали кредибилитет власти и изазову озбиљну системску кризу. Сврха те кризе ће бити   провоцирање унутрашњег превирања довољне јачине да проузрокује „смену режима“ или, у случају да то омане, да власт паралише и нереде интернационализује у довољној мери да послужи као повод за насилну интервенцију споља.

Други знаковит недавни догађај из приручника Џина Шарпа је политички опортуно премлаћивање новинара БН Телевизије, Владимира Ковачевића. У споју са подједнако опортуним приспећем „међународног адвокатског тима“ са својим посебним задацима, сврха овог инцидента је да подизањем напетости драматизује индуковану несигурност и на тај начин додатно узбурка већ збуњену и сумњичаву јавност. Пошто су напад на Ковачевића, као и убиство Драгичевића, по свој прилици извршили професионалци из исте школе који за собом не остављају трагове, мало је вероватно да ће их власти, без обзира на уложене напоре, икада открити.

У сваком случају не до октобарских избора, после којих ће оба случаја насиља бити стављени ad acta, након што су били цинично искоришћени као масовни мобилизатори за „смену режима“. Јер, после тога, долази нови земан. Политички потрошени, све жртве и актери превратничке инсценације прећи ће безцеремонијално у дубоки заборав, а на хистерисања и прозивке јаднога Давора Драгичевића нико од његових ватрених обожавалаца – чак ни ганутљиви BBC – више неће обраћати пажњу.

Categories: Српске земље

Tags: Стефан Каргановић