Ћосић напомиње да је питање родне равноправности у језику, пре свега, политичко питање, и то уско везано за идеологију политичке коректности – што је данас наметнута политичка идеологија у свим земљама Америке и Европе с тенденцијом да се прошири на цео свет

Извор: Новости

Замислимо следећу ситуацију: у ТВ студио на разговор о теми родне равноправности, уредник позове известан број људи међу којима се налазе и две жене, по професији психолози. Међутим, једна жели да буде потписана као психолог а друга као психолошкиња. Шта можемо да предузмемо у оваквој ситуацији? Или да их молимо да се договоре, што оне по свој прилици не би успеле, или да једну од њих избацимо из емисије а будући да смо и ми наводно на том европском путу, из емисије ће извесно бити избачена она која жели да буде психолог – упркос томе што већина жена те струке у Србији себе назива психолозима а не психолошкињама.

Овакву ситуацију „предвиђа“ лингвиста и писац Павле Ћосић, говорећи о једној од горућих језичких тема, о родној сензитивности језика и о томе куда нас инсистирање на „женским облицима“ све може одвести.

Са друге стране, Ћосић истиче да се у једној „строго женској“ анкети (у језичкој групи на „Фејсбуку“), на питање – да ли би више волеле да им на визиткарти пише адвокат или адвокатица, несразмерно већи број жена определио за адвоката.

– Дакле, ако желимо да уведемо родну равноправност, био би ред да најпре оне који су предмет ове доктрине питамо да ли оне то уопште желе. А нико их није питао – наглашава Ћосић. – То доводи до подела и раздора у друштву, што је начелни циљ и политичке коректности. Ту такође функционишу и системи уцене и претње.

Саговорница „Новости“ др Светлана Слијепчевић, која се овом темом предано бави, на питање да ли би себе назвала лингвистом или лингвисткињом, те да ли би о томе требало да одлучује свака жена за себе или је такве ствари могуће и потребно прописивати, одговара:

– Када ме питају, ја кажем да сам лингвиста, доктор наука, професор српског језика… Дакле, употребљавам именице мушког рода. Пол не мора да се поклапа са граматичким родом. Када бисмо оставили сваком појединцу да о томе самостално одлучује, важила би тзв. правила баба Смиљане, како би то рекао Вук Караџић. С друге стране, не треба никоме ни бранити да себе назива како год жели. Треба ипак правити разлику између приватне употребе језика и оне јавне, која би требало да буде у складу са језичком нормом.

Може ли тежња ка (по сваку цену) родно сензитивнијем језику ићи науштрб језика самог, тј. струке, али и науштрб слобода и права, демократије?

– Ово питање је, заправо, део једног општег питања: у којој мери је говор мржње ограничавајући фактор за слободу говора – сматра Слијепчевићева. – То је правно питање. А када се погледа Нацрт закона о родној равноправности, онда је јасно да се тим актом нико не обавезује нити ограничава да мора да употребљава тачно одређену реч. Напротив, врло је шире схваћен родно сензитивни језик него што то нестручни део јавности увиђа. Кршењем Закона сматра истицање пола као разлога за мању или већу плату, бољи или гори положај у друштву, организацији сл., а не употреба речи професор за особу женског пола.

Ћосић напомиње да је питање родне равноправности у језику, пре свега, политичко питање, и то уско везано за идеологију политичке коректности – што је данас наметнута политичка идеологија у свим земљама Америке и Европе с тенденцијом да се прошири на цео свет.

– Та идеологија, као и свака друга, звучи дивно и красно, а онда кад се примени у пракси често долази до изненађујућих последица – наводи Ћосић. – Људи због непоштовања ове идеологије губе посао, иду у затвор, и све се то догађа унутар демократских земаља у којима је један од главних постулата слобода јавне речи и мишљења. Дакле, са становишта демократије, нико није обавезан да се држи ове идеологије и свако кажњавање због њеног непоштовања је недемократско, а у већини земаља и противзаконито. С друге стране, родна равноправност задире дубоко у питања језика и његове структуре и неретко крши основна правила творбе речи. Заговарачи ове подидеологије намећу решења која немају везе са српским језиком. Таквих примера имате колико хоћете, чују се на све стране и често се извргавају подсмеху, али мене и у овом лингвистичком делу више занима политичка позадина.

Ни шваљ ни бабац

НЕМА сумње да ће се језик развијати својим природним током као и досад, да ће наравно наставити да се користе природни наставци као у примерима председница, певачица, новинарка, професорка, учитељица, песникиња, касирка, или увезене речи типа стјуардеса или старлета, а такође је извесно да никад неће ући у употребу аналогне речи за мушки род типа шваљ или шваљач од шваља или бабац од бабица – уверен је Ћосић.

Старе „женске речи“

– Српски језик јесте изузетно родно сензитиван језик. Доказ за то можете наћи управо у примерима које наводи Речник САНУ, међу којима можете наћи потврде старе и неколико деценија за речи као што су адвокатица, космонауткиња, фотографкиња, ветеринарка, инжењерка итд. – наводи Слијепчевићева, која ипак не верује да ће се спонтано „примити“ облици попут „купкиња“, „убичкиња“, „витешкиња“… : – Такве речи могу да се употребе из лаичког страха да се саговорник не осети дискриминисаним, али и из жеље за карикирањем, спонтано. Међутим, употреба неке речи не подразумева ни њено аутоматско улажење у општи лексички фонд ни њену нормативну исправност.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Новости, 24. 8. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Павле Ћосић, политичка коректност, родна равноправност, језик