Године 1918. Котор и Бока уједињују се директно са Србијом, да би потом ушли у састав Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије
Котор, детаљ (Фото: Н. М.)
Не само они који по први пут виде Котор, него и они који у Боки живе вјековима, сагласни су у овоме: Котор је чудо. Стари је град опасан бедемима, не као Дубровник, јер которски бедеми – куриозитетно – опасују и брдо изнад, у дужини од 4.5 км.
По митолошкој причи, Котор су основали Колхиђани, припадници феничанског племена, нашавши се за крмом Аргонаутима – у потјери за симболом свега поморског богатства – Златним руном.
Хоће се рећи да је Котор (баш као и Будва), основан у предхомеровско доба (10-12. в.пр.н.е), док су Феничани, учитељи Грка, господарили Средоземљем.
Котор је стар колико и поморска трговина на Јадрану. Он је управо – древан.
Првобитно се звао Катарео – мјесто врела, па Декатера, Декадерон, Катарум… Грци су овдје колонисти (7-4. в.пр.н.е). Онда долазе Илири. Потом Римљани; владају око 650 година. У 5. вијеку Град руше Готи.
Пропашћу Западног Римског царства (476. г), Бока са Котором потпада под власт Византије, што траје 400 година. У 7. в. Котор постаје главни град Боке Которске. Под најездом Словена, Романи из Рисна, тадашње заливске престонице, прелазе у Котор.
Слиједи период дукљанско-зетских владара (10-11. в), када почиње да доминира словенско становништво.
Море је са запада притјерало град уз високу, окомиту стијену. Са истока га је приклопила планинска камена међа звана Пестинград.
Послије вишевјековног византијског уживања у сигурносној сјени, Стефан Немања промијенио је заставу над градом 1185. и препоручивао се, махом љети, у свом вјерном, сербском, стоном, љубљеном и славном граду све до 1371. То је доба највећег економског и културног процвата Котора; у саставу српске државе (1185–1371) има најширу аутономију, те управљање по властитом Статуту.
Стефан Немања подигао је у Котору двор. Из Котора је фра Вита, неимар Дечана.
Послије распада српске државе, усљед турске најезде, Котор повремено признаје угарског краља, те босанског краља Твртка И (1371–1379) за своје владаре.
Град је и самостална република (1391–1420) са кнезом на челу. Но нејака. Турци су све ближи, и све вичнији на мору. У почетку опасни, а онда преопасни.
Котор дуго моли Млетачку републику да му се нађе на страни. Република Св. Марка игнорише молбе дипломатски срочене као да би били видови сарадње. Јер, Венеција жели потпуну покорност. Ад финитум, Котор пузи, безрезервно се опредјељујући да му заштитник убудуће буде Млетачка република.
Серенисима ће добрим дијелом Залива владати дуго: 1420–1797, и за то вријеме, сем лазарета, неће подићи ни школе, ни путеве. Из другог угла гледано, Република спасава Котор од разарања, и омогућава привредни и културни развој.
Обратимо пажњу на угао казивања: факат по коме Венеција за 400 година не подиже ни школе ни болнице – оличава ортодоксну оптику; факат да је Венеција увела ред у Систем – представља католичку оптику.
Може се рећи да је млетачки дух жив и данас, не само у културном побратимству Котора и Венеције, не само у вишевјековној традицији которског карневала, не само у логици по којој су подизане камене куће (салон са балконом у средини сваког спрата, и четири собе са стране), него и у јестивостима, зачинима, живом језику, и рецептима – на челу са посластицом, Венецијанском тортом, која се у Доброти зове Добротска, а у Перасту – Перашка торта!
Од 1797. до 1814. смјењују се власти: аустроугарска (1797), руска (1806), француска (1808–1813). Под владом црногорског митрополита Петра И Петровића, проглашава се, у Боки, уједињење Боке и Црне Горе, 1813.
Од наредне, 1814. г, па још 100 година заредом, Котором опет влада Аустрија.
Године 1918. Котор и Бока уједињују се директно са Србијом, да би потом ушли у састав Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар