Угледајмо се сви на Христа – будимо православни, и сачуваћемо српски идентитет, језик и писмо, вратићемо Косово и Метохију у састав Србије и заштитити права Срба у региону, модернизоваћемо Србију, а нећемо изазвати ни рат у региону, нити светски рат

Никола Варагић

 Бити православан

 Шта значи бити православан? По чему се православни разликују од неправославних?

Да ли по томе што су православци породични људи и воле своју децу? Своју децу воле и људи из других религија и идеологија, и животиње брину о својим младима…

Да ли по томе што православци воле свој народ и своју државу? Свој народ воле и знају да буду велике патриоте и неправославни, има много таквих примера по свету.

Да ли по томе што православци живе у саборности? Али ако погледамо мало боље, сви су више јединствени и боље организовани од православаца. Православци су, у том смислу, можда и најгори. Запад је уједињен преко ЕУ и Нато, Арапи имају Арапску лигу, у Јужној Америци праве нешто слично, у Азији такође, чак је и Африка више јединствена и боље организована. Православци и Словени једини немају заједничке организације.

Да ли по томе што православци воде рачуна о природи и животној околини? У том смислу Јапанци и неки други неправославни народи, могу да служе за пример. Ако видимо колико је опасног отпада и смећа свуда око нас, опет су православци међу најгорима на свету.

Да ли по томе што православци поштују право и законе и знају за ред? Чињеница је да у православним државама не постоји владавина права, дивља градња постоји, бирократија је бахата и неефикасна, итд.

Шта онда значи бити православан? Бити православан значи искрено веровати у Господа Исуса Христа – познати Христа онаквог какав је Он у Светом Писму и према Предању и веровати у Христа онако како су у Њега веровали Свети Оци Православне Цркве. Једино тако се може доћи до суштине хришћанства – непрестано примати благодат Духа Светога. Бити православан значи славити Бога, и бити прослављен од стране Бога.

Колико је данас, међу православцима, у свим православним народима, искрених верника који осећају „страх Божји“ и све своје мисли преиспитују Богом? Колико православаца искрено верују да је Христос једина Истина и да је Он једини Бог (Ипостас Свете Тројице или Син Божји), да само у Њему и кроз Њега долази до разликовања и до раздвајања добра и зла? Колико савремених православаца верује да је Бог створио свет и човека, а колико њих прихвата и теорију еволуције? Колико је оних који кажу да су православни, али мисле да је одлазак у монахе раван лудилу и да је црквени живот мрачан и секташки? И зато се више ослањају на lumen naturale, живе „по телу“ и радије користе зен методе и јогу, одлазе код психолога-атеиста, или окулисте по помоћ, неки не верују да постоје анђели и демони, али верују да постоје ванземаљци… Зато у православном народу, медији изгледају као да је јавни морал антихришћански. Зато је у православној држави тешко наћи посну храну у продавницама и у пекарама – чак и у време великих постова.

Знамо зашто је стање лоше. Да ли знамо како да поправимо то стање? Да ли ће бити више православаца чији је центар свести Христос? Да ли ћемо добити православне политичке странке и друштвене покрете, православне медије и друштвене мреже, православне школе и универзитете, православне хуманитарне фондације? Да ли ће доћи до саборности између православних цркава или унутар Православне Цркве? Да ли ће настати организација која ће окупити све православне државе? Да ли можемо да умрежимо све православне државе и народе? Да ли ће напад на једну православну државу значити напад на све православне државе? Православци чине око 5% светског становништва, под притиском са свих страна.

Ако нема саборности међу православнима, тј. ако православцу није стало до свог брата у Христу, из свог или било ког другог православног народа, то је онда вера без дела. Како ће онда православци да проповедају Христа неправославнима? Ако нема саборности међу православнима, ако не постоји свеправославно јединство, то значи да Христос није у нама и међу нама. Тамо где је Христос међу људима – ту су људи сабрани. То може брзо и лако да постане реалност – потребно је само искрено покајати се и поверовати у Господа Исуса Христа – који је „исти данас, јуче и довека“ (Јевр. 13; 8). Међутим, то је унутрашња или лична ствар сваког човека појединачно, и сваког народа. Само искрени верници, који су драговољно прихватили Христа, могу да поправе стање на боље у цркви, народу и држави. Што буде више таквих верника, веће су шансе да у новој српској владајућој елити већину чине православци и да СПЦ победи све расколе и јереси. Када је народ православан, како владајућа елита може да буде неправославна? Када верници (мирјани) познају своју веру (тј. Христа), ни клирици не могу да скрену са православног пута, и обрнуто.

Колико ће таквих верника бити у будућности, у новој елити и у новим генерацијама, не знамо. Бог зна. Када добијемо елиту чији је узор Христос, онда ће Христос и елита да буду узор народу, тј. народ ће се угледати на оне најбоље, који се угледају на Христа. Српски народ је на тај начин постао и историјски народ и заветни народ. Данас је стање боље него пре 30 година, више је младих који верују у Бога и поштују своју цркву. Слично стање је и у осталим православним народима. У свакој генерацији постоји језгро искрених верника.

Да се овде ограничимо само на Србију. Србија, практично, од друге деценије 20. века, није православна држава. Југославија није била православна држава. Комунистичку партију је заменила Социјалистичка партија, а онда су дошли левичари из Демократске странке и њених сателита. Садашњи режим је псеудоправославан. Неколико година су напредњаци успешно крили своје право лице, али је сада свима јасно ко су они. За православне Србе, „Косово је срце Србије“. Актуелни режим више не подржавају искрени верници или прави православци, режим је ушао и у сукоб са СПЦ. Између режима, са једне стране, и СПЦ, тј. Косова и Метохије, са друге стране, већина Срба ће изабрати СПЦ и одбрану КиМ.

Али, да ли ће то значити и да ће већина Срба изабрати Христа? Да ли Цркву волимо само зато што је српска и због неговања традиције, или зато што је Црква – „тело Христово“? Косово јесте срце Србије, али, срце Косова или Косовског завета, јесте Христос. Шта су, за нас Србе, Косово и Метохија без цркава и манастира СПЦ? Шта је у тим црквама и манастирима, или шта су они без Христа, Апостола и светитеља? Чије царство су изабрали Свети кнез Лазар и косовски јунаци? Да ли је то био неки апстрактни Бог, или живи Бог, Личност и Богочовек? На којим темељима су подизани устанци у првој половини 19. века? Да ли је Српска православна црква најстарија институција српског народа? Да ли постоје Срби тамо где нема српске цркве? Ко су и шта су Срби ван светосавља, тј. православља, тј. хришћанства? Да ли се за КиМ боримо само због рудног богатства? Ако сачувамо веру и СПЦ, сачуваћемо и Косово и Метохију, ако сачувамо КиМ, сачуваћемо целу Србију, ако сачувамо Србију, штитићемо успешно и Србе који живе ван Србије. Српски народ може да опстане без државе, под окупацијом, то је доказао више пута у историји, али без Српске православне цркве – не може. Глава српске цркве је Христос. Ако издамо Христа, издали смо сами себе, а ко изда самога себе, не може да има или да сачува, ништа своје.

Србијом, у последњих 100 година, влада неправославна „елита„. Ко је, онда, опозиција тој „елити“? Шта може да буде једина алтернатива таквом систему, ако је већина у српском народу на страни СПЦ и за одбрану КиМ? Шта је са развојем православног васпитања и образовања, православне културе и науке и православне економије, где су православни медији, играни филмови и филмови за децу? Зашто православни Срби, за ових 30 година, од распада СФРЈ и комунистичког система, нису створили чисто православни политички блок, састављен од православних странака, покрета и појединаца – од искрених верника? Сада неко тај блок зове национални, неко патриотски, неко родољубиви, а ја га зовем – православни блок. Да ли смо православци или нисмо? Да ли смо светосавци или пагани и атеисти? Какву Србију желимо да стварамо, након што срушимо овај режим и дођемо на власт? Годинама се говори о потреби стварања „патриотског блока“, али се то није до сада догодило. Да ли је време да сада, када се спрема издаја КиМ, настане – православни блок? Ако смо православан народ, и желимо да живимо у православној Србији, онда мора да постоји православна опозиција, која ће доћи на власт и стварати православну Србију.

Православац не може да не буде родољуб, али је он много више од националисте, пошто он, као верник, прави разлику између духовне и државне (или било које друге световне) заједнице, и разликује грех од грешника. Косово и Метохију могу да врате само родољуби који искрено верују у Христа. КиМ се може освојити војно, Стара Србија је била освојена војним путем пре 100 година, али смо убрзо изгубили КиМ, јер нисмо имали стратегију, а стратегију нисмо имали, јер није било чврсте вере и јасног циља. Ко смо, шта смо, шта желимо? Пре 100 година је изабрана Југославија. Косово и Метохију можемо да вратимо у састав Србије и да задржимо једино ако смо православни, тј. ако све што радимо, по том питању (укључујући и однос према Албанцима), радимо на хришћански начин.

Ако смо православни, то онда мора да се види на сваком кораку и у сваком смислу. Бити православан значи удисати и издисати Христа, пре свега и више од свега љубити Бога. Православац, ако је православац, може да ствара једино хришћанску просвету, културу или економију, он ће да се моли и за непријатеље, и према непријатељима ће се понашати хришћански. По томе се хришћани разликују од нехришћана. А када све радимо тако што своје мисли преиспитујемо Богом, онда ће, благодаћу Божјом, свака наша активност или свако дело, бити хришћанско. То се односи и на просвету, културу, економију, саборност, на односе према ближњима, према природи и животној околини, непријатељима… Онда ће православни Срби и у свим тим активностима бити међу најбољима или најбољи у свету. Ко што смо међу најбољима у разним спортовима, исто тако можемо да будемо добри и у економији, науци, култури и уметности, можемо да будемо саборни, можемо да уредимо Србију да у њој постоји ред и да буде чиста као Јапан, можемо и у технолошком смислу да будемо испред свих напредних економија, али, пре свега тога, морамо да се вратимо Богу, јер смо заветни народ, и као такав народ – ништа не можемо без Бога. Шта нам вреди да будемо најбољи у свету, у свему, ако изгубимо своје душе и заборавимо на Христа Бога?

Бити православан значи никада не заборавити на Христа Бога и чувати своју душу.

Будимо православни

Православци су вековима живели у симфонији цркве и државе. Онда су, прво окупације, а затим и револуције, срушиле тај поредак. Хришћани су прешли у опозицију и постали су реактивни. У комунистичким државама није постојала опозиција и прогоњене су цркве. На Западу није отворено прогоњена црква, али су људи престали да иду у цркву. Постоје хришћанске демократске и конзервативне странке, али оне мејнстрим данас најмање бране хришћанске вредности и учење, а највише стечене привилегије и лукративне послове. Из тих разлога настају нови конзервативни покрети широм Запада, али, питање је колико је међу њима хришћана, а колико је псеудохришћана, нехришћана и антихришћана.

У православним бившим комунистичким државама, попут Србије, вишестраначки систем постоји већ скоро три деценије, али не постоје чисто православне странке. Сада постоји неколико странака (и покрета) које воде људи који су православни верници, за њих гласају углавном верници, али ове странке саме себе описују као десничарске, националистичке, родољубиве или патриотске (док неки своје странке представљају и као демократске, а делом и грађанске), али нико своју странку не представља једино као православну. Јер, десничарске, националистичке или патриотске странке могу да буду и неправославне, чак и антихришћанске (екстремисти). Православне странке могу да буду једино хришћанске. Као православне, те странке су и демократске, и воде рачуна о социјалној правди, и желе да омогуће бесплатно школовање и лечење, и штите интересе свог народа и своје државе, развијају предузетништво, успостављају владавину права… само што то раде у складу са хришћанским вредностима и учењем. Православне странке сада не постоје, скоро нико не заступа интересе и не брани права православаца у државним институцијама и у извршној власти, у Народној скупштини лако пролазе закони који штите интересе трансхуманиста, фармакомафије, либерала, масона… Православне странке нису до сада настале зато што српски народ цео век има кризу идентитета и два века има нерешен однос са Модерном.

Основу идентитета српског народа чине православље, српски језик и српска ћирилица.

Зашто то онда не би била основа идентитета оних странака чији оснивачи, руководиоци и чланови сами себе сврставају међу православне вернике и који лично користе ћирилицу у свакодневној комуникацији? Да ли се неко плаши или стиди да јавно проповеда Христа?

Да ли је време да добијемо православни блок, који ће водити искрени верници? Они који се поносе што су православни, и светосавље истичу као основу свог идентитета. Они који са поносом пишу ћирилицом. Они који би поштовали Божје заповести и када би били министри, начелници или директори јавних предузећа. По чему се разликујемо? Да ли се ми боримо да бисмо радили исто што и наши непријатељи, када бисмо се нашли на том месту? Да ли ћемо ми, као православци, према непријатељима да се понашамо исто као и они према нама? Шта друго да радимо, као хришћани, осим да проповедамо Христа свету?

Ако се разликујемо од нехришћана, зашто се онда не би одвојили у православни блок, па после да водимо дијалог и преговоре и постижемо компромисе и консензусе са онима из грађанског блока и са мањинама? Стварање православног блока не значи затварање у неку секту (хришћанство је универзалистичко; универзализам и интернационализам нису исто), не значи ни да ће нестати разлика између духовне и државне заједнице. Ми смо свесни да је Србија секуларна држава, да међу Србима нису сви православци и да у Србији не живе једино Срби и хришћани. Православни блок би се стварао у таквим условима и у таквом окружењу. Постоје грађани Србије који желе да се одвоје у грађански блок.

Смисао стварања православног блока је да се окупе сви православци на једном месту, да докажемо да можемо да будемо сабрани у име Христа, да нас има много, и да се поносимо са својим идентитетом и са својом традицијом. Православни блок би афирмисао најбоље из светосавске традиције – афирмисао би хришћанске вредности и обогатио би традицију (остављајући печат своје генерације), и штитио би верска и сва остала права православних верника. Православни блок се не би бавио другима и другачијима, не би се ширила мржња према неправославнима и несрбима, јер ми имамо позитивно одређен идентитет. Задатак православног блока је да омогући и да организује православни начин живота (за оне који таквим начином живота желе да живе), у свакој области световног живота, дајући одговор на питање како треба да изгледа православна социјална, економска, културна, просветна, здравствена… политика, у православној држави у 21. веку. Сада боље знамо како не треба да изгледа, али не и толико како треба да изгледа, у детаљима, зато нам је више потребна афирмација од негације – како живети, као хришћанин, пре и после Литургије, у световном животу, тј. шта да се ради и ствара и како се борити са искушењима у савременом свету. Наравно, овде говоримо о духовном и суштинском, а не само о спољашњем и формалном.

Потребан је спој патриотског и грађанског – унутар православног блока, па онда договор са грађанским блоком. Православни блок је спој патриотског и грађанског или правног, и по томе се разликује од екстремне деснице. Умерена десница је увек отворена за дијалог. Дијалог са другима и другачијима мора да постоји, али, прво унутар православног блока мора да се дефинише шта је црвена линија у тим преговорима, шта су циљеви, итд. Пред друге и другачије треба да се појавимо као православци, и од почетка до краја да будемо православни, попут Апостола међу незнабошцима. Афирмација хришћанских вредности и учења захтева постојање правне свести и културе дијалога код верника, тј. мисионарски рад. Циљ дијалога са грађанским блоком је стварање правне државе. Правна држава је највише што може да се постигне у свету у стању грехопада и моралног релативизма.

Афирмација хришћанског начина живота такође значи и стварање алтернатива ономе што се одбацује или неприхвата као нехришћанско, у свим сегментима световног живота. На свако „не“ нечему нехришћанском, мора да иде једно православно „да“ – мора да се понуди алтернатива и решење. У последњих 100 година, слушали смо углавном то „не“, али нисмо стварали алтернативу. Наметали су нам се неправославни системи и идеологије са Запада (део народа је добровољно изабрао просветитељску традицију уместо православне). Ако одбацујемо и социјализам и (нео)либерализам, шта је оно што желимо, и што је могуће у данашњем свету? Шта конзервирамо, а шта је допринос наше генерације, или, шта је то што ће обогатити традицију – шта ћемо надзидати на истим темељима? Морамо да будемо и конзервативни и инвeнтивни, морамо да будемо активни и афирмативни и да се суочимо са свим изазовима и проблемима. Узмимо као пример одрастање деце, у овим условима и околностима, и питање образовања (а са тим у вези и питање сексуалног образовања), или медија и интернета, одузимања деце, лечења, вакцинације, итд. Нема „бега у прошлост“, нема забијања „главе у песак“, неће ништа само од себе да се реши – свако питање захтева конкретан одговор и решење, које може да се примени и прихвати у стварном животу од стране људи, у данашњим условима и околностима, без насилног наметања. Ми морамо да пронађемо решења и морамо да имамо одговор на свако питање. Ако их не знамо, молимо се искрено Господу и Он ће нам показати пут.

Хришћанство није идеологија, хришћанство је начин живота, мишљења и осећања. Глава Цркве је Христос – хришћанин се покорава Богу, а не људима. Црква изграђује јединство у различитости, како међу појединцима унутар истог народа и исте државе, тако и између различитих народа, не укидајући разлике и особености међу људима и народима. Циљ је да се појединац образује према Христу, а не да се Христос прилагођава људским мерама. Што смо више образовани према Христу – то смо више православан народ. Наш циљ је Христос, ми не чувамо свој живот, тј. спремни смо да дамо свој живот и да жртвујемо све, да бисмо (п)остали Христови. Бити патриота – у заветном народу – значи волети свој народ и своју државу, а волети српски народ и Србију значи волети – Христа, јер су светосавци хришћани. Христос је у српском народу – онолико колико су Срби у Христу. Христос је присутан и у другим народима, тј. „свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију“ (протојереј-ставрофор и професор Радован Биговић). Ми нећемо „национализовати Христа“ јер смо, као хришћани, против свих облика идолопоклонства и самооботворавања, гордости и сујете света.

Како се то преноси у световни и свакодневни живот, у социјалне, економске, политичке и историјске околности, када укључимо и остале делове нашег идентитета – етничко и расно порекло, језик и писмо, културу и народне обичаје? Хоризонтала мора да прати вертикалу (духовно уздизање ка Христу). У Средњем веку, за православне вернике, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа. Савремени православни свет мора да изгради на истој основи координантни систем. „’Византинчев’ свет је координатни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). Православни блок мора да изгради такав координантни систем, али у другачијим околностима и условима, у односу на доба Источног римског царства. У то доба је постојала симфонија цркве и државе, а сада живимо у секуларној држави. Наше доба више личи на доба између Апостола Павла и Константина Великог.

Православни блок је потребан као место окупљања искрених верника, где би они који су чврсти у вери, помагали браћи и сестрама који то нису, да се учврсте у вери, и да свако од њих има тај координантни систем у свом приватном, световном и свакодневном животу.  Ми можемо да очекујемо помоћ Цркве (духовника) што се тиче вертикале, без тога није могуће уздизање ка Богу, али у хоризонтали морамо сами да се сналазимо (што неће бити проблем, ако постоји вертикала – ако смо чврсти у вери и духовно богати). Вертикала је одговорност Цркве, а хоризонтала је одговорност верника. Препород парохијског живота је одговорност Цркве, а организовање православних политичких странака је одговорност верника. Стварање православног блока значи да постоји довољно православних Срба који су преузели ту одговорност, да су санирани расколи унутар СПЦ и да је постигнута слога између православних политичких организација; значи да можемо добити нову владајућу елиту, која ће своје место у свету тражити у православном координантном систему, и кроз православни координантни систем стварати православну социјалну, економску, културну, здравствену… политику, за живот у Србији, у 21. веку. Такође, и начин за миран суживот са неправославнима, а то је – правна држава. Римско право је штитило Христа и Апостола Павла. Захваљујући праву на које се Апостол Павле позвао, а које су поштовали Римљани надлежни за њега, Павлу је било омогућено да проповеда Христа целом свету.

Ми поштујемо право на слободу мишљења и говора других и другачијих. Исто то тражимо од других и другачијих. Сви заједно морамо да нађемо начин како да не постоји ни „терор већине“, ни „терор мањине“ – ко год да буде већина или мањина, на било ком нивоу. Мора да постоји договор око јавног морала и закона које ће сви да поштују, ако нећемо анархију и грађански рат. За дијалог је потребно двоје, није довољно да само православци то желе.

У садашњим околностима, створити православни блок значи створити озбиљну опозицију режиму и показати одлучност у ослобађању Косова и Метохије. СПЦ је против продаје и поделе КиМ, и народ је против продаје и поделе КиМ. Народ, истина, тренутно не може да се изјасни, пошто избори, у овим условима, са половином апстинената нису релевантни, а референдум је и бесмислен и у овим условима и под овим режимом искључен, али сва истраживања јавног мњења, годинама уназад, показују да је већина грађана Србије за одбрану КиМ, а против уласка у ЕУ и Нато. Међутим, они који између СПЦ и СНС бирају СПЦ, они који су за одбрану КиМ и чине већину у бирачком телу Србије – немају већину и у Народној скупштини, а још мање у извршној власти и у медијима. Представници те већине могу да буду једино они који не желе да се одрекну Косовског завета, јер желе да обнове савез са Богом. Они ће пронаћи начин да се чује глас народа. Да ли су то лидери Савеза за Србију?

Савез за Србију, у свом програму од 30 тачака, има и одбрану Косова и Метохије и борбу против корупције. Зар није и СНС, као опозицициона странка, исто то обећала пре избора 2012. године? Да ли ће нам се, у случају да Савез за Србију дође на власт, поновити ДОС или СНС, питају се гласачи опозиције? Са друге стране, опозиција до сада није постојала, тај савез је тренутно једина опозиција режиму. Међу члановима и гласачима странака из грађанског блока, постоје људи који нису учествовали у приватизацији или корупцији за време ДОС-а. Остаје питање да ли ће се такви нешто питати или ће остати на маргини. У овом тренутку, Двери, НП Отаџбина и Здрава Србија су у Савезу са Србију, ДСС још није донео одлуку, док се око новоформираног покрета Живим за Србију окупљају они који су против коалиције са ДС, пошто сумњају да ће ДС поштовати православну традицију. У Савез за Србију нису ушли грађански покрети окупљени око Покрета слободних грађана. Православни блок је подељен. Грађански блок је подељен. Савез за Србију је између њих и нема подршку целе опозиције, а питање је колико ће успети да анимира апстиненте.

Да ли је боље решење да опозиција иде, како неки предлажу, у две колоне? Једна колона би била православни блок, а друга колона би била грађански блок. Та два блока могу да се договоре око тачака које никоме нису спорне, а оне сада постоје, попут слободе медија, контроле избора и слично. Дијалог између два блока мора да постоји, и ако се иде у две колоне, због могуће неизбежне постизборне коалиције и постизања консензуса око новог државног уређења, реформи које нас чекају и стварања правне државе. Дијалог мора да постоји, без обзира ко је на изборима победио и ко има већину. У овом тренутку, ниједан од ова два блока нема апсолутну већину. Да би се развијала култура дијалога и дошло до договора или консензуса, православне странке, са једне стране, морају да буду одлучне у стварању правне државе (показујући чојство), а грађанске странке, са друге стране, морају да прихвате православље, српски језик и српску ћирилицу као основу идентитета српског народа, и све оно што из тога следи, а што се тиче Устава, државе, закона… А сви заједно морамо да извадимо „злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), што се тиче поштовања Устава, јавног морала, криминала, корупције, непотизма… Прво православни блок мора да извади „злога између себе“, „јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог“ (1. Кор. 5; 9-13). Ако нико нема сам већину, ова два блока могу да имају већину заједно, ако направе постизборну коалицију.

Опозиција мора да понуди алтернативу овом режиму и овом систему. Режим је производ система који су створили комунисти. Комунисти су пренели на народ своја учења, што се одржало у делу српског народа и након слома комунистичког система – скоро исти систем имамо у посткомунизму. А то се најбоље види по реакцијама јавности после изјаве неког епископа или свештеника у вези ЛГБТ идеологије, или абортуса, или Косова и Метохије, уколико неко покрене петицију о ревизији изучавања дарвинизма у школама, или постави питање око вакцина, итд. Тада већина реагује као да смо још увек у комунизму. Чак и неки професори са православног богословског факултета исто тако реагују. А све што води ка „уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, „није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска“ (Јк. 3; 15). Због тога, онај „који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (2; 10). Исто важи и за „зилоте“ и националисте, који мрзе грешнике и друге/странце и на зло не узвраћају добрим, зато што и они заборављају, или (не)свесно крше, неке заповести Божје и завете Христове, а „који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“. Или си хришћанин, или ниси.

Једина права опозиција и алтернатива овом систему је Христос. Све што је нехришћанско и антихришћанско, сабрано је у овом систему. Њихова опозиција могу да буду само они који су (искрено) сабрани – у име Христа. Алтернатива овом систему вредности може да буде само систем заснован на хришћанским вредностима и врлинама. Алтернативу морају да понуде православни Срби. Они се морају сабрати у име Христа и у име Светог Саве, и створити јаку опозицију. Како другачије могу да се дефинишу и представљају политичке странке или коалиције странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који искрено верују у Христа, осим као православне странке или православни блок? И какви треба да буду међуљудски односи између странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који иду на Литургију? Дакле, ако смо православци, будимо православни, у сваком тренутку и у сваком смислу. Да бисмо били православни, морамо познати Христа у срцу и морамо стећи духовно знање. Тада ће бити јасније зашто је важно имати правну свест и зашто земаљска правда није толико важна духовно богатом и искусном вернику.

Закључак

Сви који желе да српски народ обнови савез са Богом и да чувају Косовски завет, треба да се групишу у један политички блок – православни блок. У том блоку сви бисмо се сабрали – у име Христа, па да видимо колико нас има, шта знамо и колико заиста вредимо. Ту има места и за појединце и странке из грађанског блока које поштују православну традицију.

Ако смо у мањини, мањина смо – већина у српском народу не верује у Христа, не жели да има било шта са СПЦ и не жели да се бори за КиМ. Онда православцима остаје борба за своја права у секуларној Србији, можда без КиМ у свом саставу. И наравно, мисионарски рад, да се стање у будућности поправи. Можемо се сабирати у парохијама, можемо имати православне приватне вртиће, школе и болнице, православне интернет медије, итд.

Ако смо у већини, већина смо – доказали смо да смо православни и да се можемо сабрати – у име Христа. Морамо да преузмемо одговорност за стање у српском народу. Морамо да створимо алтернативу, тј. да имамо конкретан одговор и решење за сваку област живота и државних послова, које може да се примени и прихвати у стварном животу, у данашњим условима и околностима. Неправославне морамо да уверимо да нећемо Србију и регион вратити у „мрачне деведесете“, јер то ни ми сами не желимо и није у нашем интересу. Као већини, наша је дужност да штитимо права мањина. А то не радимо из слабости, него из снаге. Снагу нам даје Христос, зато што се трудимо да будемо достојни Христа.

Тренутно постоји несклад и конфузија – већина је и православна и није православна. Са једне стране, већина Срба се на попису изјасни да је православне вере, слави славе, зове свештенике на крштења и на сахране, држи иконе на зидовима, живи у традиционалним породицама, већина је за одбрану Косова и Метохије, а против уласка у ЕУ и Нато, итд. Са друге стране, постоје патриотске али не и православне странке, а када се у јавности говори о закону о донирању органа, или о заштити ћирилице, или о кампу за децу на Златибору, или о ријалитијима, или о абортусу, или о ревизији изучавања дарвинизма, или о нирвани, свемиру, ванземаљцима, или када дође време поста… тада се показује да је много Срба под утицајем „new age“ идеологије и „политички коректног говора“ и спремно да „сагреши у једноме“. За њих Христос није „исти данас, јуче и довека“ (они верују у апстрактног бога, створеног кроз еклектизам и синкретизам). То отвара пут „уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, тј. Христа и учење Цркве преправљају према данашњим мерама и људским потребама. Затим се, на основу тих мера и потреба, ствара световна политика и уређују држава и друштво. Из тих разлога, у Србији још увек нема православних странака и није настао православни блок. Српско становиште не може да буде у колизији са хришћанским вредностима и есхатологијом. Православни блок може да заступа једино православно становиште или хришћански поглед на свет.

Угледајмо се сви на Христа – будимо православни, и сачуваћемо српски идентитет, језик и писмо, вратићемо Косово и Метохију у састав Србије и заштитити права Срба у региону, модернизоваћемо Србију, а нећемо изазвати ни рат у региону, нити светски рат, напротив, створићемо услове за мир на Балкану, и оно најважније, вера ће нас спасити (оправдати) – сачуваћемо своје душе и Христос ће нас познати. Ми смо деца неба, у нама је Дух Свети.

Categories: Српско православно стање

Tags: Никола Варагић