Српска православна црква је испунила своју дужност да када држава не делује, или државно руководство делује против интереса државе, јасно каже своју реч

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Председник наше државе најзад је осетио праву опасност по своју животну обавезу да призна независност Косова. Српска православна црква јавно је подигла свој глас против отуђења oвог дела државне територије. Тиме је испунила своју дужност да када држава не делује, или државно руководство делује против интереса државе, јасно каже своју реч. Њену реч медији могу да прећуте, али не и да јој изокрену значење.

Да бисмо били савремено јасни, послужићемо се једним световним упрошћавањем: СПЦ је по свим анкетама популарнија од председника државе. Ово, готово банално, поређење потребно је ради илустрације невоље у којој се нашао Вучић. Ова „предност у популарности“ за њега није имала никакав значај све до тренутка када је дошло до њиховог спора у вези Вучићеве косметске политике. После дужег ћутања Цркве, почев од последње ускршње посланице и поруке, преко јавног иступања више владика, до јасне речи патријарха изговорене неколико пута за кратко време, јасно је да СПЦ званично и јавно не одобрава председникову политику признања. Вучићев проблем је у томе што ова чињеница може да изазове буђење и освешћивање медијски анестезираног народа.

У последњих неколико месеци ово је најважнија појава српске политичке сцене. Као што питање признања Косова није обично политичке питање, тако ни интервенција Цркве није обична политичка акција. То није сазнање само људи са нормалним националним ставом него и шароликог спектра заговорника признања Косова. Ови други, на челу са председником државе, свесни су историјског значаја текуће политике признања, али лако ће приписати Цркви мешање у тзв. дневну политику. Они тиме заправо Цркву не желе да избаце само из политике, него и из историје, јер верују Вучићу, или се праве да верују, да он, ни мање ни више, ствара нову историју. Тиме одржавају један опаки континуитет у српској новијој историји (од 1945. наовамо) да иза баналних циљева стоје само баналне идеје.

Занимљив је распоред критичких реаговања на актуелни став Цркве. Овде имамо две групе. Прву групу чине различити рангови државно-партијске номенклатуре, њима подређени дежурни аналитичари и у овој ствари неизбежни прваци цивилно-културног погона. Свима њима је дато да не бирају речи и слободно се опусте приликом бацања камена на Цркву и њене великодостојнике који су се дрзнули да изађу на светло дана. Другу групу чини сам Вучић, који се држи достојанствено и чврсто у свом радикално просветитељском имиџу. Рецимо, на вест о могућем ванредном Сабору, председник државе каже да је „веома важно да имамо став свих субјеката у нашем друштву“, да је, надаље, „став СПЦ о решавању косовског питања важан“, те је следствено „увек лепо чути шта људи из цркве мисле“. Најзад, у складу са маниром да се увек легитимише, некад као песимиста или тврди реалиста, чешће као зналац свега и свачега, а овога пута као човек модерних, а не заосталих, схватања, председник изриче кључну реченицу: „Поштујемо цркву, али не заборавите, црква је одвојена од државе“ (према Политици од 26. августа).

Ма шта ова фраза – црква је одвојена од државе – стварно значи, а о томе не постоји преовлађујуће и опште прихваћено мишљење науке, за Вучића је важно да сада и овде СПЦ буде „одвојена од државе“, тј. да мирно посматра како лажни цар у аранжману сличном приватном мења део државе за свој лажно-царски опстанак. Такву будућност Србије он супротставља њеној прошлости у којој је управо та Црква одиграла кључну улогу да народ и његова воља за државу опстану. То је било време када је Црква морала да буде држава. Ова „политика“ хоће да „одвоји“, тј. одстрани, конкретну Цркву од конкретне државе само да би Косово и Метохију „одвојила“, тј. одстранила, од Србије. Ех, да Црква није проговорила, све би ово било много лакше, готово сигурно, а сад се умешала у политику не схватајући да јој је место с оне стране државе.

Није чудно што је овај спор између (Вучићеве) државе и Цркве избио на најслабијем месту њиховог актуелног односа, у епархији Рашко-призренској, коју у спору репрезентују њен епископ Теодосије и игуман Дечански Сава. У Вучићевој најновијој петљавини која се зове „разграничење“, постаје јасно да историјски најважнији део те епархије и највећи део њој припадајућих верника представљају ситниш за велико поткусуривање. Вишеструка реакција два великодостојника, међутим, није се тицала само дела епархије и дела њене пастве, већ пре свега дела Државе и дела народа (ако се хоће – грађана-држављана) Србије. Док Вучићева најава „разграничења“ представља бедну трговину нечег што није његово  – дела државе – за нешто што је само његово – самодржавље на крњем простору државе, реаговање црквених људи је државничко – не дамо оно што је наше ма колико било окупирано. Без обзира на дилему да ли је „разграничење“ реално или није, став рашко-призренских великодостојника остаје као упозорење да ни један део Косова и Метохије не сме да се преда. А „разграничење“, ако је о овој наметнутој теми реч, није реално јер су се Вучић и Дачић обавезали да Србија и Косово, онакво каквог га признају они којима су се обавезали, потпишу споразум о признању.

Победивши све своје политичке противнике у земљи, дакако уз обилату помоћ западних сила, и утупивши сваку оштрицу отпора, Вучић је налетео на неполитичког противника. То што му он, уз помоћ својих бројних поклисара, импутира некакву политичност дневног карактера, само је знак да га узима озбиљно, а да хоће да га се отресе на неозбиљан начин гурајући га на свој терен – у блато сопствене политике. Насупрот томе, Црква се држи своје улоге која се збива у другој димензији стварности. Она само сведочи истину о једној погубној политици која на олтар своје незаменљивости ставља читаву прошлост једног народа у којој је управо Црква одиграла кључну улогу. А истина је да се у Србији нашла плитка политичка памет која ће понудити руку за потписивање акта о дефинитивном одрицању од дела територије. Реч је, уставно гледано, о прекршају многих његових одредби, и оне о територијалном јединству и целовитости државе. Али, реч је пре свега о делу земље у којем се највише спаја њено духовно и државно постојање.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 27. 8. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Косово, СПЦ, Слободан Самарџић, Србија