Објашњавајући положај Дечана, Патријаршије, Грачанице, Љевишке и осталог блага нашег наслеђа окруженог албанском етничког већином један странац је рекао: српска душа је заробљена у албанском телу! Може ли се поставити граница између те душе и тог тела
Тврђава код Прилепца (Фото: Pinterest)
Пре неког времена, на брду изнад села Прилепница код Гњилана, један млад човек показује руком да би требало да се зауставимо. Сударила су се два скупа аутомобила страних регистарских ознака. Старија госпођа седи на асфалту и једном руком се подупире да не падне. Мушкарац поред ње готово лежи по средини пута. Дете са лицем у рукама наслоњено на црни аутомобил. Стајемо. Супруга, лекар, излази без размишљања и опреза. Паркирам аутомобил мало даље и ствара се гужва, групица људи око лекарке и повређених. Прегледа старију жену, ставља слушалице, опипава пулс, прати јој поглед, нешто је пита и схвата да је жена не разуме. Можда не разуме српски. Окреће се и присутне пита: „Да ли неко зна српски?“
У том тренутку присутни схватају да докторка није „њихова“. Групица се размиче, преглед се наставља, а „преводилац’’ се тражи. Појављује се млађи човек, нешто тише говори, удаљава се, одлази, телефонира и проговара: „Идите, звао сам амбуланту.“ Уплакано дете неко полива водом, младић лежи, старија госпођа тешко дише и понеки пут тихо јекне. Од лекарке се тражи да оде са места несреће, а она гласно понавља: „Молим вас, хоће ли неко да ми каже, да ли је ова жена испала из кола?“ Опет тишина, а онај који је проговорио српски нешто некоме објашњава. На крају докторка сазнаје да повређена жена није испала из аутомобила, и коначно схвата да је ту нико не жели, да би требало да оде и да никоме није потребна. Савија своје слушалице и ставља их у џеп, пролази узбрдо поред уплаканог детета, кроз посматраче несреће. Ништа јој није јасно, она лечи и албанску децу, долазе у њен грачанички Дом здравља, познато је да се многи лече у Београду – верују више српским лекарима, довијају се да дођу до српске здравствене књижице… Зашто се онда ова, не тако мала, група људи у невољи тако понаша? Како је могуће да не желе помоћ, да су се и пролазници солидарисали и ћуте? Да ли смо стекли погрешну и нетачну слику доносећи закључке на основу потреба оних који користе услуге српског система? Могуће је да немамо увид у ставове и мишљење већине? Да ли је ово тренутак када дављеник не жели да пружи руку ономе за кога верује да му је непријатељ, па је одлучио да потоне? Како се појавио бездан између ове две жене: једне која другој у својим ушима чује откуцаје срца и друге којој од тог слушања, можда, зависи живот! Има нечег у овој ситуацији што би се могло применити на целокупне односе Срба и Албанаца. Објашњавајући положај Дечана, Патријаршије, Грачанице, Љевишке и осталог блага нашег наслеђа окруженог албанском етничког већином један странац је рекао: српска душа је заробљена у албанском телу! Може ли се поставити граница између те душе и тог тела? Да ли је најава раздвајања, разграничења, размене територија између Срба и Албанаца допринела да ова жена, а више њени сународници Албанци одлуче да одбију помоћ, па макар то и живота коштало? Јесу ли то урадиле последње тензије у међусобним националним односима? Гледа се према Гњилану одакле помоћ не долази, између осталог јер је систем пропао, јер је Медицински факултет у Приштини претворен у власништво неколико породица и њихове деце и зову га општим поспрдним именом „Институт за мајку и дете.“ Нико није слушао некадашњег косовског министра Аљуша Гашија који је драматично упозоравао да је у неком великом метохијском селу „смртност крава нула, а смртност новорођених беба седамнаест“. Било је другачије док „ослободиоци“ 1999. нису протерали српске лекаре, једног од најважнијих, професора Андрију Томановића, отели су са радног места. До дана данашњег о њему се не зна ништа, али се зна да су његовим нестанком многи животи изгубљени. Хоће ли се неки од ових живота угасити, данас изнад Гњилана, ако „њихови“ не дођу, а Срби су отерани?
По овој страшној логици, није тешко претпоставити, шта би могло да се догоди, ако се крене у разграничење и раздвајање, у вађење наше душе из албанског тела. Сасвим су оправдане примедбе да су урадили све да убију ту душу, али се она ипак одржала, а како време протиче види се да су је убијали и у себи. Да ли су тако убијали и себе?
У месту Прилепница, где се и одвија ова мала лична драма, или у оближњем утврђеном граду Прилепац, рођен је српски кнез Лазар. Од града команданта Косовског боја види се још нешто камења, а последње српске куће збрисане су одмах након рата 1999. Могуће да је све то заједно један важан део наше душе и да он чује како куца албанско срце. Пењемо се лагано уз брдо, видик се шири, „њихова“ Хитна помоћ не долази. Раздвојили смо се, несрећни људи на путу чекају спас.
Categories: Преносимо
Оставите коментар