У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – да наши државници не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије
Ми свештеници, монаси и вероучитељи Епархије шабачке, са годишње Скупштине у недељу 26. августа у Шапцу, са својим Епископом Господином Лаврентијем, обраћамо се овим Мирним Писмом народу Божјем наше Отаџбине, са циљем пружања пуне подршке своме духовном оцу и поглавару Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве, у напорима на заштити нашег православног народа на Косову и Метохији, његових светиња и имовине, мира и поретка, и очувању ове српске покрајине у саставу наше државе Србије.
У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – „на наше државнике, да не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби не смеју дозволити“.
У пуној смо сагласности са Поруком: „Подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје“.
Придружујумо се позиву Српског Патријарха из манастира Манасије, српском народу на јединство: „…Да будемо уједињени, да се не делимо… Нас је одржало јединство наше кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће, ако будемо јединствени, непосвађани, неподељени, неомржени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најважније, да имамо љубав Божју и благослов Божји, све друго је мање важно.“
Из Шапца, са српске Голготе, брижном позиву нашег Духовног Оца придодајемо нашу јеванђелску молбу свим учесницима у јавном и политичком животу наше Отаџбине, да покажу што више одговорности пред својим народом. Реч је лек, али реч је и мач! Није време и прилика за мач. Потребно је снизити тон а повисити одговорност, нужна је мудра политика а не полемика, време је да се ојача разум а обуздају страсти. Очи свих генерација наше прошлости, садашњости и будућности упрте су у нас.
Више свести, више одговорности, више отмености и достојанства у дијалогу са истомишљеницима и неистомишљеницима у своме народу и у свету. Лепа реч и гвоздена врата отвара. Разум и мир немају алтернативу:
„Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“.
Categories: Моба
Празне и јалове речи. Иза њих не стоји претња мерама које су Цркви на располагању: анатемисање и изопштавање из обреда. На њих треба додати и литургију за спас КиМ, попут оне против Конкордата из 1937. године. Тада је страдао и епископ шабачки, Симеон.
То о чему говориш 1937. године није била литургија, него литија против потписивања Конкордата.
Превише је речи о одбрани Косова и Метохије. Сви већ све знамо, све је већ речено. Потребно је ДЕЛОВАТИ. Проблем је што већина људи не зна шта да (у)чини за спас Косова и Метохије. А ствар је једноставна. Потребно је молити се Богу и Богородици, то може свако. У кризним ситуацијама Црква је увек позивала на молитву и покајање, јер је то најбоље и најјаче оружје. Својевремено је патријарх Павле сачинио “Молебан за спас српског народа” који је једно време служен у црквама, мислим 2008. године.
У мају Црква је послала, условно речено, политичку поруку о Косову и Метохији. Оно што недостаје јесте ДУХОВНО ДЕЛОВАЊЕ Цркве, МОЛИТВА за Косово и Метохију.
Додуше, патријарх Иринеј је у беседи на Преображење то наговестио речима:
“Зато се молимо Господу; потребна је молитва свих нас да сачувамо светињу косовску и метохијску и тамошње наше славне и дивне цркве…Даће Господ, молитвама светих и нас свих да се и сада сачува наше свето Косово. Нека вас Господ благослови браћу и сестре, нека вам Господ улије веру, ону веру коју су свети апостоли имали, ону веру коју су наши оци и праоци имали, та ће нас вера сачувати од свих зала и опасности овог света. ЈЕР БОГ ЈЕ МОЋНИЈИ ОД СВИХ НЕПРИЈАТЕЉА НАШИХ”.
Проблем је што тврдњу “Бог је свемоћан, Бог је моћнији од свих наших непријатеља” не доживљавамо као несумњиву истину, него као пуку фразу, као неко религијско опште место: да,да, Бог је најјачи…И то у нашој свести нема никаквих импликација на живот, на реалност. Али то није теоретска, апстрактна тврдња. То је конкретна тврдња да је Бог јачи и од Приштине, и Брисела, и Вашингтона. То значи то. Кад нам то постане јасно, онда ће нам бити јасно и зашто треба ЊЕМУ да се обратимо за спасење.
Е сад, док се овај начелан патријархов позив на молитву из беседе на Преображење не конкретизује у неком облику храмовног мољења (дај Боже што пре) свако може да да свој лични допринос молитвом у свом дому, са својим укућанима. Или на овај начин, по благослову свештеника са једног православног српског сајта:
https://svetosavlje.org/poziv-na-saborno-moljenje/
Сваки уздах, свака суза за Косово и Метохију упућена Богу и Богородици значајнија је од мноштва речи које изговоримо убеђујући једни друге у нешто што ионако сви знамо.
Тачно, то је био лапсус. Радило се о “крвавој литији”. По овоме што ти говориш онда је Црква направила грешку. Требали су се само молити и нипошто не правити никакву литију, а посебно нису требали изопштавати оне који су гласали за Конкордат. Онда је залуд страдао и патријарх Варнава, као и браћа која су му дошла у посету. Молитва је потребна, али за страдање наших душмана, да им душе не нађу мира. Међутим, сама није довољна. Црква треба да стане у одбрану отаџбине, активно.. Друга снага се не назире. Ти који крчме државну територију у Бога не верују. Да, седећемо у кућама и интензивно се молити, док шљам разара државу. То је неозбиљно и чак дефетистички. Црква ће да чува свој положај, (да им не, дај Боже, не уведу порез), а савест ће умирити искрено се молећи. Она треба да буду на челу народа у новој литији. Да ли ће бити крвава, на савести је наших душмана и нашој бројности. Што се мене лично тиче, ако овако не учине, окренућу се Братству Светог краља Милутина. Пре литије, потребан је молебан, као пред Косовски бој.
Све се своди на гледање да ли је чаша полупуна или полупразна. Нисам мислио да Црква не треба да делује и на други начин осим молитвом (наравно да треба), него да је од УПУЋИВАЊА АПЕЛА много потребније МОЛИТИ СЕ. Апели су речи упућене моћницима овог света, који се на њих не обазиру, а молитве се упућују Богу који је Свемоћан. Када су Сарацени у 10. веку опседали Цариград, цео град се молио за избављење. Свети Андреј Јуродиви је видео Пресвету Богородицу да својим омофором покрива, штити, народ…И град је спасен. Тај догађај се у Православној Цркви слави као Покров Пресвете Богородице.
Свети Серафим Вирицки је говорио у 20. веку својим Русима, а у ствари свим хришћанима: “Ако би макар и на кратко, али у исто време, заједно, сви руски људи пали на колена и из дубине душе завапили ка Господу и Мајци Божјој за спасење отаџбине од сатанског ропства, Господ би показао чудо свога избављења и развејао би сатански мрак који је притиснуо Русију и наш народ.“
Треба се и молити и одговорно друштвено деловати. Али треба знати шта је на првом месту: “Иштите НАЈПРЕ Царство Небеско и правду његову, и све остало ће вам се додати”.
Ја сам изнео конкретан начин и конкретне мере, што ти упорно избегаваш. И релативизујеш ствари, није чаша ни полупразна ни полупуна, већ је близу дна. И шта после апела, за који је јасно да неће успети? Потребна је претња мерама црквене власти, а никакви апели.