У времену када је манипулација емоцијама и лака демагогија харала свуда, Цвијановић је проповедао мудрост и уздржаност. Многи су га због тога оптуживали за дефетизам; ја нисам
Жељко Цвијановић, 1964-2018. (Извор: Нови стандард)
Синоћ сам сазнао да је преминуо Жељко Цвијановић. уредник Новог стандарда и великан српског новинарства. Однела га болест.
Читаоцима Сокола његове колумне и анализе су и те како познате. У времену када је манипулација емоцијама и лака демагогија харала свуда, Цвијановић је проповедао мудрост и уздржаност. Многи су га због тога оптуживали за дефетизам; ја нисам.
Лако је рећи „ајде да рушимо издајника.“ Теже је то и урадити. А далеко теже осмислити шта онда. У одсуству тог наравоученија огледа се српска трагедије од Жутог Октобра наовамо. А Жељко је малтене у сваком свом тексту покушавао да нас томе научи.
У неколико наврата смо „полемисали“ отвореним текстовима, али ако смо се око нечега у почетку и не слагали, на крају бисмо ипак били на истој таласној дужини – са све читаоцима који би то пратили и коментарисали. Такав феномен нисам видео у српском новинарству, ни пре ни касније.
„Нема Царства Небеског ни у једном политичком поретку, ни један политички поредак не вреди без Царства Небеског“, написао је у једној од тих полемика. Нека нам то, скупа с њим, остане у сећању, сад када је прешао у царство небеско.
Хвала ти на свему, Жељко, и нека ти је лака земља. Искрено саучешће његовој породици и пријатељима.
Ожалошћени Соко
Categories: Сиви соко
Лако је рећи ”ајде да рушимо издајника”.
Много је теже рећи – ма он није издајник.