Сукоб државе и Српске православне цркве тиња испод радара већ годинама, али сада је близу великог праска како се приближава решавање косовског питања. Питање је да ли то може да уздрма Александра Вучића
Вучић и Теодосије у манастиру Бањска на Косово (јануар 2018)
Став Српске православне цркве (СПЦ) о питању Косова би се у пар речи би могао сажети као залагање за такозвани замрзнути конфликт. Пре неколико месеци је Свети архијерејски сабор СПЦ прокламацијом поручио да су неприхватљиви и независност и подела јужне покрајине.
Председник Србије Александар Вучић који, према сопственим речима „није неки верник“, од тада до данас понавља да не жели да употребљава тешке речи, али да је став цркве нереалан. Држање СПЦ Вучић је означио као „нову околност и тешку новост“. Уосталом, последње анкете показују да је црква једина институција која међу грађанима Србије ужива веће поверење од председника (58 наспрам 54 одсто).
Па опет, та „околност“ није спутала армију Вучићевих чиновника и таблоидних медија да по црквеним великодостојницима саспу читав репертоар оптужби и увреда. Заједно са многим опозиционим лидерима и невладиним организацијама описани су као „бућкуриш коалиција која покушава да изазове неред“. Посебно су се на мети нашли игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић, који је оптужен да више није духовник већ политичар, а слично је прошао и владика рашко-призренски Теодосије.
Сукоб ниског интензитета?
Могуће да Вучић пре само неколико месеци није очекивао такво противљење цркве, нарочито након похвалних речи патријарха Иринеја који је оценио да „Вучић као лав брани Косово“. СПЦ је тако у неколико месеци прошла пут од познатог слогана „То лаве!“ до јавног сукоба са Вучићем.
Народни посланик и аналитичар Ђорђе Вукадиновић – који је у овој ствари близак идеји о „замрзнутом конфликту“ – сматра да је претерано говорити о озбиљном сукобу Цркве и државе. „Постоји тенденција код власти и Вучића да те тензије минимизирају, али исто тако постоје и тенденције у опозицији да тензију преувеличавају, и то проглашавају за неку врсту рата, што је најблаже речено преурањено“, каже Вукадиновић за DW.
Сукоб је покренуо и дебату о улози Цркве у друштву која се по многима сада директно меша у политички живот. Те примедбе су само појачане најавом формирања нове политичке организације, коју би требало да преводи бивши министар Велимир Илић. Као будући саветници те организације која би требало да окупља нову десницу наведени су и митрополит Амфилохије и умировљени епископ Атанасије.
У покушају да спусти лопту, Вучић је у петак изјавио да „има поверење у патријарха Иринеја“. С друге стране, сам патријарх и СПЦ преко званичних канала нису баш ревносно узели у заштиту Вучићеве критичаре у мантијама попут игумана Саве Јањића.
Патријарх не брани превише своје људе са Косова
Ђорђе Вукадиновић примећује да су поједини истакнути црквени великодостојници „на почетку наступали помирљиво, али очигледно је да агресивна природа режима није могла да отрпи било какво противљење. Мислим да Црква због тога није имала куд и да су још увек невољно морали да потенцирају или понове свој став. Тако да Црква није масовно устала у одбрану својих нападаних представника, нити у прозивке Вучића и режима, али ипак мислим да ниједна страна не може назад.“
Како су најгласнији критичари Александра Вучића управо свештена лица са Косова, новинар Слободан Ступар у разговору за DW примећује да ту лежи и највећа опасност за Вучића. „Вучић се једноставно прибојава како би Црква у овом тренутку могла да има доста битан утицај на Србе на Косову. За њега је опасност, и то сасвим реална, да ће се Срби на Косову сложити са ставовима Цркве, и да ће та његова екипа која се зове Српска листа бити маргинализована.“
Вучић се, додаје Ступар, плаши и да ће се, „уколико било шта потпише или преда Косово, колона Срба иселити са Косова и доћи у централну Србију. Прихватио се, дакле, да реши нешто што не може да реши јер је алав на власт, и овај хаос је последица те његове одлуке.“
Секуларна држава?
Није новост да се СПЦ уплиће у политички живот због чега многи с правом подсећају да је Србија секуларна република. Но по питању Косова чуће се да Црква има легитиман интерес за светиње на том простору као и да ју је, уосталом, сам Вучић позвао да учествује у фамозном унутрашњем дијалогу.
„Потпуно је јасно да Црква не може остати нема код овако важног питања, само је сада питање колико ће јасно и гласно тај став формулисати“, каже Вукадиновић. „То што се властима тај став не свиђа је проблем друге врсте на који смо већ навикли од Вучића и режима.“
Да СПЦ у овом случају нема избора оцењује и Слободан Ступар. „Црква просто мора нешто да каже у тренутку када се предаје Косово. Без обзира на сва истраживања која показују наводно велико поверење грађана у СПЦ, они је ипак сматрају бахатом и пребогатом, са владикама које возе најбоље аутомобиле и имају нове дворове. Нема у том смислу бојазни да Србија неће и даље остати секуларна држава.“
Опозиција је, притиснута својим мукама, углавном подржала црквени став и стога је и стављена на исти режимски стуб срама. Чињеница је да је опозиција знатно слабији фактор од Цркве, напомиње Ђорђе Вукадиновић, тако да је донекле и било очекивано да она у већем делу стане на страну Цркве.
Десно крило цркве: Амфилохије Радовић
„То није само солидарисање са Црквом већ можда више одбрана права појединих црквених великодостојника, пре свега са Косова, да изнесу своје мишљење и неслагање са косовском политиком власти. Није реално очекивати да ће Црква стати уз опозицију, и то није добро ни за Цркву ни за опозицију. Али, као нека брана растућем ауторитаризму и једноумљу можда није лоше да се ти гласови заједно појачају, макар по појединим питањима“, сматра Ђорђе Вукадиновић.
Најављено је и за сада најочитије преплитање цркве и опозиције. Бивши вишеструки министар Велимир Илић је, најављујући формирање нове деснице, поменуо да ће међу саветницима тог блока бити и митрополит Амфилохије и умировљени епископ Атанасије.
Слободана Ступара то подсећа на доба Милошевића, када су се у отпор укључивали актери попут Српске академије наука и уметности и Цркве. „Мени то само показује да је Александар Вучић већ свима додијао. Нико га више не воли и једноставно сви само желе да му виде леђа.“
Ивица Петровић/Београд
Categories: Преносимо
Оставите коментар