Није спорно да су комунисти фалсификовали одређена документа. Али, комуниста данас нема! Има фалсификатора, али веома примитивних. Овај мали текст говори о једном таквом „документу“
Вељко Ђурић Мишина
Дубоко сам убеђен да нема никаквих разлога да се и даље разјашњава зашто је комунистичка власт успостављена 1945. године после победе у грађанском рату спречавала мултидисциплинарно истраживање ратних жртава. Врх Комунистичке партије Југославије знао је, на пример, већ у лето 1942. године за велике злочине, да су злочинци припадници хрватског народа а најбројније жртве из српског народа. Та сазнања, међутим, у партизанској пропаганди добијала су сасвим другачија тумачења! То је чињено из разлога што би обзнањивање истине урушило лепу слику о чистоти партизанске револуције и политику братства и јединства народа и народности.
Смрт Јосипа Броза Тита 1980. године означила је и пуцање стега комунистичког система. То се одразило и на појаву до тада забрањених тема у штампи, публицистици, касније и на трибинама. Вредно је истакнути да се у том контексту није јавио ниједан школовани историчар. Тешко је утврдити ко је први почео да помиње ратне злочине, али се зна да у томе посебно место заузима Владимир Дедијер са новим прилозима за биографију Јосипа Броза. Узгред, Дедијер је обећавао и биографију Милована Ђиласа са посебним освртом на његове ратне злочине. То обећање, међутим, није испунио!
У наредном деценијама, до данашњих дана, о великим стратиштима на којима је страдавао српски народ, у првом реду Јадовно на Велебиту и Јасеновац, бавили су се личности разноразних професија, најмање је било историчара. На овом месту истичем капитално дело Јована Мирковића, некадашњег директора Спомен музеја у Јасеновцу: Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, „Grafomark“ Laktaši, „Besjeda“ Banja Luka, Muzej žrtava genocida Beograd, 2000.
Књига Јована Мирковића
Објављивање архивске грађе је значајан корак у научно-истраживачкој обради одређене теме. Истичем да, кад је реч о Јасеновцу, посебно место у том послу има четворотомно дело пуковника Антона Милетића, некадашњег радника Војно-историјског института. Ради се о зборницима оригиналних, аутентичних и веродостојних докумената разних провенијенција. Далеко од тога да је овим посао обављен. Напротив, има га за неколико следећих генерација (додуше, ако буде интересовања).
Кад се спомене комплекс логора од Госпића, преко Велебита, до Пага, треба истаћи да је до сада најпотпунији рад написао Ђуро Затезало: Концентрациони логор Јадовно, 1-2, Музеј жртава геноцида, Београд 2006. Други део садржи спискова страдалника. Затезало је исписао нешто више од 10.000 имена страдалника! Нагласио је да је тај број знатно већи (око 40.000) али није навео никакве изворе за своју тврдњу.
Није спорно да су комунисти фалсификовали одређена документа. Али, комуниста данас нема! Има фалсификатора, али веома примитивних. То су фалсификати о тобожњом споразуму комунисте Моше Пијаде и усташе Миле Будака у казнионици у Сремској Митровици, тобожње наређење Јосипа Броза Тита, Милована Ђиласа и Арсе Јовановића из фебруара 1942. о уништењу Васојевића….
Овај мали текст говори о једном сличном „документу“!
Већ годинама на интернету кружи „недавно откривени документ Редарственог равнатељства“ из времена Независне Државе Хрватске у коме се тврди да је до августа 1941. године убијено („расходовано“) 191.002 припадника српског народа. Сваки студент историје у првој године слушао је предавања из предмета Увод у историјске студије и памтио како се треба односити са изворима. Потом је то потврђивао кроз истраживачки рад, у писању дипломског, мастер и докторског рада. На основу тога лако би могао да на летимичан поглед на поменути усташки докуменат уочи следеће чињенице које наводе на закључак да се ради о веома невештом фалсификату.
Извор: facebookreporter.org
Елем, нудим седам доказа који потврђују мој закључак:
Прво, у бројним објављеним документима лако се уочава шаблон како је изгледало заглавље – сасвим другачије од оног у поменутом документу; друго, тип латиничних слова који је видљив у документу појавио се тек производњом електричних писаћих машина (а то значи две-три деценије иза рата); треће, текст је подељен линијама које ондашње писаће машине нису могла да откуцају онако прецизно као што је у документу; четврто, у табели је коришћен израз „Јевреји“ а зна се да тог назива нема у хрватској језику – постоји израз „Жидови“; пето, у табели је коришћен израз „Роми“ а не „Цигани“; шесто, у табели је коришћен израз „Срби“ мада се зна да су усташе и Хрвати у званичним документима и комуникацији користили израз „грчко-источњаци“ односно „грчко-изсточњаци“; седмо, у последњој делу документа, у равни иза речи „Privedeno“ пише „161.000 (у НДХ)“! Текст у загради је написан ћирилицом!!!
Закључак: не слуђујте овим глупостима ионако слуђен народ! За почетак, ако немате стрпљења да листате сабрана дела Јосипа Броза, онда узмите у руке поменуте књиге Антуна Милетића и Ђуре Затезала. Може и књига Јована Мирковића! Прочитаћете зрне истине!
Прочитајте још – важно:
Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.
Categories: Противу дезинформација
“Али, комуниста данас нема!”
Номинално их је остало мало, али су пренели своју антисрпску идеологију и политику на своје потомке, тако да још трпимо њихов утицај у скоро свему.
Нигде више нема братственојединствених до у Срба, и жаљења за за Брозом.
Треба сваке године ићи на Јадран.
На Паг…нпр!
Убедљиво је показано зашто је приказани документ фалсификат, али, било би занимљиво одредити се према томе колико су сами подаци у њему веродостојни.
Можда је неко неко некада видео неки документ, или је дошао до веродостојних података и сам направио папир који личи на документ (што је лош потез ако је намера била обмана), али, треба оставити могућност да су подаци у њему истинити.
Ако намера није била обмана јавности, већ приказивање истинитих података који нису доступни у изворном облику, па се неко поиграо прављењем документа који личи на изворни, а неко је то објавио без дозволе и објашњења тога који га је направио …
Има више могућности које треба узети у обзир, и нису све лоше.
Слажем се са тврдњом г-на Мишине да је наведени документ очигледни фалсификат. Али – зашто се г-дин Мишина није потрудио да нама – ленштинама које се не накањују да читају дела која он препоручује, ипак наведе кратки извод (цифре) из књиге Антуна Милетића и Ђуре Затезала и књига Јована Мирковић? Тако би резултат можда био приближан његовом саветУ “Прочитаћете зрне истине!”?
Књига до књиге.
А, све је лепо објаснио проф. Србољуб Живановић, одавно, када се нико није појављивао од ових писаца.
Вељко Ђурић Мишина нас подсећа да је списак жртава најбољи и највреднији начин чувања успомене и истине. Примери :
– На списку 4 627 жртава битке на Сутјесци (1943 год), свакој жртви је дато име, име оца, презиме, година рођења, националност.
– Станиша Бркић – кустос музеја – је у књизи “ИМЕ И БРОЈ” објавио имена и личне податке 2 796 жртава стрељаних у Крагујевцу октобра 1941 год за одмазду за 10 убијених и 26 рањених немачких војника. Овом књигом Станиша је допринео раскринкавању лажи да је “У КРАГУЈЕВЦУ СТРЕЉАНО 7 000 ОСОБА” – лажи која је владала шест деценија.
– Недавно је у Паризу (rue Nelaton Paris 15e) откривен споменик јеврејској деци која су 1942 год транспортована у Аушвиц-Биркенау. На мермерним плочама уписано је име, презиме и године старости за свако од 3 916 деце.
Данас постоји списак жртава Јасеновца. Он садржи око 83 000 имена и тај број је далеко испод правог броја жртава. Код нас су нажалост дуго времена штампани (и још увек се штампају) чланци у којима су навођени различити бројеви жртава у Јасеновцу : 200 000, 300 000, 400 000, 700 000, 1 200 000 . . . Боље би било да нису, јер су тиме давали (и још увек дају) могућност опонентима да кажу : па ево, ни сами Срби не знају, али знају да лажу, знају да претерују.