Прочитајте есеј „Шта је то косовско опредељење“ Зорана Мишића из 1963. Ту се каже да када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ патријарха Данила III из 1392. или 1393, чини нам се као да смо на београдским улицама 27. марта
Милош Ковић (Фото: Марија Јанковић)
Након отварања, Јелисавета Карађорђевић је изјавила да се у реновираном Народном музеју није нашло мјесто за таблу са именом њеног оца, кнеза Павла Карађорђевића, који је овој институцији поклонио више од пет стотина умјетничких предмета… „Видео сам на кратко сталну поставку Народног музеје и деловало ми је да је постављена на брзину; не сумњам да су се кустоси и други који су за то били задужени дали све од себе, али сам приметио да испод многих експоната нема легенди“, каже за „Време“ историчар Милош Ковић, професор на Филозофском факултету у Београду. „Разлог је вероватно била журба да се све заврши за Видовдан јер се очекивала посета самог Александра Вучића – главом и брадом. Углавном, када обиђете поменуту поставку, видите да је још много тога остало да се уради. Постоји, дакле, могућност да је у тој журби потпуно заборављен и Павле Карађорђевић. Било би потпуно неразумљиво да је неко желео да прећути улогу коју је кнез Павле имао у настанку збирки Народног музеја.“
Каква је перцепција кнеза Павла у данашњој Србији?
Кнез Павле је син кнеза Арсена – млађег брата краља Петра И – и руске племкиње Ауроре Павловне Демидове. Све док није постао регент, био је веома мало познат у јавности, између осталог и због тога што је до тада читав живот углавном провео у иностранству; на пример, у кући је говорио на руском или француском језику. У том контексту, још важније је то да кнез Павле није имао харизму какву је имао његов брат од стрица – Александар Карађорђевић. Зашто? Зато што није био ратни херој и то се у Србији знало. Кнез Павле јесте отишао на фронт, али се брзо разболео, па је рат провео у дипломатским мисијама у иностранству, а онда и на завршавању школовања на Оксфорду. Без те ратничке, јуначке харизме из балканских и Првог светског рата попут оне краља Александра, на којој је грађен легитимитет куће Карађорђевића и Југославије – уосталом, као и Титов и легитимитет Југославије после Другог светског рата – Павле није могао играти неку већу улогу у земљи. Овде не би требало да заборавимо и да је Александар умео да уклони све које је доживљавао као конкуренцију у држању власти – био је не само формални, него и суштински владар Југославије. То је био миље у коме се кретао Павле – био је веома образован, говорио је више језика, али је у широј јавности доживљаван безмало као странац. Са друге стране, имао је и репутацију европског човека посебно наклоњеног уметности, што је Београд волео и ценио.
Касније, када је посто регент, кнез Павле је стекао репутацију човека компромиса показавши разумевање за интересе хрватских политичке елите. Међу њима свакако није био непопуларан као у Србији због Конкордата, споразума Цветковић–Мачек и, коначно, оне капи која је прелила чашу – приступање Југославије Тројном пакту. Све се ово десило још у његово време, да би касније, у Титовој Југославији, заиста био претворен у народног непријатеља и у нашим уџбеницима историје често се могла видети слика Павла са Хитлером. Он је на себе, рекао бих, навукао дупло проклетство – српских патриота и комуниста.
Што је био Павлов мотив за постизање Конкордата?
Изгледа да је Конкордат мање био пројекат Павла, а много више председника југословенске владе Милана Стојадиновића. О овом уговору са Ватиканом дуго се говорило и не само то – Краљевина Србија га је имала. У оба случаја и српски и југословенски представници преговарали су са истим човеком, будућим папом Пијем XII. Шта је био циљ Павла, односно Стојадиновића? Цела Стојадиновићева политика је била замишљена тако да се изолују Хрвати, који су били главни противници Југославије – такве каква је тада била. У том смислу, Стојадиновић је удружио српску Радикалну странку са словеначким клерикалцима и босанским муслиманима чији су вође били Антон Корошец и Мехмед Спахо. На ово се надовезала идеја да се успоставе добри односи са фашистичком Италијом и нацистичком Немачком, на које су се хрватске политичке елите могле ослонити као додатним начином за њихову спољну изолацију. А за све скупа била је потребна сарадња са Католичком црквом, којој су се, како је то Стојадиновић сматрао, морали дати прилични уступци.
Међутим, Павле ускоро мјења политику, обара Стојадиновића и креће да прави споразума са вођом Хрватске сељачке странке, Влатком Мачеком. Што се промијенило у међувремену?
Кључно је разумети следеће: прво – Павле је напустио политику интегралног југословенства коју је водио Александар и, друго – са Конкордатом је Католичка црква у Југославији требало да постане држава у држави захваљујући посебно уступцима у оквиру образовања и друштва. Тај привилеговани положај Католичке цркве у односу на остале подстакао је на побуну Српску православну цркву, која је у томе била спремна да оде веома далеко. Њен одлучни отпор срушио је Конкордат. Тада је Павле кренуо у сусрет Хрватима који ће довести до споразума Цветковић–Мачек; дакле, не више изоловање хрватских политичких елита, него постизање компромиса са њима. Због тога је морао да отпусти Стојадиновића – у коме су, иначе, Британци видели немачког човека – и доведе послушног Драгишу Цветковића. Када говоримо о Конкордату и споразуму Цветковић–Мачек, реч је о истој политици придобијања противника давањем уступака. Пошто је Конкордат пропао, споразум Цветковић–Мачек био је одустајање од политике изолације Хрвата. Постоје индиције да су Британци охрабрили Павла да се нагоди са хрватским политичким елитама. Британске политичке елите су, још од Првог светског рата када су подржале стварање Југославије, пазиле да не држе сва јаја у истој корпи, али су се тврдоглаво држале културних предрасуда наслеђених из 19. века. У Лондону се упорно веровало да ће Срби увек бити проруски оријентисани, односно да ће Словенци и Хрвати као католици увек подржати Запад – таква политика је касније вођена чак и када су подржали Тита (и Шубашића) у Другом светском рату. Управо из ових разлога, Павле је имао британску подршку за постизање споразума Цветковић–Мачек и стварање Бановине Хрватске.
Упркос обарању Цветковића и споразума са Мачеком, Павле и даље наставља приближавање силама Осовине…
Павле се нашао између чекића и наковња, између Британаца и Немаца. Ту је његов маневарски простор био веома сужен и велико је питање да ли га је уопште имао. Најпре су Британци од њега тражили да води попустљиву политику према Немачкој и Италији и да не изазива конфликте. Међутим, ускоро је захваљујући Стојадиновићу дошао тренутак када Павле више није могао да утиче на узнапредовали процес зближавање са Берлином и Римом, а тада су му из Лондона почеле стизати поруке да обустави ту политику, односно да не заборави на своје британске везе и афилијацију. Само – где и како стати? Догађаји су се одвијали великом брзином: Павле обара Стојадиновића, али на његово конкретно питање што Британија може да пружи уколико Југославија буде нападнута, из Лондона бива упућен на фантомски споразум са Грчком и Турском. То је све – никаква војна помоћ. У том тренутку, када Хитлер почиње појачавати притисак на Југославију да се придружи Тројном пакту и када изостаје британска војна подршка, Павле је остао без и оно мало маневарског простора који је имао до тада. А он је добро познавао Британце и њихову традицију да животе сопствених савезника сматрају јефтиним и да их спремно троше… Када говоримо о овим догађајима у предвечерје Другог светског рата, не смемо заборавити да је реч о људима који су имали велико и озбиљно искуство са оним Првим. А Павле се и те као сећао како је Велика Британија оставила Србију да пропадне1915.
Тако је дошло и до потписивања Тројног пакта…
Велика Британија је била против, али шта је могла понуди за узврат? Неспорно је да Павле није био немачки човек и да је своје одлуке доносио у складу с оним како је видео интерес Југославије. У том смислу, може се разумети његова политика. Са друге стране, могу се разумети и официри који су га срушили војним пучем од 27. марта 1941… Данас се често говори да су Британци стајали иза свега. Зна се да су покушавали да оборе кнеза Павла, али и да личности на које су они рачунали нису у преврату одиграле важну улогу. Међутим, они нису могли да у великим демонстрацијама, које су почеле већ 24. марта, изведу на улице практично свих већих српских градова, укључујући Сарајево, Скопље, Љубљану, стотине хиљада људи. Зашто? Зато што је пуч био логична последица целе српске историје, којој је смисао већ вековима давала Српска црква, а потом, у 19. и 20. веку и световни интелектуалци. Сматра се да је патријарх Гаврило Дожић знао да се спрема пуч. Поздравио га је у оној чувеној радијској емисији рекавши да су се Срби поново определили за царство небеско. Реч је, заправо, о томе да је српско јавно мњење било изразито антифашистички и антинацистички опредељено, може се рећи и – антинемачки. Разлог су искуства из Првог светског рата и то што се у Београду добро знало да је Хитлер уз Јевреје и Роме, гајио патолошку мржњу према Србима… Због свега овога, официрима који су извршили пуч 27. марта 1941. било је потпуно непојмљиво да Југославија буде део Тројног пакта. Напросто, Србија у таквим преломним тренуцима – а такав је и онај 1914. – није постављала питање ко је јачи, већ на чијој је страни правда. То јесте била и одлука у складу са косовским заветом.
Сви они кажу “боље рат“, а кнез Павле – „боље пакт“…
Тачно тако. Они кажу и „Боље гроб, него роб“… Прочитајте есеј „Шта је то косовско опредељење“ Зорана Мишића из 1963. Ту се каже да када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ патријарха Данила III из 1392. или 1393, чини нам се као да смо на београдским улицама 27. марта. Мишић из Данилове похвале цитира речи Лазаревих јунака: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“. За Зорана Мишића, косовско опредељење је „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут.“ Јован Јовановић Змај пева 1876. године: „Волимо поштен гроб, нег’ бити турски роб!“ Просто, српски официри који су извели пуч нису могли другачије. И не само они – заједно с њима била је висока црквена хијерархија, придружују им се људи попут Слободана Јовановића, Милана Грола и многи други.
Да ли, у складу с овим што сте рекли, политика кнеза Павла представља дисконтинуитет у дотадашњој историји Србије?
Српска политика умела је бити прагматична – од Карађорђа до кнеза Павла… Краљ Милан Обреновић је можда најближи томе што је радио кнез Павле. Имао је ту несрећу да му је припало кормило државе у веома тешком историјском периоду. Све његове одлуке показују да их је он доносио у доброј вери да ће тако очувати Југославију. Међутим, Конкордат је био покушај да се од Католичке цркве створи држава у држави, а Бановина Хрватска обухватила је скоро 850 000 Срба. За иницијативу да се од ње изузме Крајина са 25 срезова где су Срби имали већину, Павле није имао слуха ни разумевања. Једно и друго су били окидач за националну мобилизацију Срба као реакција на осећај угрожености. Ту спада и оснивање Српског културног клуба 1937. Важно је разумети да је 27. март за многе Србе био наставак Конкордатске борбе и борбе против споразума Цветковић–Мачек. Ипак, кнез Павле заслужује поштовање, а не одијум који га је пратио за живота и после њега, и то не само због својих огромних заслуга за српску културу.
Да је сутра 27. март 1941. гдје бисте били?
На улици, међу демонстрантима. Да је Југославија остала у Хитлеровом табору – а знамо да Хитлер није поштовао ни један споразум, поготово са народима које је сматрао за инфериорне попут Руса и Срба – ко зна како би касније била третирана. Антифашизам је једноставно био и остао веома важан, интегрални део српског патриотизма.
Филип Шварм
Oпрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Uradili smo na kraju on sto su englezi i trazili, a svi znamo ko su englezi. Pogledajte njihove danasnje odluke. Odluka da se u ono vreme pristupi trojnom paktu, bila je teska ali bolja za srbe i njihov opstanak. Pitanja za gospodina Kovica: Da li mislite da bi bilo preko milion zrtava na strani naseg naroda a da smo pristupili trojnom paktu? Da li bi nas narod opstao na teritoriji Hrvatske? Kakav bi danas status imala Srbija da smo doneli drugaciju odluku tada? Podrzavanje Tita nakon rata (a ne gen. Mihajlovica) od strane engleza pokazuje svu srz ostrvskog bandita. Opet smo se upecali. Da li je bolje biti pod direktnom nemackom cizmom ili pod skrivenom engleskom? Sta vam vise prija?
@Voja: Г-дин Ковић је дипломирани историчар, али његов закључак у коме се слаже са мартовским пучем 1941 г. показује да није извукао никакву смислену поуку из последица тог идиотског и у суштини ( по српске националне интересе) злочиначког потеза недоучених и неспособних официра. Закували су кашу, сели у авионе и извукли своја дупета из белаја оставивши народ да крвари… Шта мислите зашто је Тито после рата примио уз све почасти вођу пучиста ген Симовића, дао му вилу и добру пензију када се овом прохтело да се врати у земљу? Из захвалности – јер без тог Симовића и његове хунте не би ни било Тита као “победника” и властодршца. А сада о наслову, уводу и даљем тексту чланка: веза између тих делова је крајње натегнута. Ковић нам саветује да прочитамо Мишићев есеј из 1963 .Где је тај есеј објављен, како да га нађемо? Он извлачи један наводни цитат/мисао из тог есеја, лепи га вештачки на текст о кнезу Павлу не указујући на даљу везу међу њима и помиње двоструко проклетство кнеза Павла не истичући јасно шта сматра да су та проклетства, и завршава са офуцаном обландом: ” Антифашизам је једноставно био и остао веома важан, интегрални део српског патриотизма”.
@ Смисао?
Има на Стању ствари! Ако и нема, укуцате у Гугл и добићете!
https://stanjestvari.com/2018/01/25/misic-kosovsko-opredeljenje/
27 марта 1941 год, једна група демонстраната је полупала немачке бирое у Београду, поломила врата, прозоре и канцеларијски материјал, запалила немачку заставу, испљувала немачког амбасадора Виктора фон Херена.
Да није било демонстрација 27 марта, Немачка нас не би напала и самлела за десетак дана . . . Краљ, влада, војска и полиција би остали у земљи, наши војници и официри не би били послати у заробљеништво. Југословенска војска и полиција никад не би допустиле долазак усташа из Италије и стварање НДХ, а комунисти би и даље проучавали Марксов КАПИТАЛ по затворима . . .
Sa najvećim oduševljenjem pozdravio je Pavelić puč od 27. marta. Onda kad je već mislio da će se vratiti u svoju konfinaciju, da i dalje vegetira kao emigrant, srpski pučisti od 27. marta ustoličili su ga kao poglavara u Zagrebu. Zato je on 31. marta 1941. uputio ovakvu oduševljenu poruku u Hrvatsku:
“Kao što vam je poznato, događaji su se razvili onako kako smo si samo želeti mogli i u kojem smo se pravcu borili dugi niz godina… Naša ustaška stvar je posve sigurna…”
Kakva je imala da bude posledica puča od 27. marta za Srbe u Hrvatskoj, to je Pavelić već objavio u navečerje rata, još pre nego što se dokopao vlasti u Hrvatskoj, 5. aprila 1941. u 23.20 časa, pozivajući preko radio stanice Velebit iz Italije hrvatski narod na ustanak. Pavelić je u tom svome pozivu rekao i ovo :
“Diže se Slobodna i Nezavisna Država Hrvatska, u kojoj će, hrvatski seljački narode, biti u tvojim rukama sva zemlja i sva vlast… a iz koje će biti iskorenjen sav korov što ga je tuđinska dušmanska ruka bila posijala…”
НАРЕДБА СА НАЈВИШЕГ МЕСТА
Што се тиче Драгише Цветковића, он је средином 1938. године по наредби контроверзног кнеза Павла Карађорђевића, масона, англофила и англоамеричког лакеја, почео извесне разговоре са хрватским буржоаским и страначким управником Влатком Мачеком.
Имајући у виду да су Кнезу Павлу антисрбске и антијугословенске пројекте одредђивали паранаучни талази из Лондона, Париза, Рима, Вашингтона, Београда и Загреба преко буржоаских, лакејских, конспиративних, парамилитарних, револуционарних, реакционарних, езотериских, идолатриских, окултних, ритуалистичких, масонских, интермаријумских и коминтерновских структура и да му није било места за врдање (Види: Lewis Spence, The encyclopedia of the occult – A compendium of information on the occult sciences, occult personalities, psychic science, magic, spiritism and mysticism, London, England, 1988). Отворио је Хрватско питање у Југославији уочи судбоносног и трагичног Другог светског рата, које је коначно решено споразумом Цветковић-Мачек у августу 1939. године између лакејске београдске и загребачке буржоазије са којим је преварен, угрожен и запостављен огроман део србског народа, који је стављен без икаквих повластица под хрватску власт и доминацију у новоствореној Бановини Хрватској.
Такође, веома је жалосно констатовати да контроверзни кнез Павле Карађорђевић “није био ни војник ни Србин” – “Paul was neither a soldier nor a Serb…”, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210).
Да потсетимо у вези споразума Цветковић-Мачек писао је између осталих и др Данило Грегорић у књизи коју је објавио под насловом „Самоубиство Југославије“, у којој је изнео и део разговора са италијанском колегом:
„И Лондон је ту помогао. Хрватски масони добијају наређење: одмах склопите мир са Београдом. Наредба са највишег места. А и српски исто тако. Са наређењем да попусте у свима стварима, само не у спољњој политици, – јер та политика мора да буде чврсто у поузданим рукама са масонског гледишта…
Си, си! Масонска ствар, цели ваш споразум. Ето, молим, ко је први долазио у Београд код Кнеза као Мачеков изасланик, још пре споразума? Масон Шубашић. Ко постаје српски експерт за формулисање споразума? Масон Константиновић. Ко преговара са хрватске стране? Масон Шутеј. Ко удешава састанке између Мачека и Цветковића? Масон Михаљџић. Ко постаје први хрватски бан? Масон Шубашић…“ (Види: Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије – Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942, стр.75-76).
У „Гласу канадских Срба“ од 24. септембра 1981. године објављен је чланак Р. Орашког (псеудоним Лазара Прокића,- мн) под насловом „Србија и Косово“, где дословно стоји:
„Србијански политичари прешли су преко стално понављаног зулума косовара, гледајући и њима ‘сигурне изборне гласаче’, уверени у њихову лојалност…
А кад је Мусолини, узевши под протекторат Албанију, понудио 1940 године Београду да о италијанском трошку пресели Арнауте са Косова у Албанију – само ако Југославија одустане од свог даљег интересовања за хрватске и словеначке мањине под Италијом – Кнез Намесник је то примио као увреду: више волећи. изгледа, ‘југословенску теоретску хипотезу’ него српску реалност на косову. После његовог трећег одбијања истог предлога, Мусолини је пророковао: Кнез Павле пропушта јединствену историску прилику која се никада више неће указати: добити ‘Прекосовско’ стање српске етничке хомогености; пре или после Србија ће изгубити Косово – најпре демографски па тиме и територијално – а Хвати и Словенци остаће незахвални за упорно српско старање о њиховим мањинама…“ (Види: Р. Орашки, Србија и Косово, „ГКС“, 24. септембар 1981; Око Косова – Пропуштене прилике, „Американски Србобран“, 9. октобар 1981, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Nista ne razumete, a zapeil ste za taj 27. mart pa zapeli.
Ne vredi ni da vam se crta.
Ili je sve to sugestija da sad treba da idemo u NATO?
Помињући “косовско опредељење” Милош Ковић тврди да “српски официри који су извели пуч просто нису могли другачије”. Цитирајући речи Лазаревих јунака : “Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“.
Пуч су извели високи србски официри : Боривоје Мирковић, Душан Симовић, Живан и Радоје Кнежевић, Драгутин Савић, Стјепан Буразовић, Стојан Здравковић . . .
Нажалост, скоро сви пучисти су десетак дана после немачког напада побегли из земље. И препустили народ Немцима, усташама и комунистима.
Нема ту ни трага од “косовског опредељења”.
За @Душана Буковића :
Баш као што су то деценијама радили комунисти, тако и Ви помињете кнеза Павла Карађорђевића као :
“масона, англофила и англоамеричког лакеја, коме су антисрбски пројекти одредђивани преко буржоаских, лакејских, конспиративних, парамилитарних, револуционарних, реакционарних, езотериских, идолатриских, окултних, ритуалистичких, масонских, интермаријумских и коминтерновских структура . . .”
ВАРАТЕ СЕ. Кнез Павле је био господин који се није бавио окултним и конспиративним стварима.
Кнез и влада су знали да је Југославија потпуно окружена силама Осовине (Италија, Аустрија, Мађарска, Румунија, Бугарска) и да је СССР потписао сличан пакт са Немачком.
Знали су којом брзином су пале Пољска (септ 1939), Данска и Норвешка (април 1940), Холандија, Белгија и Француска (јуни 1940). Знали су да је француска армија, сматрана за најјачу на свету, безусловно капитулирала годину дана раније. Знали су за катастрофалан пораз и паничну евакуацију 300 000 Британаца, Канађана и Француза из Данкерка.
Знали су да наша војска – као што је рекао војни министар генерал Пешић – у рату против сила Осовине нема никаквих шанси, да је наша војска слабо опремљена и да осим Срба, нико није расположен за отпор Немцима.
У таквој ситуацији, кнез Павле и влада су изабрали најбезболнији и једини разумни пут.
@Душан Буковић
Хвала за комнтар!
@Деда Ђоле
СССР је имао поптипасн Споразум о ненепадању са Немачком,
и шта се десило?
Италија је била савезник Немачке, и када је капитулирала, Немци
су је окупирали!
Зашто мислите да се то не би десило и са Југославијом, од
тренутка када су Немци прешли у дефанзиву, повлачење…?
Ко и шта би их спречило да ”препишају” тај ”Тројни пакт”,
и ултимативно од Југославије затраже да се стави на њихову
страну?
Усташе су се, уосталом, одмах ставиле на њихову страну и
френетично дочекали долазак окупатора у -”ослобођени”
Загреб!
https://www.youtube.com/watch?v=fWY4BOIvaV0
https://www.youtube.com/watch?v=tGICBp-BHVc
Ето, @Деда Ђоле, по ко зна који пут имаte прилику да се
уверитe – сликом и речју – ко су и какви су Хрвати!
Ако Вам није баш по вољи да читате ћирилицу, прилози
су титловани на “U” latinici, а имате прилику да то све
чујете и на ШВАПСКОМ!
Дрган Славнић
@Драган: Ипак је @Деда Ђоле у праву! Немци нису буквално окупирали Италију 1943 после њене издаје ( јер Италија је била пуноправни савезник и издала је Немачку својом капитулацијом) него је подржала Мусолинија који је – бар формално водио остатак северне Италије у рату на немачкој страни. Што се СССР-а и Немачке тиче – то је био споразум два монструма: Стаљина и Хитлера који су заједнички и сложно окупирали свако шта је хтео (Стаљин три балтичке државе без ратних акција и напао и узео источну половину Пољске симултано са Немачком). 1941 г. је само један од бандита, Хитлер предухитрио другог – Стаљина и први напао. Када сте већ код поређења, зашто сте (случајно, или не?) изоставили Бугарску, Мађарску и Румунију? Колике су биле њихове жртве у животима у односу на оне које су имали Срби? Неће бити да нисте знали да су Бугарска и Румунија кад су виделе да Немачка губи, 1944 г. мртве хладне прешле на страну СССР-а, и рат завршиле као “савезници”?Па бугарске окупационе трупе су заједно са Титовим јединицама наставиле операције против својих дојучерашњих савезника Немаца на тлу Југославије и Тито им је великодушно опростио ратну штету и злочине које су починили по окупираној Србији. Јесте, није искључено да би у случају ступања на снагу југословенског приступања Тројном Пакту у неком познијем тренутку Немачка прекршила тај уговор али не би било Априлског рата, стварања НДХ и грозних хрватских злочина, бар не у том обиму и не би изгинуло око 1.000.000 Срба. Јесте да би требало да важи она максима “Историја је учитељица живота”, али изгледа да је ни Ви ни Ковић (што је још горе, јер он је дипломирани историчар) нисте или не желите схватити.
На нашу срамоту, у реновираном Народном музеју није се нашло место за таблу са именом кнеза Павла – оснивача музеја – који је овој институцији поклонио више од пет стотина уметничких предмета
“Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду“ – писао је кнез својим рођацима и пријатељима по Европи. Почео је да прикупља слике за свој музеј ; до пролећа 1927. око педесет слика му је обећано или поклоњено. 1929 год оснива Музеј савремене уметности, који ће касније постати Музеј са његовим именом.
Од уметничких дела које је он куповао, набављао и поклонио свом народу, највећи сјај имају слике које се данас налазе у светској историји уметности као што су : Пјеро ди Козимо, „Шумски пожар“, Ел Греко, „Лаокон“, Никола Пусен, „Поглед на три монаха/Самоћа“, Иља Рјепин, „Композитор Глинка“, Клод Моне, „Руанска катедрала“, Винсент ван Гог, „Сељанка“, Пол Гоген, „Тахићанка“, Анри де Тулуз-Лотрек, „Женски портрет“, Едгар Дега, „После купања“, Пјер-Огист Реноар, „Купачица“, Пјер Бонар, „Мртва природа“, Камиј Писари, „Трг Француског позиришта“, Анри Матис, „Пурпурне букве“, Марк Шагал, „Сељак и крава“, Пит Мондијан, „Композиција II“.
Независно од политичке улоге коју му је дала историја, кнез Павле Карађорђевић се овим Музејем трајно уписао у културну историју Србије и Европе.
@Смисао?
Ово су само Ваше прогнозе!
Вама, за утеху, што се тиче НДХ, о Хрватима уопште,
врло сликовитово је то рекао Војвода Живојин Мишић,
не знајући да ће бити Другог светског рата, Регенту
Александру Карађевићу, а још слоковитије
Јован Дучић у песми ”СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ ”
и ”ХОРДА”.
Не цитирам, јер је то већ познато.
НДХ-азија би тражила отцепљење, а подржана од
Ватикана, то би и добила, па би све Православно србско
становништво прошло ништа мање крволочно него што
је прошло.
Они који би сачували главе, морали би да плате цену
насилним покатоличењем , а питање је колики би био
број тих и таквих.
Вама за утеху, прочитајте приповтку ”Пилипенда” Симе
Матавуља, па ће Вам бити јасније колико би ”мање”
страдало Православних Срба у НДХ, да није било
”Априлског рата”.
Отцепљење Хрватске од Југославије 9о-их година то
потврђује.
Што се тиче Бугара Румуна, Мађара… који су ”окренули
ћурак”, па са Хитлерове прешли на Стаљинову страну,
Стаљин им је наплатио тако и толико, да су ”пропиштали
мајчино млеко”.
Тито није могао да тражи ратну одштету од Румуније,
Мађарске и Бугарске, и да је хтео, јер су ове земље биле
под Стаљиновом чизмом, а он са Стаљином ”на крв и нож”,
а свет подељен на два супростављена блока.
Бугаре, Мађаре и Румуне за савезнике су прихватили и
савезници са запада, па од кога, онда, да се наплати ратна
одштета?
На крају, и сам Краљ Александар је прихватањем Хрвата и
Словенаца у зајеничку државу Југославију опростио им
ратну одштету из Првог светксдог рата,
И на крају: Ко ће Србима да надокнади ратну одштету за
”ХУМАНИТАРНУ” АГРЕСИЈУ НАТО ПАКТА 1999-е године,
коју је подржавала и НДХ-зија, са свим земљама из
окружења?
Ето прилике за пропалице после 5. октобра да наплате
ратну одштету од земаља НАТО пакта које су учестввале,
посредно или непосредно, у нападу/агресији на СРЈ.
Драган Славнић
JOШ ЈЕДНОМ О КОНТРОВЕРЗНОМ „ДРЖАВНИКУ“ КНЕЗУ ПАВЛУ КАРАЂОРЂЕВИУ
У тешким и судбоносним збивањима езотериске, интермариумске, англо-америчке и ватиканске колонијалне творевине Краљевине Југославије, као и колонијалног београдског интернационалистичког рајетинског естаблишмента уочи Другог светског рата нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, витез енглеског ордена Подвезице, члан идолатриске корпоративне организације чаробњака међународне масонерије, духовно недорасли и контроверзни „државник“ кнез Павле Карађорђевић, који је по лондонском фабијанском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић (Псеудоним Бранка Машића, – м.н.), дословно каже:
“Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, стр. 54-55).
Сличну оцену о кнезу Павлу Карађорђевићу, између осталих, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји:
“Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…
Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’. Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).
Да би могли правилније оценити београдски рајетински и интернационалистички естаблишмент, прошли и садашњи, историја ће нам показати да се мало шта изменило међу заглупљеним гласачким масама у Србији. И данас би извесни београдски рајетини „естаблиштарци“ интернационалисти наређивали циганима да им поново певају:
“ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК ДА НАС ГРЕБЕ НЕГ’ СТОЈАДИН ДА НАС Ј…”, као што су певали њиховим очевима и дедовима београдским рајетинима и интернационалистима уочи Другог св. рата.
Кнез Павле се школовао у Лондону. Познат је као англо-амерички лакеј, истакнути англофил и масон идолатриста. Његову љубав према Енглезима, истакао је Коста С. Павловић у расправи коју је објавио под насловом ”Југословенско-Британски односи 1939-1945”, где дословно каже:
“После непријатне посете Риму и одвратне Берлину, посета Лондону била је за кнеза Павла мелем, тим више што су му указане две почасти. Његов, Оксфордски универзитет подарио му је почасни докторат и, што је било важније, постао је једним од двадесет четворице витеза ордена Подвезице, основаног 1348, ордена који се, по правилу, кад су у питању странци, даје само крунисаним главама…” (Види: Коста С. Павловић, Југословенско-Британски односи 1939-1945, Гласник СИКД “Његош”. Chicago, Illinois, U.S.A., 1977, св. 38, стр. 38; Бошко Н. Костић, Официри, пучеви и политичари. Мilwaukee, Wisconsin, U.S.A., 1964, стр. 18).
Што се пак тиче извесних чланова енглеског Форињ офиса, за њих је познато да су у сарадњи са Интермариумом и Коминтерном распиривали верску и националну мржњу, да су подривали, потпаљивали, пројектовали, усмеравали и контролисали политичка збивања на подручју Југославије, монархистичке и републиканске. Стварали су проблеме у колонијалној монархистичкој и Брозовој интермаријумској, коминтерновској, фабијанској, троцкистичко-комунистичкој Југославији, којој су нудили своје услуге и посредовали у њиховом „решавању“. Њихово дело је и федералистички пројекат у Југославији, монархистичкој и троцкистичко-комунистичкој на којем су радили између осталих и извесни “стручњаци” и “најбољи експерати Форин офиса” међу којима су се посебно истицали Р. Ситон Вотсон и Викем Стид…” (Види: Филис Оти – Phyllis Auty, Југославија у британским строго поверљивим документима, НИН, број 1123, Београд, 16. јул 1972; Др Часлав М. Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, “Братство- Fraternity”, Toronto, Ontario, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11).
Од нарочитог значаја је оснивање тз. Удружене опозиције у Краљевини Југославији 8. октобра 1937. године, коју је први поздравио Винстон Черчил. Он је то учинио у серији чланака “који су били објављени у целој светској штампи” (Види: Мита Димитријевић, Ми и Хрвати, Београд, 1939, стр. 234).
Такође, имајући у виду један чланак који је објављен под насловом “Како је др. Мачек 1939 одвео краве Србијанске удружене опозиције”, у којем стоји, још и ово: “Године 1937 србијанске опозиционе партије биле су склопиле са Хрватском Сељачком Странком др. Мачека споразум у Фаркашићу. Две године доцније, августа 1939, исти др. Мачек склопио је споразум са Драгишом Цветковићем, издао српске опозиционе партије, заборавио Фаркашић, и ушао као потпретседник у Цветковићеву владу…
После једног увода о својој личности, полемишући са др. Крњевићем, г. Тривунац каже како су се ‘на миг тутора’ ( кнеза Павла и друга два намесника), Цветковић и компанија, после децембарских избора 1938, ‘одједном прогласили да су баш они одавно увиђали потребу споразума’ са Хрватима, али да је томе био сметња тадашњи претседник владе (др. Стојадиновић). Тако је оборен претседник, а ‘тутори су пилатски прали руке’ и именовали нову владу Цветковића, 5. фебруара 1939…
Ваљало је, по сваку цену, одвојити ХСС од осталих српских демократских странака, које су с њом закључиле споразум у Фаркашићу. По рачуници тутора то се могло постићи једино тако, ако се Хрватима понуди нешто више и примамљивије од онога што им је у погледу споразума нудио и давао Фаркашић. Рачун се показао тачним…” (Види: Како је др. Мачек 1939 одвео краве Србијанске удружене опозиције, “ Документи Српске Заставе”, књ. 2, уредио: Душан М. Филиповић, Buenos Aires, 1977, стр. 9, 10).
Ваља пак нарочито истаћи на овом месту др Бранка Миљуша, који је објавио студију под насловом „Споразум 1939.године“, где између осталог стоји:
“Када сам успео да дођем до Д. Цветковића, нашао сам га у гомили географских карата, са којих се још дизао мирис свежих боја. Имао сам утисак да се налазим у Географском Институту. Бацим поглед на ту чудну документацију и опазим да је сваки срез обрађен засебно и у три боје. Није било никакве сумње да ове боје претстављају становништво трију вера. Већ сама ова слика речито је потврђивала основаност наше зебње.
У току жучног објашњења, Д. Цветковићу се измакла ова тешка реченица, која је откривала његове истинске намере: ‘Докле ћете нам ви, Срби из Босне, ометати споразум са Хрватима?’ Овакво резоновање откривало је истовремено и један изузетни менталитет, на срећу, једне незнатне врсте политичара из Србије. За овај тип политичара простор од Дрине до Јадрана је претстављао маневарско политичко поље, а православни и муслимански живаљ на том подручју материал за погађање. Како је Труман са Стаљином делио Кореју по паралели; Черчил Југославију на проценте; Женева Индокину по паралели, не питајући дотичне народе за њихову вољу, тако би и ови политичари секли ножем низ нашу кичму. Д. Цветковић је већ држао нож ‘карикаш’ у руци и изабрао ребра која ће нам посећи и дати Др. Мачеку…” (Види: Др. Бранко Миљуш, Споразум 1939 године, Windsor, Ontario, Canada , 1957, cтр. 7/8).
Такође, сличну оцену о рајетинском намесничком лакеју Драгиши Цветковићу, изнео је извесни Псуњски у књизи коју је објавио 1944. године под насловом “Хрвати у светлости историске истине”, где између осталог стоји:
“Ни онако негативно како јесте, име Вука Бранковића није заслужило да уђе у историју Срба. Још мање то заслужује име Драгише Цветковића. Па ипак, на срамоту српства, мора и његово име заузети место које му припада.
Кад је 1939. године Цветковић као председник владе закљученим ‘споразумом’ у Загребу упрљао част српског народа, хрватске масе су се и поред тако високо постигнуте цене поколебале, јер им је вођство Хрватске Сељачке Странке које је закључило ‘споразум’, обећало потпуну ликвидацију Југославије. Вођство ХСС међутим, пожурило је да не држи своје масе у неизвесности, па је упутило један поверљиви циркулар свим организацијама у коме се хрватске масе теше да је споразум само једно од средстава за потпуним отцепљењем Хрватске од Југославије, па се између осталог у распису каже, да Хрвати имају своје људе, који су распоређени по свим јавним државним установама, где ће бити још у бољој могућности да припремају својих ‘пет минута’…
Духовне припреме за масовна страдања српског народа по Хрватској, завршене су после акта тобожњег ‘споразума’ од 26. августа 1939, и указа о образовању Бановине Хрватске…
Историја београдског Комесаријата за избеглице не почиње после априла 1941. године. Напротив, његово оснивање пада непосредно иза 26. августа 1939. године када су му камен темељац положили Мачек, Цветковић и Шубашић. Тада је отпочело емигрирање Срба и југословенских оријентисаних Хрвата из Бановине Хрватске, где им је била угрожена лична сигурност и онемогућена животна егзистенција. Ко још не зна, сем широких српских маса у Србији којима су се сервирала ‘Потемкинова села’ о тобоже успесно решеном хрватском питању, да је у Београду већ од друге половине 1939. године постојао одбор за смештај избеглица из Хрватске! Први који је то знао и који се томе потајно радовао, био је главом Влатко Мачек, који, седећи на потпредседничком месту у влади Краљевине Југославије, није ниједним гестом осудио оно што се већ тада под њиме и његовим првим баном Шубашићем догађало са Србима по Хрватској бановини. Међу првим пресудама и писцу је већ октобра 1939. године достављена путем поште анонимана пресуда хрватске ‘Грађанске заштите’, којом му се саопштава да је осуђен на смрт, ако не напусти хрватску бановину.
Многобројни новински извештају, који су ипак успели пробити строге цензурне маказе режима Цветковић-Мачек, најречитије говоре о масовном бегству из Хрватске под Мачеком и Шубашићем. У чланцима ‘Српског Гласа’, ‘Народне Одбране’, ‘Српског Огњишта’, ‘Славоније’ и других указивало се на мистериозна заплотњачка убиства истакнутих јавних радника из редова Срба и југословенски оријентисаних Хрвата по основаној бановини Хрватској. Та су убиства постала борбено правило Мачекових борбених формација ‘Грађанске заштите’, које су преузеле и стварну власт. Њима су раздељени аутоматски пиштољи, којима це доцније над Србима по Хрватској извршити недела над којима се згражава цео културни свет.
Треба ли јачег доказа о бекствима испред крваве егзекутиве Мачека и Шубашића од оне плакате Соколског друштва у Лозници поводом дочека нове календарске 1940. године. У тој се плакати пред лицем Југословенске владе и Краљевског Намесништва говори о расподели чисте добити са забаве и дословице каже: ‘Од чистог прихода 50% иде за социјални фонд Соколске жупе Београд у корист кухиње за прехрану избеглица Сокола из бановине Хрватске’. Још један доказ више, да је Комесаријату за избеглице у Београду ударила темеље тројка Мачек-Цветковић-Шубашић! Дозидао га је само Павелић са усташким покретом…” (Види: Псуњски, Хрвати у светлости историјске истине, Београд, 1944. стр. 132-135).
На овом плану био је између извесних љутих србских непријатеља и немачки корпоративни национално-социјалистички, идолатриски, окултни, езотериски и расистички нови поредак од 1931. године. Хитлер је према извесним дневничким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, дословно рекао:
“Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој…
Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море…
Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, стр. 191).
Имајући на уму да је немачки психопат Аддолф Хитлер, који је немачком народу одредио правац у животу, поводом напада на Совјетски савез, између осталог, рекао:
„Да је Русија раскинула немачко совјетски споразум, да је организовала преврат у Југославији и да је Србама обећала да ће им преко Солуна послати авионе и муницију…“ – “Russia had broken the German Soviet non-agression agreement by organizing a ‘putsch’ in Yugoslavia and promising to send planes and munitions to the Serbs through Salonika…
Ribbentrop today received the Italian, Japanese, Turkish and Spanish ambassadors, and the Hungarian, Swedish, Bulgarian, Slovakian, Finish, Rumanian and Croat Ministers and gave them the latest information concerning events on the Eastern borders…” ( Види: Hitler ‘forestalls stab – in – the – back attempt’ – Reverts to Anti-Bolshevik Policy, The Palestine Post, Haifa – Jerusalem, Vol. XVII, No. 4598, Monday, June 23, 1941; Ari Rath and Erwin Frenkel, Front page Israel – Major events 1932 – 1979 as reflected in the front pages of the Jerusalem Post, Jerusalem, Israel, 1979).
Прво што је кнез Павле Карађорђевић урадио по наредби Интермариума (Intermarium, са седиштем у Риму), енглеског Форињ офиса, фабијанског Лондона и Источно-европског федералистичког клуба (East European Federalist Club, са седиштем у Лондону), елиминисао је Стојадиновића, истакнутог масона, ротаријанца и фашисту, истакнутог сарадника Јосипа Броза Тита и Анте Павелића, јер му је сметао да реши хрватско национално питање, које се по Трумбићевом мишљњу није могло решити без светског рата (Види: Editorial Staff, “Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international”, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935. Chicago,1935; Editorial Staff, “Proceedings 27th annual convention of Rotary international”, Atlantic City, N.J., U.S.A. June 22-26, 1936. Chicago, 1936; Вељко Лалић и Угљеша Балшић, “Meрцедес” с петокраком, http://www.novosti.rs/20. јануар 2005; Н.Н., Фалсификатори историје, „Слобода“ од 1. јула 1959, Chicago, Illinois, U. S. A.; James L. Bray, Other lands, Yugoslavia, Pathfinder, Dec. 17, 1938, Washington D.C, U.S.A., стр. 9; Др Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Торонто, Онтарио, Канада, број 248, Фебруар, 1976).
Такође, имајући у виду да је кнез Павле ударио темељ Комесаријату за избеглице из Бановине Хрватске у Београду 1939. године, да је ухапсио Стојадиновића и предао га Енглезима 18. марта 1941. године, да је 20. маја 1939. године пренео злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку, да је био за рат и да је спречио оснивање концентрационе владе и оснивање унутрашње солидарности у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”, Chicago, Illinois, USA, 1982, св. 49, стр. 74; Sue Onslow, Britain and the Belgrade coup of march 1941, London, 2005; David A.T. Stafford, SOE and British involvement in the Belgrade Coup d’Etat of march 1941, JSTOR, Slavоnic Review, Vol. 36, No. 3, Sep., 1977, pp.399-419, London, England; Cold war in the Balkans: American foreign policy and the emergence of communist Bulgaria, 1943-1947; Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981, стр. 93).
Према сведочењу краља Петра II, кнез Павле је припремио пуч против Сила Осовине и Трипартитног Пакта. Атински лист „Та Неа“ објавио је писмо краља Петра II, у којем између осталог , стоји: „Густ вео мистерије који се протеже од Загреба до бугарске границе, данас покрива моју Краљевину. Покушаћу да пробијем тај вео. Београд порушен од Немаца, Загреб измучен од усташке чизме, Љубљана се са ужасом потсећа бруталних наређења једног страног ђенерала. Свуда у Југославији народ се пита у име кога је принципа монархистички режим замењен данашњим…
Ја сам сачувао у својој личној архиви више од десет хиљада чланака пуних погрда и клевета упућених противу пара који је био на престолу до мог пунолества. Један чланак потсећа на ‘скретање’ Павла и Олге ка Берлину и Риму под владом Стојадиновића. Други говори о фамозном и болном инциденту када је шеф православне цркве патријарх Варнава анатемисао све оне који су у парламенту гласали за ратификацију конкордата са Св. Столицом, и на крају су чланци који оптужују кнеза Павла да је убио патријарха Варнаву, као да је овај поштовани свештеник умро од туге после ратификације конкордата.
Ја одговарам овим злонамерним клеветницима, да ја, Краљ Петар, узимам на себе сву одговорност за све што је урађено добро или рђаво у току тешких година регенства Павла и Олге. Као Краљ, ја сам већ проценио све донете одлуке од стране регенства и проглашавам да је побуна противу Сила Осовине и Трипартитног Пакта извршена према наређењу Кнеза Павла. Ово је довољно да се славе дела једног регента који је радио на овај начин за време док су немачки топови стварали један прави ватрени обруч око Југославије.
Што се тиче конкордата, ради се о једном дипломатском споразуму са једном државом, чија права ми нисмо имали да отуђимо. Добри стари патријарх Варнава је заборавио да католичка црква у Југославији броји пет милиона…” (Види: Петрос Карађорђевитис, “Та Неа”, Атина, 17. Јул 1947; Слободна Трибуна, „Повратак на старо“, број 3 од 1. септембра 1949, Paris, France; Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. Прва: ‘Звоно на узбуну’, Paris, France, 1980).
Од нарочитог значаја је једана студија, између осталих, Др Слободана М. Драшковића, о 25 и 27 марту 1941, где дословно стоји:
„Али ако смо марта 1941 били доведени у ситуацију да нисмо имали избора ван живота у понижењу (25 март), и самоубиства за туђе интересе (27 март), важно је да из свег страдања од тада до данас и из садашње ситуације извучемо логичне закључке да наше није да бирамо између 25 и 27 марта, него да се старамо да никад више не дођемо у положај да немамо другог избора ван 25 и 27 марта. А то значи да не смемо да дозволимо да дођемо у положај где немамо другог избора сем да живимо на коленима или да се лудо бацимо у борбу која може огромно да користи другима, али значи наше национално самоубиство…“ (Види: Др Слободан М. Драшковић, Самоубиство као начело политике – Поводом 25 и 27 марта, Српска Борба, бр. 1385, Мај 1982, Чикаго, Илиној,САД).
Овим поводом публиковано је и jедно писмо о 27. марту 1941, бившег југословенског генерала Боривоја Mирковића, који је умро у Енглеској 1969. године, као пензионисани британски генерал. Писмо је објављено у „Хрватском Гласу“ у броју од 28. марта 1955, у којем генерал Мирковић каже: “Негде крајем јуна 1938 г. дошао је к мени Др. Иконић, лични пријатељ Симовића, у Београдску војну болницу, где сам лежао од рана задобијених приликом пада с авиона.
Он ме је обавестио да по договору са ђенералом Симовићем путује у Загреб до Др. Владка Мачека. Овоме треба поверљиво саопштити о нашој намери, да предузмемо један одлучан корак код Регента Кнеза Павла, да смени Др. Милана Стојадиновића због његове спољне и унутрашње фашистичке и диктаторске политике и да се образује прелазна Влада, која би имала изменити изборни ред и спровести слободне изборе, после којих би се прешло на унутрашње преуређење државе, да се ојача и учврсти уочи судбоносних догађаја у Европи…
Кад се вратио с пута реферисао нам је Др. Иконић, да је његова мисија потпуно успела. Он се у друштву г. В. Вилдера одвезао аутом из Загреба у Купинец. Др. В. Мачек детаљно се је информисао о намераваном кораку код Регента Кнеза Павла, подвлачећи нарочито, да је одлучно противан свакој насилној акцији, али је нагласио да је вољан да би у такву прелазну Владу дао неке мање истакнуте чланове своје странке, да се тако прокрчи пут до коначног споразума после избора. Овај пристанак Др. Мачека био је услов да предузмемо онај корак код Регента. Али нажалост наша акција није тада успела, јер је Кнез био онда још уско везан са Др. Миланом Стојадиновићем. Како ли би се другчије и сретније развијали догађаји, да је наша замисао била онда прихваћена!…
На овај значајан и важан покушај сигурно се добро сећа и уважени Претседник г. Др. Мачек. Држим да овоме не треба ништа више додати, да се разуме права политичка позадина догађаја од 27 марта…“ (Види: Генерал Боривоје Мирковић, Писмо уредништву „Хрватског Гласа“, орган ХСС у Америци и Канади, број од 28. марта 1955; Historicus, Генерал Мирковић о 27. мартy, “Документи Српске Заставе”, књ. 2, Buenos Aires, 1977, стр. 128 – 130).
Истини за вољу, организатори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године, били су између осталих и извесни чланови субверзивног и конспиративног друштва међународне масонерије, совјетских бољшевика и интермариумаца чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу, Москви, Паризу, Берлину и Риму… Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез пуковник Уилијам Донован (Напомена: Постоје две врсте Малтешких витезова, једни припадају езотериској, окултној, корпоративној међународној масонерији а други римској католичкој црквеној, окултној, езотериској корпорацији у Ватикану, – м.н.). Донован се у Београду састао са кнезом Павлом Карађорђевићем, чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама интернационалног и колонијалног београдског рајетинског естаблишмента. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и на повратку за Сједињене Америчке Државе, свратио у Лондон, састао се са Черчилом, да му саопшти, да је припремио пуч у Београду и „да ће завеса убрзо да се дигне“, како је то забележио у свом дневнику Черчилов секретар John Colville, где дословно стоји: „СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…“ – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” (Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359).
На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он каже: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…“ – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ).
Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни бундиста, магиста-кабалиста, идолатриста, масон-окултиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).
Ми бисмо на ово само могли додати, да трагичне и далекосежне последице судбоносносног и безумног догађаја од 27. марта 1941. године, којег су организовали у Београду преко својих лакеја обавештајни сервиси Енглеске (SOE), Америке (OSS), Немачке (Ziherhajtsdinst) и Совјетског Савеза (KПСС) да несрећни и потлачени Срби и дан данас осећају.
За @Душана Буковића :
Мада се у много чему не слажем са вама, потпуно се слажем са вашим закључком, са вашом последњом реченицом чија је срж : “да трагичне и далекосежне последице судбоносног и безумног догађаја од 27. марта 1941. године . . . Срби и дан данас осећају”.