Сад сви имамо осећај да се Црква, спора у реакцијама у свету, покренула. Можда су покрети спори, не иде све глатко, али почињемо да осећамо заједничку снагу. Буди се одговорност уношења Истине у свет

Извор: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића

Ми смо Црква.

Ми смо православни хришћани.

Знамо то, наравно, али није нам то увек и свима подједнако важно.

Сада јесте. И кад је већ важно, а дешава се, не би било лоше да запамтимо како се Богочовечански организам буди и делује и ван храмова.

Тамо где је угрожен, оглашава се локална црква. У овом случају владика Теодосије и отац Сава из Дечана. Придружују им се верници са свих страна, митрополит Амфилохије, поједине владике и свештеници.

Код многих крштених расте нервоза што нема више реакција из врха Цркве. Ратоборнији очекују одлучне потезе.

Онда свештенство Шабачке епархије са својим владиком шаље писмо патријарху у коме га подржава и у љубави моли да нас све подсети на одлуке Светог Архијерејског Сабора и да сви заједно размислимо да ли је можда дошло време да се примене и оштрије црквене мере према онима који се оглушују на одлуке Цркве.

Онда и целокупно свештенство најугроженије, Рашко-призренске, епархије шаље свој апел.

Оглашава се и Српски патријарх, Иринеј.

Сад сви имамо осећај да се Црква, спора у реакцијама у свету, покренула. Можда су покрети спори, не иде све глатко, али почињемо да осећамо заједничку снагу. Буди се одговорност уношења Истине у свет.

Иако ништа није готово, него тек почиње, људи, па и они који често заборављају на своју Цркву, почели су да се присећају шта их одређује као најважније.

Припадност Христу, вера у васкрсење и високи идеали који стоје иза тога. И наравно свети преци мученици који бдију над нама.

Није ништа готово, иза сваког раста увек долазе падови, али диван је осећај да заједно ипак нешто представљамо. Да нисмо само разбијени и унижени народ.

А то нешто је Црква. И без обзира што би многи хтели да буде и брже, одлучније, оштрије, Црква се очигледно буди. Моли се али се и укључује у догађаје који утичу на верне.

Народ, притиснут малодушношћу и безнађем, све чвршће се окупља око своје цркве.

Да ли ће остати тако, да ли ће организам у језгру народа очувати народ у овим тешким тренуцима – не знамо. Молимо се.

Али, ако смо пажљиви, можемо да научимо како Црква функционише. Колико је то органско у њој важно. Нема централног комитета, нема менаџерске ефикасности – има само Богочовечански организам и сви ми у њему у мери колико се широко активирамо. И свештенство и верни.

Боже помози. Долазе још смутнија времена. Али не заборавимо – ми смо Црква и врата адова неће нас надвладати.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића, 22. 8 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Црква, буђење, свештеник Ненад Илић