Породица која изгуби тај део куће, изгубила је све! Једини излаз за такву унесрећену породицу је да без таквог „оца“ оде на јутрење

Александар Вучић (Извор: ДПА)

Коцкарски жетони које је бесплатно добио на улазу, зарад шестогодишњег рулета на коме је могао да намешта куглицу, долазе на наплату. Дародавац се користио принципом наркоманске зависности, а гладног Александра Вучића било је лако увући. Када су бирали свог пиона за ову балканску игру, свакако су на столу имали неколико психолошких профила, али се овај без икакве сумње истицао. За заштитнике албанских интереса био је то „бинго“ којем се вероватно ни у најбољим сновима нису надали.

Рачунајући на пословичну неподатљивост Срба и снажно изражен политички став у вези са националним питањем који се потврђује и у данашњим анкетама, игра је морала бити подмуклија. За овакву врсту игре потребан је и такав карактер. Другачије се не може објаснити страховити обрт великог чувара Српства и националних интереса од свих издајника, што ће рећи – Срба који нису чланови СРС/СНС секте. Наравно, великог националисте и јунака, увек и само на речима.

Опијен влашћу, наивно верујући да ће да „изради“ газде, не схватајући да куглица – којом намешта црвено-црно или бројеве – није исто што и добијени жетони. Није довољно вратити онолико колико си добио на улазу већ бројку која се множи са улазним чипом и намештеним добитком. Чак ни оно мало што је могао добити за Србе на Косову и то прикаже као колосално национално постигнуће, није успео да прода као причу и насамари „послодавце“ који су га навукли.

Временом се игра мењала, рулет на домаћем терену замењен је покером на већем, чојаном столу. Са много кибицера, али и промењених крупијеа, надајући се да ће да изведе неки трик који је намењен домаћој публици али кец у рукаву – није био његов. Преко стола је седео играч коме су намештали карте и коме су обилато дотурали жетоне. Ирационална вера у себе довела га је до губитка свих могућих адута. У својој патолошкој уобразиљи и зависности од ове игре, довео је до губитка свега што је ставио на сто.

Сада се друга страна, изазивачки, свакодневно разбацује жетонима и повећава улог. Покушао је да жетоне добијене на намештеном рулету искористи за ову игру, али и ти жетони нису били његови. Није више имао ништа а дуг је морао да се врати.

Као и сваки ојађени коцкар, мисли да ће још једно дељење да га поврати. И сигуран је у то да је бољи блефер од свих мајстора који су га увукли у игру. Међутим, све више почиње да се зноји, почиње да исказује свој страх и кукавичлук, слабости које је покушао да сакрије. Као код сваког силеџије у покушају, мушкарчине који показује снагу, крије се један велики слабић. Својим незнањем и страхом изазива противника да непрестано повећава улог и иде корак даље који он не може да испрати.

За своје неуспехе нашао је савршеног кривца. Породицу која му свакодневно саветује да се окане такве игре и због тога трпи његово шиканирање. По својим интелектуално-моралним потенцијалима излаз из коцкарских дугова једино види у одрицању од дела куће. И то оног најскупоценијег, оног без кога кућа није дом. Оног који је ставио као залог када је добијао жетоне.

Породица која изгуби тај део куће, изгубила је све! Једини излаз за такву унесрећену породицу је да без таквог „оца“ оде на јутрење.

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.

Categories: Четири стотине речи

Tags: Александар Вучић, КиМ, Предраг Аранђеловић