Староверци су срећни што је први пут у историји отаџбине шеф државе направио посету мира и пријатељства Рогошкој слободи, седишту старовераца у Москви
Митрополит старовераца Корнелије (Извор: Спутњик/Алексеј Филипов)
У ексклузивном интервјуу за Спутњик, уз поруку српском народу да му жели мир, просперитет и Божју помоћ у свим добрим делима, митрополит старовераца Корнелије говори и о односу према екуменизму, а такође објашњава разлике између званичне руске цркве и оне на чијем је челу. Пре 350 година РПСЦ одбацила је реформе РПЦ, а њени верници били су прогоњени како за време цара, тако и за време бољшевика.
Да ли сте последњих 350 година били у контакту са Српском православном црквом?
— Није било таквих контаката. Старообредници су се у време прогона бавили својом заштитом и очувањем своје Цркве.
Српска православна црква је последња три века често добијала црквене књиге из Русије. Да ли се радило о реформисаним књигама? Која је разлика између старог обреда и реформисане црквене службе РПЦ?
— Да, то је истина. СПЦ је добијала реформисане богослужбене књиге. Иако се не може рећи да наш братски српски народ није знао за православље до XVII века.
Разлика између књига и богослужења пре и после реформи је довела до принципијелних разлика у разумевању вере, духовног искуства, ако хоћете и форме постојања самог хришћанства.
Такозвана „црквена реформа“ XVII века коју је спровео цар Алексеј Михајлович Романов и патријарх Никон, у суштини није никаква реформа. То је био прави погром православља, директно изругивање над њим.
Рогошка слобода – седиште старовераца у Москви (Извор: Википедиа/А.Савин)
Уништаване су црквене уредбе које најтачније одговарају хришћанском вероучењу. Крштавање са два прста које строго и величанствено симболишу основну догму Новог Завета — природу Христа распетог, замењено је крштењем са три прста. Осим што три прста нису толико разумљива у поређењу са два, она су и јеретичка, показујући да се на крсту разапиње Света тројица, иако је била распета само људска природа Христа са којом се у оваплоћењу Божје речи сјединила и божанска природа што и представљају два прста.
Новим обредом је озакоњено поливање водом приликом крштења, што је директно кршење апостолског 50. правила. Јер једина правилна форма тајне крштења је погружавање у води три пута. То сведоче православна предања, правила светих отаца.
Што се тиче промене текстова богослужења — то је велика тема.
Чињеница је да није било исправљање текстова, већ њихово очигледно упропашћавање. На ту тему има много објективних, независних, конфесионално непристрасних истраживања који доводе до закључка да су тестови од пре раскола, које ми сада користимо на својим богослужењима, били много бољи. И само православно богослужење старовераца се суштински разликује од савременог. Службе се врше без скраћивања, по свим прописима. У храмовима старовераца нећете видети непотребну шетњу током службе, прилажење иконама у невреме. Сачували смо старо певање које је у духу православне саборности и побожни канон у иконопису — све то подстиче хришћане на молитву у духу смирења и покајања, без изазивања емоција, за разлику од хорског певања и реализма у религиозним сликама.
Природно је што православни хришћани XVII века већином нису прихватили све те новине које су биле потребне цару из политичких разлога и црквена реформа је била могућа тек уз примену силе.
Да ли је руска Црква имала неке значајније реформе и пре патријарха Никона?
— Наравно. Редакција књига је била традиционално присутна у Руској цркви. Само што се свака литургијска књига поштовала као хришћанска светиња, паралелно са крстом, иконом и моштима. Ако су негде и проналажене грешке, о томе се дискутовало, пажљиво упоређивало са старијом рукописима, посебна пажња је била посвећена семантичкој природи литургијског текста. Шта се десило за време Никона: за неколико година је изашло неколико редакција Службеника које су се јако разликовале међу собом, уносећи у црквену службу конфузију и збуњујући људе.
Књиге су се непажљиво „исправљале“, са савременим (у време патријарха Никона) грчким оригиналом који није био посебно квалитетан. Без било каквог побољшавања у литургији, напротив, мењајући је. Текстови су искривљени и представљани као стари, грчки. То је била „реформа“ која се изводила у великој журби. За право упоређивање старих рукописа и савремених књига би било потребно неколико деценија.
Осим тога, у XV веку је митрополит Кипријан извршио црквену реформу, много већу по литургијској суштини, од Никонове. Био је извршен прелазак Руске цркве са Студијског типика на Јерусалимски који је строжи, више аскетски и више одговара манастиру. Међутим, реформа Кипријана није дотакла суштину вере и духовно искуство руског хришћанина. У исто време, није није било извршено духовно фалсификовање, као што је то било за време Никона.
У српској јавности се често помиње да је и садашњи обред застарео и да га треба модернизовати. Да ли данас када се друштво убрзано мења и Црква треба да прати те трендове? Између осталог, промену датума празновања Божића и Васкрса.
— Шта значи „застарео“? Ко то говори и шта он подразумева под термин „застарео”? Да ли је застарео стари сакрални црквенословенски богослужбени језик? Да ли је иконопис застарео? Да ли је застарела молитва „Оче наш”? Библија? Псалтир? Литургија је за староверце део светог предања, део откровења Господа, форма разговора са Господом. Богослужење није увео човек, већ свети оци. На који начин онда оно може застарети? У XVII веку су такође говорили о реформи богослужења, само су методе извођења те модернизације биле различите.
Свештеник Сергиј Попков показује стару књигу Руске православне старообредне цркве(Извор: Спутник/Валериј Мелников)
Прве никоновско-алексејевске реформе су очигледно богохуљење, док је група протопопа Авакума и Павла Коломенског била за очување старог поретка. Требало је избацити све што је сувишно, непотребно, упознати исконски дивни поредак православног богослужења. Ако говоримо о „застарелости“, може се о многоме говорити, само не о богослужењу. Могу „застарети“ људске душе и срца у страстима и пороцима. Зато се и богослужење многима чини дугим, неразумљивим, нејасним, туђим, скоро егзотичним.
То што се не мора мењати, и не треба. Видимо шта се дешава у другим хришћанским конфесијама и долазимо до закључка: Црква не треба да иде у сусрет људским прохтевима и њима се прилагођава. Ако кренемо тим путем претворићемо се у неки „интересни клуб“ протестантског типа. Велику опасност представља недостатак духа саме Цркве, њеног ауторитета и моралног утицаја.
Какав је ваш однос према Ватикану? Да ли подржавате идеју екуменизма?
— Тачније, према Римокатоличкој цркви. За нас је то питање јасно од 1054. године — године велике шизме, када је од хришћанске цркве отпао њен немали део, уводећи нове догме и прописе који су против Светог писма, као што је исхођење Светог духа од Оца и Сина, апсолутни црковни примат папе, могућност уласка у царство небеско куповином индулгенција итд.
Староверци — невидљива Русија (Јутуб/Елена Митюшова)
Што се тиче екуменизма — то је идеја о стварању јединствене квазирелигије у којој се све конфесије, без обзира на разлике у вероучењу, богослужењу, традицијама — моле „једном Богу“. Да, Бог јесте један, али је и црква једна у којој је једина истина и спас. Христ није основао много цркава са различитим учењима, већ једну једину. Идеју „хришћанског јединства“ су покушали да нам наметну још за време Фирентинске уније 1438. године. Још тада је Руска црква није прихватила, видевши у њој опасност од дегенерације самог православног хришћанства.
Какав је ваш однос према Васељенској патријаршији? Сматрате ли је првом међу једнакима?
— Васељенска патријаршија је Константинопољска православна црква — једна од 15 такозваних „канонских” цркава. Према предању, основали су је апостоли Андреј и Јован Богослов. На челу Константинопољске цркве су се налазили велики свеци и васељенски учитељи, као што су Григорије Богослов и Јован Златоуст чији радови су неисцрпни извор богословске мудрости и црквеног учења за сва времена. Нас и Константинопољску патријаршију обједињује заједничка света историја, историја древне цркве, епоха великих васељенских сабора, велики број хришћанских светаца, мученика, пустињака, побожних ратника, верника који су постали свеци. Међутим, то је све историја. Данас РПСЦ, као директна наследница старе руске цркве од пре реформи нема ни канонске ни молитвене контакте са Константинопољском патријаршијом, као што нема ни са Московском. Како би се то разумело потребно је дубље познавати историју православља. Сећамо се да се Константинопољска патријаршија (такозвана „Грчка црква“) у XV веку дискредитовала потписивањем срамотне Ферарско-фирентинске уније. Скоро сви њени епископи су прихватили ту унију, поставши отпадници. Само нису потписали Марко Ефески и још неколико епископа. Тада је између Руске цркве и Константинопољске патријаршије дошло до раскида молитвено канонских контаката, док је руски митрополит Исидор протеран са московског трона због потписивања уније. Све је то за руске староверце живо, догађаји из прошлости нису изгубили поучну актуелност.
Експонати музеја материјалне културе старовераца Забајкала: „Елементи породичне традиције“ у Бурјатији (Извор: Спутник / Валериј МЕЛНИКОВ)
У царској Русији је био велики проценат старообредника, помињало се чак 20 процената од укупног броја становника. Колико их има данас?
— Немамо тачну статистику. Има око милион-милион и по хришћана по целом свету који припадају Белокриницкој јерархији. Заједно са староверцима других цркава нас има, наравно, више.
Можете ли разбити мит да су староверци масовно учествовали у Октобарској револуцији и да су због прогона у периоду царске Русије искалили свој гнев на цркве РПЦ? Да ли су они били највећи прогонитељи РПЦ у СССР?
— Мит сам по себи није ни потребно разбијати. Никад староверци нису „масовно“ учествовали у револуционарним покретима. Након 1917. године дошло је до класних, али не и религиозних подела. Представници свих вероисповести су били и у једном и у другом табору. Што се тиче прогона, старообредна црква, заједно са новообредном је прошла кроз сав учас крвавог терора који су вршили бољшевици. Штавише, револуција је нанела староверцима већу штету, него царски прогони. Старообредна црква је изгубила материјални ослонац — трговце, јер је 60 одсто капитала у царској Русији припадало трговцима-староверцима. Међутим, ми који смо прошли бољшевичке прогоне XX века, живимо у сазнању да основа цркве нису материјална блага, већ права вера у богочовека Христа и нада на спасење.
Да ли је посета председника Владимира Путина прошле године вашем седишту знак да се иде у правцу уједињења РПЦ и РПСЦ?
— Ако буде воља Божја, биће уједињење. Међутим, у овом тренутку постоји врло велика разлика између наших цркава: у литургијској пракси, текстовима, традицијама, у оном што се данас назива „обредима”, различитим погледима на историју раскола, црквену реформу XVII века. Наши односи са РПЦ у овом тренутку се могу окарактерисати као добросуседски. Имамо делимично заједничку историју, у проблемима искорењивања друштвених порока и моралног васпитања смо фактички јединствени и иступамо заједно. Међутим, данас не постоји евхаристијска комуникација.
Наравно, староверци су срећни што је први пут у историји отаџбине шеф државе направио посету мира и пријатељства Рогошкој слободи (седишту старовераца у Москви). Виши представници власти (царске и совјетске) нису долазили у пријатељску посету Рогошкој. Што се тиче „корака у правцу уједињења“ од стране председника, о томе није било разговора. Наша држава је световна и по Уставу све религиозне организације су одвојене од државе. Наш председник ради на јачању државе и не меша се у црквене послове.
Наcлов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Врло добар интервју који Србима заинтересованим за ово питање много тога може разјаснити. Мана му је што новинар наизменично говори о “староверцима“ (погрешно) и “старообредницима“ (исправно) – јер вера је иста, хришћанска – православна, а обреди и иконопис су у старообредничкој цркви очувани какви су били до средине XVII века – такви су и данас, исконски православни. Никонове и царске реформе нису прихваћене и остају одбачене. После зверских, крвавих прогона старообредника од стране државне (царске) и власти Московске Патријаршије, који су трајали скоро један век, остала је систематска државна дискриминација старообредника и она од стране државне цркве (гора од оне против Јевреја) која је (званично) трајала до XX века (1905 г. је донет царски манифест о верској толеранцији, који никада није у потпуности заживео). О свему томе бих могао бесконачно да причам из горког породичног искуства, јер је једна грана мојих руских предака остала непоколебљиво старообредничка.
“О свему томе бих могао бесконачно да причам из горког породичног искуства…”
Причајте. Из горког искуства најверније и најлепше се прича… а сем тога, Ви сте богат дух и деликатна душа – веома занимљиво причате и пишете. Овде трпимо (пошто смо увиђавни и лојални нашем СС), разне замлате, а Ваши коментари и написи, сушта су супротност баланлности, чак и кад су пристрасни и нетолерантни (тада поготово, што се мене тиче:).
Хтедох да речем, немојте нам ускратити ништа од онога што би и Вама самима била посластица духу…да сте на нашем месту.
Такозвани староверци су изазвали раскол око ничега. Ставили су форму изнад суштине, и захваљујући томе запали у раскол. Да је патријарх Никон био доста бруталан, био је, али староверци немају никакав изговор за своје добровољно иступање из окриља наше свете Цркве. За њих је било важније то да ли се неко крсти с два или три прста – крстили су се православци у минулим вековима и са два, и са три, па чак и с једним прстом, било кажипрстом или палцем (тврдња дотичног да је јеретички крстити се с три прста је равна идиотизму, и добро осликава сву глупост начина на који он и његови расколници приступају вери) – него очувати јединство Цркве Божије, која је тело Христово. Зарад бесмислених форми, које су се кроз векове мењале, они су изазвали нове ране на телу Господа нашег, и све своје потомке окренули од Цркве. То је био страшан грех, а овде видимо да староверци још увек истрајавају у њему.
@хаеул
Колико год да је тврдоглавост старовераца била екстремно ревновање али не по разуму, суровост обрачуна са њима од стране Патријарха Никона и државне управе противречи свакој норми хришћанства по духу и слову. Спалити живог свештеника на ломачи и вековима прогонити старообредце зарад како рекосте “бесмислених форми” нема оправдање ни у једном догмату Цркве. С друге стране, круто инсистирање на форми може да има чак елементе паганизма, и као таквом Црква се мора супротставити, али старообредци нису погазили ни један догмат, нити су се огрешили о истину православља. Уследила је трагедија раскола која се не спира ни крвљу мученика, како оних из редова званичне помесне Цркве тако ни старообредника. Али кривити жртву за насиље над њом не приличи посленицима Цркве Христове, као што ни једнострано вредновање узрока раскола неће залечити старе ране. Верујем да многострадална Црква (РПЦ) има изобиље мудрости и љубави и да ће опет пригрлити своје давно изгубљено и намучено чедо.