Ђинђићеви наследници су мало оклевали, али убрзо су наставили да гутају велике жабе. Оне су, како се могло очекивати, временом постајале све веће и веће. На крају је на ред дошао гигант, највећа од свих српских жаба – Косово
Извор: Блог Зорана Ћирјаковића
У периоду када је Друга Србија мрзела Зорана Ђинђића – што ће рећи за његовог живота – један од глупљих аргумената у мору глупих аргумената је био склоност храброг премијера „(зло)употребама животињског царства у грађењу метафора“. Неуморна „грађанска“ полицајка мисли (на привременом раду као новинарка), текст у недељнику Време у коме анализира Ђинђићеве „морбидне“ метафоре насловила је септембра 2002. – „Године гутања жаба“.
Четири месеца раније, на трибини која је у Шапцу одржана на тему „Како до бољег живота“, луцидни премијер је извршио један из серије, случајним Србима тада неопростивих, вербалних деликата против животињског царства: „Стара индијанска пословица каже: ’Ако мораш да прогуташ жабу, немој да је много гледаш, већ је прогутај, а ако мораш да прогуташ неколико жаба, прогутај прво највећу’. Ми се држимо те пословице.“ На ове речи новинарка се надовезала бисером колумнистичке јефтиноће: „Уосталом, како су Индијанци прошли слушајући мудролије својих поглавица, сви знамо…“.
Знамо и како је прошао Ђинђић. Пола године касније наш „поглавица“ – кога су се гадили случајни Срби из „Срђиног Времена“ и идеолошке околине – „прогутао је метак“. Верујем да је и цитирана (пара)новинарка, као и остатак Друге Србије, убрзо заволела Ђинђићев леш и опростила му не само све вербалне злоупотребе жаба, риба, крава и зечева већ и много већи грех према животињском царству – краткотрајну требевићку љубав према једном Караџићевом волу на ражњу.
Ђинђићеви наследници су мало оклевали, али убрзо су наставили да гутају велике жабе. Оне су, како се могло очекивати, временом постајале све веће и веће. На крају је на ред дошао гигант, највећа од свих српских жаба – Косово. Реч је о жаби на тестостерону, гига жаби, коју Ђинђић није стигао да гута. Мада, чак и да је покушао, нисам сигуран да би успео. Неки залогаји су за неке политичаре једноставно превелики.
Друга Србија се у међувремену поделила. Једни „грађани“ – који сматрају да је јужна српска покрајина мала жаба, нека заостала, исподпросечна српска жабица лака за гутање – тврде да Александар Вучић „шибицари са Косовом“. Други су у млађаном председнику препознали „мање зло“ и новог Ђинђића – храброг жабоједца коме ниједна жаба није превелика – и поклонили му се.
Мрђан Бајић, државни уметник ере (оригиналног) Ђинђића, видео је у овом другом Ђинђићу вођу способног да чини највећа чуда. Рад талентованог београдског вајара, који ће постати драгоцена грађа за сваку озбиљнију семиотику удворичке уметности, нам јасно поручује – далеко је Сунце, али нови Ђинђић је спојио и испалио поломљену стрелу, која нас сада носи са бунтовног Студентског трга ка најсветлијој од свих светлих будућности.
При томе, не само да се спрема да прогута косовску гига жабу – и то са врло мало антидемократских и сендвичарских „зачина“ који би могли да прикрију њен јако горак укус, већ је Вучић Ђинђићеву грађанску стрелицу из Бајићеве удворичке аналогије претворио у нуклеарну бомбу. Тешко је замислити јачи и разорнији удар на идеју „Велике Србије“.
Остаје да сачекамо исход. Али, најављена је година гутања највеће жабе, па се и Ђинђић по жабама познаје. Зато је данас једини ко овде има право да каже „иш од Ђинђића“ Александар Вучић – шта год неко мислио о оригиналном Ђинђићу или овом новом, неочекиваном и необичном Ђинђићу 2.0.
Наcлов и опрема: Стање ствари
(Блог Зорана Ћирјаковића, 14. 8. 2018)
Categories: Преносимо
Да је Александру Вучићу стало до наслеђе Зорана Ђинђића не би олако трговао са Прешевом, које су специјалне снаге, предвођене Ђинђићевом премијерском руком храбро и чврсторукашки одбраниле.