Чините што хоћете, или оно што морате. Али барем признајте да то не радите због народа, због будућности и због деце – већ због свог опстанка на власти
Ђорђе Вукадиновић (Извор: НСПМ)
Ђорђе Вукадиновић: По(с)кидане маске
У Србији се тренутно спроводи нека врста бруталног политичког експеримента на тему – како уз помоћ амбициозног лидера, максималну медијску контролу и спољну подршку, од једне идеје која изворно може да рачуна на, највише, десетак одсто гласача (некадашњи ЛДП плус – не све – странке мањина) направити апсолутну већину и ту већину навести да својеручно потпише и призна оно са чим се интимно не слаже. Тај експеримент је можда занимљив и можда ће некоме од учесника донети краткорочну политичку и личну корист. Али свакако не доприноси ни демократији, ни регионалној стабилности. А о националном интересу да и не говоримо.
Ако је још до пре који месец постојала дилема око стварних намера актуелне власти (читај, Вучића) по питању тзв. „унутрашњег дијалога“, као и „разговора са Приштином“ у Бриселу, дилеме више готово да нема. Баш као што, упркос повременим лавирањима, патриотским седативима и медијским анестетицима, практично нема недоумице око Вучићевог политичког курса.
Писац овог текста, аутори НСПМ, као и већина вас читалаца, додуше, дилеме нисмо ни имали. Али човек увек – уколико није фанатик или плаћени апологета – треба повремено да се преиспитује и проверава да ли је на исправном путу.
С друге стране, убеђени и службени браниоци „лика и дела“ нису имали никакве дилеме – и сваку Вучићеву скандалозну и издајничку неподопштину су правдали на различите, више или мање (не)уверљиве начине: „реал-патриотизам“, „политичка мудрост“, „куповина времена“, „балансирање“. Стално су најављивали неки велики спољнополитички „заокрет“, и говорили: полако, чекај само до пролећа, лета, зиме…Ових или оних избора. Ове или оне Путинове посете и инаугурације. И сви су са индигнацијом одбацивали саму помисао да је истина управо оно што се чини да јесте. То јест, помисао да би и овде у Србији на делу могао бити већ виђени „црногорски сценарио“, односно дугорочни пројект који је, миц по миц, корак по корак, од Мила Ђукановића, некадашњег млађаног Милошевићевог јуришника и промотера „дубровачке операције“, направио главног извођача историјског и геополитичког одвајања Црне Горе не само од Србије и Русије, него и од своје вековне идентитетске вертикале.
Директно, или преко својих медија, власт готово свакодневно лансира различите „сценарије“ (украјински, македонски), односно више или мање фантастичне теорије ко све и зашто Вучићу и СНС-у непрестано ради о глави. Али нико не помиње овај ђукановићевски пројект „заробљене државе“ и темељног националног и геополитичког „преумљења“. У Србији је на делу нешто слично. Али то као да нико не примећује, или никоме не смета. Или су сви већ „огуглали“ на, најблаже речено, проблематичне и неумесне потезе, изјаве и гестове нашег премијера-председника. Некада су у питању „браћа Немци“ и снисходљиво дивљење Ангели Меркел, а некада „браћа Турци“, цар Мурат и („цар“) Реџеп Ердоган. Некада је реч о готово „аутошовинистичкој“ и функцији коју обавља апсолутно непримереној грдњи Срба као „нерадника“ и „лењиваца“. Али увек се ради о некој непотребној и симболичкој интервенцији у национално ткиво – и те су интервенције потенцијално исто толико погубне и опасне колико и оно што се по Бриселу и другим престоницама потписује и обећава.
И, веровали или не, увек се ради о Косову. Мада, наравно, не само о Косову, него и ономе за шта је „Косово“ симбол и синоним. И зато председникове речи како „ми на Косову немамо ништа“, имају већу тежину и злокобније значење од пуког дневнополитичког контекста и разлога због којег су вероватно изговорене.
Пре више година, један страни саговорник, на моју опаску како ни једна српска влада не би преживела признање независности Косова и Метохије, нехајно је констатовао: „Па, реците да је Косово изгубио Милошевић, и да актуелна власт са тим нема ништа“. Ја сам одмахнуо руком. Али Вучић је очигледно прихватио савет, с тим да је идеју још мало разрадио и проширио, а одговорност за Косово протегао и на једну и на другу страну – од Кнеза Лазара, до Милошевића, Ђинђића, Коштунице, Тадића, и њихових политичких наследника.
Извор: Twitter/Federica Mogherini
Ко је, када и колико допринео „губитку Косова“, судиће време, историчари и потомци. Оно што је на нама, тј. овој генерацији и онима који су тренутно у Србији на власти и у опозицији јесте да са своје стране том губитку – који, очигледно баш и није тако апсолутан, иначе се од нас не би тражило да га и званично прихватимо и својеручно запечатимо – макар не доприносимо, ако већ не можемо да га анулирамо. И ту не помаже никакво демагошко заклањање иза „будућности наше деце“ којима, ето, као савесни родитељи, нећемо у наслеђе да остављамо „замрзнути конфликт“.
Непристојно је и недостојно потезати такво оправдање за сопствену политичку изнудицу. Као што је и, у суштини, и лично и политички неморално за сопствену преузету обавезу тражити саучеснике и покушавати поделити одговорност са недовољно информисаном и трауматизованом јавношћу. Укратко, чините што хоћете, или оно што морате. Али барем признајте да то не радите због народа, због будућности и због деце – већ због свог опстанка на власти.
Ђорђе Вукадиновић: Покидане маске (2) или – Зашто кажеш „подела“, а мислиш на трампу?!
Био је почетак јула 2012. Викенд. Николић је већ био председник, али влада још није била формирана – иако се већ могло наслутити у ком правцу се развијају ствари. Зазвонио је телефон без идентификације. Обично се не јављам на такве позиве, али овај пут сам направио изузетак. Са друге стране био је новопостављени „саветник председника Николића“ (убрзо ће и он променити страну и прећи на функцију у влади), којег нисам лично познавао, а у јавности је углавном био познат по имену своје фотографске фирме.
Љубазно се представио, волео би да се упознамо и, како рече, само је „хтео да ми скрене пажњу на овај скандалозни догађај који се управо одиграо у Дубровнику“. Нисам одмах схватио на шта тачно и на који то скандал мисли. Испоставило се да мисли на „историјско“ руковање Бориса Тадића и Хашима Тачија на маргинама „Кроација самита“ који се тих дана одигравао у престоници хрватског туризма, помињао је, ако се не варам, „велеиздају“, „нож у леђа“ и Тачијеву крваву репутацију. И даље помало изненађен, захвалио сам му на позиву, а поводом конкретног Тадићевог руковања рекао – тога се добро сећам, а не би ме зачудило и ако је остало „службено“ забележено на неком месту – јесте, то је свакако за осуду. „Али, поштено говорећи, Тадић је сада само бивши председник и председник ДС. То што ради и говори тиче се само њега и, евентуално, његове странке. Него се ви пазите и постарајте око тога да ли ћете и шта ћете са Тачијем и сличнима радити и договарати, јер се то сада тиче и обавезује државу и читав народ.“
Разуме се, и пре и после овог необичног позива имао сам разговора и на важније теме и са значајнијим политичким актерима. Али ми се овај – не само због своје бизарности – посебно урезао у сећање и евоцирам га јер ми се чини да нам, на неки начин, не због своје важности, већ више као неки симптом или делић слагалице може помоћи да разумемо шта се то овде и сада у вези са Косовом збива.
Шта нам, дакле, говори овај, наоко, ситан фрагмент из историје српског политичког живота? Пре свега, подсећа нас на нешто што су данас готово сви већ заборавили – а то је да до пре само шест година уопште није било тако „нормално“, једноставно и уобичајено да се шеф српске државе (па макар и бивши) сусреће са Хашимом Тачијем. Уз веће или мање пропусте, и Коштуничина и Тадићева влада, са Вуком Јеремићем на челу министарства спољних послова, а на фону извештаја Дика Мартија (трговина органима и случај „жута кућа“), чврсто су се држале политике избегавања билатералних сусрета и изолације ОВК челника осумњичених за најтеже злочине – и у томе су имали прилично успеха. (Што је посебно нервирало америчку администрацију и Хилари Клинтон, која је, напокон, морала лично да разбија блокаду, сликајући се са Тачијем.)
Но, све је то пало у воду и од бојкота приштинских челника није остало ништа после доласка на власт СНС-а и након „тријумфалне“ Николићеве изјаве како ће се од сада „преговарати на највишем нивоу“. Тако је, у општој еуфорији због смене мрских „жутих издајника“, највећем делу тзв. патриотске јавности промакао овај „ситан“ детаљ, који је већ сам по себи, и пре потписивања „Бриселског споразума“, као и ове најновије и практично огољене капитулације, јасно наговештавао у ком правцу ће се под напредњацима развијати косовска прича.
Извор: Printscreen/youtube/EU
Али друга и још занимљивија ствар тиче се уочљиве нервозе и забринутости мог тадашњег саговорника (а он тешко да је тек тако, самоиницијативно звао, односно, без препоруке са једног или оба највиша места у ондашњој СНС хијерархији). У сваком случају, неће сигурно бити да га је толико забринуо и на позив мотивисао само праведан патриотски гнев због Тадићевог и Тачијевог куртоазног поздрава. Не. Тих дана су се завршавали преговори о формирању владе и шефови мог саговорника су били (не)оправдано забринути да би то Тадићево симболично руковање, као и разговор са тадашњим, у Дубровнику такође присутним, „замеником помоћника“ америчког државног секретара Филипом Гордоном, могао у последњи час преокренути исход договора и вратити ДС у игру. (А није искључено да се и сам Тадић томе надао.)
Хоћу рећи – и то је поента ове мале историјске реминисценције – косовска агенда и обећања у вези са њом били су кључна детерминанта приликом формирања и „ауторизације“ доласка на власт Српске напредне странке 2012. године. А ако ми кажете да је пресудна била „воља бирача“, онда се морамо заједно подсетити да је, заправо, дотадашња владајућа већина (ДС, СПС, УРС) на мајским изборима 2012. – веровали или не – освојила чак десетак посланика више него што су имали четири године раније, када су формирали владу. Да, Николић би био председник, али отприлике са утицајем сличним Милану Милутиновићу – или самом себи, из последњих година мандата. (Додуше, треба рећи да је под снажним упливом истог тог страног фактора прављена и влада ДС-СПС из 2008. али изгледа да њени архитекти нису били баш најзадовољнији својим делом, па су убрзо потражили нове, ентузијастичније, уценама и корупцији подложније извођаче.)
У том светлу треба гледати све што се по питању Косова дешавало последњих година – од потписивања „Бриселског споразума“, па до актуелне, недостојне лицитације око тога да ли на Косову имамо „ништа“ или „нешто“. И да ли је то „нешто“ довољно да би се искамчила каква „корекција границе“ (односно, трампа нашег за наше), коју би власт онда представила као „поделу“, велики успех и, такорећи, победу – с обзиром да, је ли, сада „немамо ништа“.
Суштина је да је сва режимска пропаганда и сви политички напори нису усмерени на то да се побољша или ојача наша преговарачка позиција према споља – према међународним факторима и косовским Албанцима – већ искључиво према унутра, према домаћој јавности и сопственом бирачком телу. Које се, управо у складу са давнашњим препорукама западних спин мајстора, интензивно убеђује да су „Косово изгубили други“ (Милошевић, Коштуница, Јеремић, Тадић…), те да Вучић сада само „херојски“ спашава оно што се спасити може. А што ће, на крају баладе, бити или поменута „корекција границе“ (на пример, Прешево за Лепосавић), или вероватније, тобоже, коначно „изборена“ и „ојачана“ Заједница српских општина – односно стари и од стране Србије док је још колико-толико личила на државу резолутно одбијени „Ахтисаријев план“ о правима српске националне мањине на независном „Косову“.
Отуда све ово пренемагање, вештачка драма и глумљено политичко „лудило“. Вучић је, наиме, доста дуго после олако потписаног Бриселског споразума под различитим изговорима (избори, „некооперативни“ Тома, јака националистичка опозиција, црква, руски фактор…) одлагао да испоручи следећу и, по свему судећи, давно обећану ствар – „правно обавезујући споразум“ и столицу за „Косово“ у УН. И сада су му рокови исцурили.
Али, ево, хајде чак и да претпоставимо да тог обећања-договора није било. Да је Бриселски споразум потписан у „доброј вери“ и да њиме није, заправо, враћано и отплаћивано за ону бриселску поподневну честитку Николићу и подршку приликом формирања СНС владе 2012. године. Да наши тзв. „преговарачи“ нису свих ових година шетали тамо-амо између Београда и Брисела само ради симулације и производње утиска како се „жестоко боре“ и „тврдо преговарају“. Претпоставимо, дакле, да нису никакви „колаборанти“ и „издајници“, већ да су их само „преварили мангупи“.
Но, све и да је тако – зар вам се не чини да је страшно да државу воде људи који су толико некомпетентни и који су могли да праве тако глупе и неповољне споразуме? И да Бриселским споразумом, једним потезом пера, предају главни српски преговарачки адут и дословно за ништа препусте Приштини оперативну контролу над севером КиМ – која није била изгубљена ни у најтежим тренуцима 1999, 2004, 2008. или 2011. године. Искрено, ја не верујем да је могуће бити баш толико глуп. Поготово што видимо да су врло способни и интелигентни када треба правити дилове за себе и користити све расположиве – дозвољене и недозвољене – ресурсе зарад свог останка на власти.
Дакле, или су најстрашније неспособни, или су у најстрашнијем дилу. Ја, као што рекох, верујем да је у питању ово друго – али не искључујем сасвим ни теоретску могућност да се ради о оном првом. (Или неком „миксу“ једног и другог.) Али, у сваком случају, не заслужују да буду на челу државе. Штавише, сваки дан њиховог (односно, Његовог) опстанка на том месту не само да наноси непроцењиву и ненадокнадиву штету државним, националним и економским интересима – него је и наша колективна, национална срамота.
Аутор је уредник НСПМ-а и народни посланик
Наcлов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
E, sad, pokusajte na NSPM da potsetite ko su bili Djilas i Jeremic, kada Sanda pise da je i deci bilo jasno kakva je Vuciceva kosocska politika, a da nije Jovanovicevom DSS-u, pokusajte da je potsetite da je deci bilo jasno i sta ce Zapad traziti os Srbije u pogledu KiM, a da nije bilo njoj i Kostunicinom DSS-u i pokusajte da potsetite da je Vukadinovic, izuzev male pauze sa koalicijom DS-Dveri, stalno u proEU taboru, pa cete se uveriti u demokraticnost NSPM-a.
NSPM je postao za komentare blokiran kao B92 i njima slični, meni ne objavljuju krajnje benigne i čak dobronamerne komentare gde ukazujem na loše strane ove neo-dos koalicije. To što nisam za SNS i Vučića ne znači automatski da ću da podržavam njegovu kurto-murtašku “opoziciju” koju mi podmeće Đoka Vukadinović. Ja sam o njegovim novim prijateljima, te derivatima žutih stranaka, Draži Petroviću, Saši Jankoviću imao isto mišljenje i pre nego što se Vučić pojavio, ne vidim nikakav razlog da ga menjam. Uzgred, zapitajte se samo zašto nema Antonićevih tekstova kod Đoke na sajtu. I zapitajte se da li je moguće da je besplatno Đoka ustupio ceo portal Đilasu, protiv koga ni jedna reč ne sme da prođe u komentarima.