Ако контролисани медији и објаве неку критичку изјаву Вучићевих политичких противника, њу ће обично скоро потпуно прекрити вишеструко опширнији коментар препун оптужби против онога ко се дрзнуо не само да мисли друкчије од његовог величанства, већ и да то саопшти јавности
Бошко Обрадовић (Фото: Ало!/Рајко Ристић)
У скоро потпуном медијском мраку који влада у Србији, новине и телевизијске станице су под строгом контролом Александра Вучића, па певају славопојке његовим намерама и одлукама, а опозицију приказују као неспособну, неодговорну или чак као државног непријатеља.
Начин сатанизације политичких противника такође је устаљен и готово се никад не мења.
Ако контролисани медији и објаве неку критичку изјаву Вучићевих политичких противника, њу ће обично скоро потпуно прекрити вишеструко опширнији коментар препун оптужби против онога ко се дрзнуо не само да мисли друкчије од његовог величанства, већ и да то саопшти јавности.
Сличан поступак пратимо и ових дана, када су се удворице преко контролисаних медија обрушиле на Бошка Обрадовића, председника Покрета Двери, јер се усудио да позове војску и полицију да ухапсе Вучића због „кршења Устава, гажења председничке заклетве и нарушавања територијалног интегритета и суверенитета државе Србије“.
Иако у члану 114 српског Устава пише како се „Председник заклиње да ће све своје снаге посветити очувању суверености, и целине територије Републике, укључујући и Косово и Метохију“ (на шта се Мали Алек и заклео, а сада читаву нацију замајава причом о некаквом разграничењу – предаји српске земље – и очигледно му не пада на памет да поштује сопствену заклетву, као ни многа обећања дата српском народу), то његовим удворицама нимало не боде очи, већ их веома узнемирава изјава Бошка Обрадовића.
Министри Вулин и Стефановић одмах су закључили како председник Двери, заправо, позива војску и полицију да се понашају супротно законима и Уставу, па очекују да надлежни органи предузму мере да се сви они који својим изјавама позивају на сукобе и крвопролиће (баш тако!), суоче са законом.
Тако министри одбране и полиције, али ту није крај. Менаџер града Београда Горан Весић, који такође види велику опасност по државу од изјаве Бошка Обрадовића, закључује и да је он фашиста. Да би затим ствар „провалио до краја“ открива јавности како је председник Двери говорио и у име Ђиласа, Јеремића и Лутовца. Лепше звучи кад се помену и ови несрећници који би да руше Вучића. Само не открива да ли су и они фашисти.
Фашизам је, како каже дефиниција, „државно уређење радикалног ауторитативног национализма, који карактерише моћ диктатора, насилна контрола опозиције и контрола индустрије и трговине“, а фашиста (тј. Бошко ОБрадовић) је, према томе, онај ко се јавно залаже за стварање или одржање таквог поретка.
Било би веома лепо и корисно кад би г. Весић објаснио српској јавности колико се наведена дефиниција слаже са ликом и делом председника Двери, али је мало вероватно да ће се он бавити таквим појединостима.
Србија се од 1941. много плаши фашиста, добро се сећа како су Немци стрељали за једног свог мртвог војника по стотину Срба, а за рањеног педесет, па иако је прошло толико година од Крагујевца, Краљева, Бањице… кад се помене реч фашиста она се увек везује за доба Хитлера и окупације Србије.
Утолико је теже разумети изјаву градског менаџера Београда, који је схвата сасвим другачије: за њега је фашиста онај ко захтева да се позове на одговорност председник Републике зато што не поштује сопствену заклетву.
А да се још свашта може догодити Бошку Обрадовићу (али и осталим вођама опозиције) сведочи и наставак кампање против њега. Министар полиције, др Небојша Стефановић оцењује да у изјави председника Двери има елемената кривичног дела, па иако „не жели да се меша у рад правосудних органа, претпоставља да ће тужилац препознати позив на нарушавање уставног поретка и закона” (док га, разуме се, неће приметити у случају председниковог непоштовања заклетве).
Чорба не би била довољно густа да се није огласила и госпођа Михајловић, која, иначе, не ужива баш велику наклоност сопствене странке, и која је такође оштро осудила нападе на председника Вучића и затражила да се опозиција извини сиротом Малом Алеку „који покушава да реши проблем Косова“.
Прочитајте још – важно:
Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар