Србија није ни Македонија, нити Црна Гора. За пар година она се не може ни купити, ни застрашити. А дотле ће већ и атлантски Левијатан да обезуби
Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)
Четврту већ годину летујем на Охриду. И до три пута је јефтиније него у Грчкој, а није три пута лошије, напротив. Вода је бистра, пастрмка првокласна, парадајз има онај дистинктивни укус што га знамо из нашег детињства, људи су срдачни, а древних цркава је колико срце иште.
Ове године први пут сам био и у Скопљу. Одмах да кажем, то што су направили уопште није толико лоше колико нам представљају другосрбијански снобови. Заправо, градско језгро импресивно је замишљено и изграђено по идеји озбиљне престонице.
Зграде које окружују средишњу пешачку зону, с обе стране Вардара, имају свечану ноту, а неке од њих су и монументалне. Та здања изражавају визију суверене државности, сасвим се уклапајући с обновљеним зградама Народног позоришта (1921) и Официрског дома (1929), које је земљотрес 1963. порушио, а које комунисти нису хтели да реконструишу јер су их подсећале на краља Александра (по ком се позориште првобитно и звало; овде).
Зграда Народног позоришта у Скопљу (Википедија)
Ни споменичке скулптуре нису толико трагичне колико их представљају наши кругодвојкашки трендсетери. Македонија је једна од оних земаља које се налазе на геополитички (и сакрално) „јаким“ местима – у њој је било много историје и не видим зашто сва та историја не би била одговарајуће и обележена.
Београд има тек један коњанички споменик, а још у њему не постоји монументална скулптура нити краља Петра I Карађорђевића, ни краља Александра I Карађорђевића – о краљу Милану или краљу Александру Обреновићу и да не причамо. Македонци су својим историјским личностима у ових двадесетак година подигли пристојне споменике – укључив и туце њих на коњу. И пред тим можемо да скинемо капу. Скопље је сада визуелно богатији град у погледу национално историјских меморабилија, него што је Београд.
Најпроблематичнијим, дакако, чини се споменик који се званично зове „Ратник на коњу“, а који представља Александра Македонског – првенствено због аспирације на наслеђе око ког постоји општа сагласност да припада Грцима. Но, тај споменик у подножју има тако динамичну и богату фонтану која, у топлим летњим вечерима, по целом тргу шири облаке свежине и разнобојне капљице воде – да је шетачу практично свеједно ко се налази на врху стуба. Функционалнију фонтану скоро нисам видео.
„Ратник на коњу“ (Извор)
Моја главна примедба на „Скопље 2014“ јесте што има одвећ мало уличног дрвећа – а о предвиђеним дрворедима и нема збора. Али, руку на срце, за двадесетак година, када се доврши оно што је започето и када извесна патина обоји зграде и споменике – ко ће се још сећати приговора да су здања и знаменитости анахрони и да више припадају 19. него 21. веку.
Но, наспрам ове државотворне озбиљности у представи (image), стоји – како кажу скопски критички интелектуалци – колонијални положај у стварности.
Миленко Неделковски, познати новинар, дисидент и ЕУ/НАТО скептик, каже (овде) да је амерички амбасадор у Скопљу, Џес Бејли (Jess Baily), „у исто време шеф парламентарне већине, шеф опозиције, председник Уставног суда, председник Кривичног суда, премијер, председник државе, врховни командант оружаних снага, и јавни тужилац…“.
Он тврди да је „шездесетак службеника америчке амбасаде свакодневно присутно у судовима у Македонији и фактички одлучује о мерама притвора, о амнестији, о пуштању на слободу терориста, о задржавању у притвору уметника и интелектуалаца: једина практична и директна власт у Македонији је амбасадор САД“.
Македонија је, након „пада“ Црне Горе у НАТО загрљај, под непосредним притиском, каже Неделковски. Лавров је, подсећа он, још 2015. обзнанио да су Македонци уцењени: или Македонија у НАТО, или ће две суседне НАТО земље – Бугарска и Албанија да поделе Македонију (овде). С друге пак стране, Грчка је објавила да је њихова „заштитна“ зона на 60 километара северно од садашње границе, што укључује Битољ, Охрид, Прилеп, Дојран, Ђевђелију, Демир Капију и Кавадарце.
Главне политичке партије су, према Неделковском, такође клијенти америчког амбасадора, а македонски интелектуалци су или уплашени или корумпирани пројектима, грантовима, гостовањима… Народ се још батрга, уз пар дисидената међу новинарима и професорима, али недостају средства за озбиљнији отпор: „Уместо пушке малихерке потребан је смарт телефон и новац за интернет, импулсе, роминг, гориво. То мој народ нема“.
Миленко Неделковски (Извор: Јутјуб)
Чак је и канонски непризната Охридска архиепископија, тврди Неделковски, под директним утицајем америчког амбасадора, који је најближи пријатељ струмичком владици Науму, главном покровитељу Зорана Заева.
С друге стране, обични Македонци уплашени су милитантним албанским иредентизмом, које такође контролише Вашингтон. Македонци сваке године губе село по село, варошицу по варошицу, општину по општину… Зато су све више спремни да гласају за споразум Заев-Ципрас, како не би остали без државе. Ипак, иако истраживање јавног мњења показује резултат за целу популацију: за 41%, против 35%, етнички посматрано исход је различит: Албанци – за 88%, против 2%, Македонци: за 27%, против 46% (овде).
Али, тај референдум дефинисан је само као „саветодавни“. То значи да није нужна подршка половине уписаних бирача, нити је потребна двотрећинска већина у парламенту. А и питање је преварно, три у један: „да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, уз прихватање договора између Македоније и Грчке“.
Међутим, и поред „еластичног“ питања и „саветодавног“ својства референдума, ништа се не препушта случајности. Стога ће Вашингтон, за референдум, издвојити 5 милиона долара у циљу „повећање медијске писмености македонске популације, за обуку локалних новинара, те за увођење етичких стандарда у уредничку политику македонских медија“. Као што је наведено у материјалима агенције USAID, такве су мере наводно нужне зато што је „последњих година у Македонији ширење дезинформација постало све активније“, првенствено jeр „ове дезинформацијске кампање подржава Русија“ (овде).
Заев, Ципрас и Северна Македонија (Извор)
И тако, пошто је за Вашингтон и Брисел успех референдума круцијалан, а пета колона у Скопљу јака, мало је вероватно да „Северна Македонија“ неће постати 30. чланица НАТО-а.
После тога ред долази на „Косово“, чим му компрадорске власти у Београду буду дале столицу у УН. А онда ће се и на Србију применити македонски аргумент: ако нећете да вам суседне НАТО земље распарчају државу, морате и ви у НАТО.
Само, то са Србијом и НАТО-м неће баш тако лако ићи. Према последњем истраживању 80% грађана Србије неће у НАТО (7% хоће, 13% неодлучно; овде). Чини се да наш аутоколонијални гувернер може све; али, да поклони „Косову“ столицу у УН, па да после Србију угура у НАТО – то је већ и за њега превише.
Србија није ни Македонија, нити Црна Гора. За пар година она се не може ни купити, ни застрашити. А дотле ће већ и атлантски Левијатан да обезуби.
Држимо се стратегије јежа. И – само храбро.
Прочитајте још – важно:
Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.
Categories: Колонија Србија
Да!
Наведено истраживање се односи на чланство у НАТО.
А шта ако на неком будућем референдуму буде питање као у Сев. Македонији?
Pustite sada Makedoniju Slobodane.
Eno Vucic daje gas, i samo sto nije priznao “kosovu”
http://www.politika.rs/scc/clanak/409253/Vucic-Nemacka-nas-je-vec-razgranicila-priznanjem-Kosova
To vise nije pitanje godine, nego bukvalno meseca, a mozda i nedelje.
Organizujte skup intelektualaca, izdajte barem saopstenje.
Prosto cudi ova zaglusujuca tisina, kao tisina groba u koga nam se spusta drzava.
Хрватска ће захтевати име “Источна Хрватска” за Србију, у противном – ВЕТО!!!!
Та “здања која изражавају суверену државност” то чине исто колико и копије Венеције и Ајфелове куле у Лас Вегасу.
Vučić danas kao miš u tegli. Sve se vrti, spinuje i samo šo ne propišti. Njegova velka prijateljica nas je kako on kaže razgraničila. Preduhitrila ga je. Ali kanda on mora da potpiše, jer je obećao.
Мислим да Антонић греши када каже да Вучић неће моћи да после предаје КиМ угура Србију у Нато. Предаја Косова ће бити шок за све преостале Србе патриоте. После ње све ће бити могуће. Сетимо се пада Слобе после повлачења са Косова. Ипак Антонић може бити у праву ако су Руси направили дил са Америма. Бар за неко време. Погледајте последњу конференцију Захарове од 15.08. у Мид-у. Она ни не помиње Србију. При том Руси се често сусрећу са Вучићем и Дачићем и тиме барем у очима народа подржавају њихову политику.
И само још један детаљ а из угла већине Срба који летују у Грчкој чији је део права и историјска Македонија. То што Антонић каже да је Македонија 3х јефтинија од Грчке је помало смешно. Прво у Грчкој се може летовати и јефтиније и то уз привилегију посматрања аутентичне археологије и историје што нема цену. У Македонији фалсификују историју. Са друге стране Антонић као профа и аутор руског Фонда стратешке културе сигурно не кубури са новцем.
Ето, да после две године од објављивања искоментаришем овај текст. Сада сам стекао прилику да га прочитам, линком преко текста „Шта је Трећи Рајх планирао са Србима“ и гле изненађења, док је претходни текст пун релевантним мишљењем, овај обилује произвољношћу. Као прво, Охрид није три пут јефтинији од Грчке, него напротив – цене су грчке, а услуга јадна. Иако се аутору допало „импресивно“ „градско“ језгро и „озбиљна“ престоница, заборавио је да напомене да градња квазибарока и псеудокласицизма у XXI веку и то од стиропора и гипс-картона, са национал-соцреалистичким споменицима (који експресно позелене) и није неки нарочит напредак, а никако се не може назвати уметношћу. Лоше и јаднбо копирање стилова прошлости се може свиђати само малограђанима који пате због недостатка знања о уметности. Миленко није никакав дисидент, већ пука ******* која данас прича о томе да је Земља рамна плоча (иако је још стари грк Аристарх у трећем веку п.н.е. описао као лопту која се окреће око Сунца, а Месец око ње – и то исцртао их сразмерно), да Амери нису слетели на Месец (прича је била актуиелна у БИГЗ-овој „Галаксији“ још далеке 1974. године). Е сада можете мислити о каквом се искреном извору ради – Миленко је добио дотацију од владе Грујевског за чување коза, ради као новинар и апологет прошле власти, а уписује се годинама као „незапошљен“.