Узалуд бежимо од слободе и одговорности. Одлука остаје само на нама. Тако је, уосталом одувек било. Од 1389. до дана данашњег
Милош Ковић (Фото: Медија центар)
Упозорења из Поруке Светог Архијерејског сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији и Апела за одбрану Косова и Метохије сасвим су се обистинила. Председник републике Александар Вучић и министри у влади Ане Брнабић погазиће дату реч. Они су се, над Уставом и Мирослављевим јеванђељем, заклели да ће чувати „сувереност и целину територије републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“, да ће штитити „Устав и законе“, „мир и благостање свих грађана Републике Србије“. Брзо су, међутим, објавили да су спремни да са „Косовом“ потпишу „споразум о свеобухватној нормализацији односа“ и да му, „под одређеним условима“ дају столицу у Уједињеним нацијама. Данас су коначно обзнанили да су спремни и на размену територија, по начелу „наше за наше“. Судећи по незваничним вестима, у састав „Косова“ и сутрашње Велике Албаније ући ће цела Метохија, највећи део Косова, са изузетком четири општине на северу и, у остатку Србије, делови или целе општине Прешево, можда Бујановац и Медвеђа.
Разлози које председник и његови сарадници наводе за своје погубне потезе у непомирљивом су сукобу са логиком, разумом и искуством. Они кажу да са Албанцима морамо да се разграничимо по етничком принципу, у име наше будућности у Европској унији, али основно начело ЕУ је управо отвореност унутрашњих граница. Ако је већ реч о етничком начелу, зашто нигде не помињу етнички хомогене српске општине у косовском Поморављу? Председник и сарадници би да, како кажу, због „будућности наше деце“ предају нашу децу из Грачанице, Гораждевца, Ораховца, Велике Хоче, Ранилуга на милост и немилост људима оптуженим за ратне злочине и трговину људским органима. Они изјављују да ће демографско опадање Србије да зауставе тако што ће препустити преко 70.000 Срба Великој Албанији. При томе, упорно прећуткују демографско опадање Албанаца на Косову и нарочито у Албанији. У име регионалне стабилности, они омогућавају стварање Велике Албаније, која већ разједа Македонију и Црну Гору, и на чијем ће се јеловнику брзо наћи и Грчка.
Српске власти крше Устав, распарчавају територију наше земље, угрожавају животе и имовину грађана. Овде није реч о Косову и Метохији, него о голом опстанку Србије. Хоће ли се албански шовинисти и НАТО задовољити добијеним? Јесу ли се суседи задовољили деловима Пољске отетим 1772, да ли су се Немци 1938. и 1939. задржали у чешким Судетима? Колико пута нам је јавно речено да је Ниш следећи циљ и да је стварање Велике Албаније само питање времена? У Старој Рашкој у току је албанизација муслиманског становништва. Шта ће бити са Војводином? Каква ће бити судбина Републике Српске? Шта ће се догодити са Пећком патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Богородицом Љевишком и свим осталим светињама јужно од Ибра у рукама оних који систематски уништавају сваки траг постојања српског народа?
Реч је, дакле, о намери да се одрекнемо себе и да заборавимо кључне поруке своје историје. Косово јесте српски Јерусалим. За Србе је историја вековима била култно предање о Светосавском и Косовском завету, о подвигу и издаји, о одрицању од Завета и казни која сустиже цео српски род. У дугим историјским сећањима Срба мотив издаје има важно, можда и кључно место. Она се не заборавља. Српски писци су националну историју вековима тумачили у старозаветном кључу, али је новозаветна суштина Косовског завета одредила Лазару и Вуку, по угледу на Христа и Јуду, јасно одређене, непроменљиве улоге.
Јавно изречена намера српских властодржаца да се одрекну Косова и Метохије је, дакле, незаконита, нелогична, неморална и неисторијска. Они су се оглушили о савете целокупне стручне јавности и упустили у отворен напад на Српску православну цркву. Усред медијске харанге против Цркве, Патријарх српски г. Иринеј мирно је потврдио њену одлучност „да се одбрани Устав Републике Србије и сачува јужна српска покрајина Косово и Метохија“. Свештенство и народ Епархије шабачке су, писмом објављеним на Илиндан, подсетили јавност на то да је Српска црква, на основу канонског права и светоотачког учења, због неупоредиво мањих разлога, у Конкордатској кризи 1937, умела да искључи из црквене заједнице и прокуне и министре и народне посланике.
Друштво је, како се види, спремно на отпор. Оно је већ подстакло стварање највећег опозиционог блока на политичкој сцени, решеног да одбрани Устав и Резолуцију 1244 УН о Косову и Метохији. НАТО не одлучује о томе да ли ћемо бити најгори нараштај у српској историји и хоћемо ли на себе примити Кнежеву клетву. Узалуд бежимо од слободе и одговорности. Одлука остаје само на нама. Тако је, уосталом одувек било. Од 1389. до дана данашњег.
Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета и председник Политичког савета ДСС-a
Наслов и опрема: Стање ствари
(Политика, 13. 8. 2018)
Categories: Преносимо
Леп текст. Као да га је писао песник, а не историчар!
Ни благослови нису како треба, а камоли клетве!
Преузето са:
СРПСКА ЕЛИТА – Лорка
”Два млада научника у Холандији раде на једном пројекту
анализирања свих државних химни у свету.
Анализирају се негативне и позитивне емоције тако што
се упоређује количина речи које изазивају позитивне и
негативне емоције.
Кажу да је научно доказано да позитивне емоције према
својој држави изазивају речи као што је радост, срећа, труд,
љубав итд. , а негативне емоције изазивају речи као што су
смрт, гробови, рат итд.
Атачирао сам карту која приказује анализе таквих химни у
свету. Тамнија боја показује химне у којима преовладавају
позитивне емоције, а светлија боја означава химне са
преовлађујућим негативним емоцијама. То ми је дало идеју
да напишем песму која нема негативних емоција:
ОДА СРБИЈИ
Над Србијом сунце греје
Кроз небески плави свод,
Дивну земљу да угреје,
Да усрећи сав наш род.
Житна поља и планине,
Плаве реке и језера,
То су наше Отаџбине
Чари лепше од бисера.
Србија се Богу моли
За све њене вредне људе,
Житељ сваки што је воли,
Благословен да јој буде.
Сваки чувар слављен био,
Који твоју славу штити.
Славо наша, ој Србијо,
Слављена ћеш вечно бити.”
Драган Славнић
Распевани и харизматични Ковић!
Човек мора да поверује у његов ватрени, искрени и безусловни патриотизам! Поготово кад прочита и ово – ”Друштво је, како се види, спремно на отпор. Оно је већ подстакло стварање највећег опозиционог блока на политичкој сцени, решеног да одбрани Устав и Резолуцију 1244 УН о Косову и Метохији. ” У првој реченици омиљена срБска реч – ОТПОР, а даље, види се да пише човек који је лишен политичких амбиција и било какве (Боже не дај), и потенцијалне користи.
Ономад, у једном тексту, такође пренесеном овде, на нашем цењеном Стању ствари, Ковић рече и не трепну, како је Зоран Лутовац као амбасадор Србије у Црној Гори сачувао тамошње Србе од асимилације и прогона. Позвах секундарно(што би рекао Богољуб Карић) неке црногорске Србе да им предочим ову чињеницу о спасењу, кад они осуше дрвље и камење по мени, по аутору текста, а за Лутовца казаше да је, кад је реч о српским интересима у Црној Гори, био ужаснији и од најцрњих Милових депесоваца. Схватим да је реч о традиционалној српској незахвалности и још се више учврстим у уверењу да је Лутовац заиста спасавао Србе и да је нека врста Дијане Будисављевић, На то уверење додатно је утицала и чињеница да је Дијана – Зоран један од оснивача ”највећег опозиционог блока на политичкој сцени”.
Аферим Ковићу!
У свом пређашњем посту који гласи:
“Леп текст. Као да га је писао песник, а не историчар!”
заборавио сам веома важан језички украс.
Требало је да напишем: Као да га је писао песник-романтик, а не историчар.
Извињавам се због тог пропуста!