Сви ти начини изласка из кризе који се тичу промене политичке, економске и културне политике на макро плану неоствариви су и неодрживи на дужи рок без једне неминовне промене на микро плану. А то је препород парохијског живота

Божићна литургија у Саборној цркви

Чему још писање о стању Србије, њене државе и друштва након врсних анализа (чланака и књига) таквих интелектуалаца као што су: Слободан Антонић, Зоран Видојевић, Јован Душанић, Милош Ковић, Бранко Павловић? Зашто се и даље бавити чињеницама српског политичког, економског и културног пада након убедљивих и поразних навода са интернет страница: НСПМ, Стање ствари, Истиномер, Пиштаљка?

Одговор на ова питања лежи у томе да наша друштвена интелигенција, и поред изврсних анализа стања у коме се налазимо, није понудила дугорочан и одржив начин изласка из садашње кризе који обухвата сва поља друштвеног живота. Научници чија сам имена споменуо износе неопходност појаве поштене, стручне, национално одговорне елите, односно, неопходност стварања народног фронта свих оштећених неолибералном политиком – Антонић (видети овде ) или важност повратка Косовском завету – Милош Ковић, видети овде. Међутим, сви ти начини изласка из кризе који се тичу промене политичке, економске и културне политике на макро плану неоствариви су и неодрживи на дужи рок без једне неминовне промене на микро плану. А то је препород парохијског живота; односно, оздрављење парохија по местима Србије.

Здрава парохија својим другачијим друштвеним живљењем, својим истинским, правим православним односима представља не само праву алтернативу систему (наметнутог од елита, а прихваћеном од нижих слојева народа) корупције, обмане, застрашивања, лицемерја, похлепе и егоизма, већ својим постојањем представља православни покрет отпора неминовности страначког запошљавања, негативне кадровске селекције, подмићивања, израбљивања оних људи који посао не могу да одбију… И мимо тога, здрава парохија представља покрет отпора јер својим реаговањима, кроз уста својих свештеника, вероучитеља, мисионара или у вери далеко одмаклих верника, оштро, а правично, изобличава све неправде нанете малим људима, губитницима система, то јест, сва гажења лика Божијег – достојанства човека у име којекаквих идеологија или лажних виших циљева.

У наредним редовима објаснићемо шта по православљу представља здрава парохија, то јест православни друштвени односи.

Здрава парохија и православни друштвени односи

Неки читалац би угледавши наслов овог поглавља могао да постави питање: каква је то здрава парохија и зашто нам сад требају православни друштвени односи? Зар парохију не чине, углавном парохијски свештеници, док су верници парохије – парохијани, корисници њихових услуга – треба, обреда, а једном или више пута годишње посматрачи литургије – главне црквене службе, да би се на њеном крају причестили? Зар то није здрава парохија, тако је уходано, тако се одвија живот у многим парохијама и сматра се уобичајеним, здравим? И шта ће нам ти православни друштвени односи кад имамо ионако доста односа: породични односи, међугенерацијски односи, тржишни односи, радни односи… Сваки од њих има нека своја правила и начине решавања спорних питања у односима две и више страна у сукобу. Чему још неки нови додатни односи, које треба усвајати и примењивати?

Парохија, по православној теологији, представља скупину крштених људи који у одређеном месту исповеда православну веру и живи њоме кроз Божије и црквене заповести, црквене службе и обреде, Свете тајне цркве, у простору богомоље и ван ње. Једном речју, на сваком месту и у свако време. Православни верник крштењем постаје парохијанин једне парохије, то јест, постаје странац овде на земљи на путу за своју праву отаџбину – Царство небеско.

Ови странци следе и опонашају живот и дело онога које страдао за њих – Господа Исуса Христа и који им је оставио своју Цркву као неисцрпни „резервоар“ свега што је неопходно за хришћански живот – православне односе.

Парохија било ког места би по свом назначењу требало да има узор у првој хришћанској заједници – Јерусалимској општини.

Она је створена силаском Духа Светог на апостоле у Јерусалиму (овде) и ватреном проповеђу Христових ученика – апостола. Основне карактеристике прве хришћанске заједнице биле су следеће:

1) изобличавање зла света у коме Црква пребива и позив на покајање – крштење (овде)

Црква је једини излаз из зла поремећених људских односа било ког времена, било ког поднебља, она нуди онима који се покају, то јест признају ништавност других лекова за лечење болести света, излаз у крштењу;

2) нови начин живота

У сталној заједничкој и приватној молитви и захваљивању овде , у помагању – лечењу овде, оживљавању из мртвих овде , милосрђу…, у давању свег иметка Цркви овде, у дељењу овде, у непоштовању „трулих“ наредби овог света који се противе Божијем и црквеном поретку овде.

Црква је била прогањана и од римских власти и од јеврејских старешина јер је нудила нешто радикално ново: православне, хришћанске односе у којима су сви добродошли: и „Јудеји и Јелини“, и „робови и слободњаци“ овде, деца и жене, сви који признају да је истински начин живљења, достојан човека, достојан лика Божијег у њему, живљење које подразумева међусобно смирено служење у љубави, а не наметање, владање које се оправдава којекаквим друштвеним и политичким преимућствима и некаквим од богова санкционисаним порецима.

Овакви односи немогући су без свесног и потпуног прихватања Исуса Христа, а са њим Свете Тројице, као главног непогрешивог узора и мерила свакодневних животних рутина и навика.

Верни народ

Сама прва хришћанска заједница је применила спасоносне регуле Беседе на гори овде и сва друге усмене и записане заповести (у јеванђељима) Христове које се тичу хришћанског живљења.

Какве то везе има са нама данас, неко би се запитао? То је било посебно надахнута заједница, то је данас немогуће, ми смо данас ограничени овим или оним дужностима и обавезама да би остварили оно што се чинило у Јерусалиму пре 2000 година. Али, није тако. Неке парохије не функционишу на здрав начин, у њима нема или има недовољно православних односа јер људи у њима, било да су део клира или верног народа, не схватају да оно чиме „дише“ свет око парохије, не сме да уђе у парохију. А то је „заразна“ атмосфера лицемерне и хладне љубави, лакташења, групашења, каријеризма, надмености, наметања вере различитим условљавањима, немилосрдности, бездушности… Или сматрају да живот око парохије са својим радним, породичним обавезама и различитим доколицама треба да буде апсолутни циљ живота, а недељна служба и црквени обреди некакав додатак, некакав додатни осигурач, додатно обезбеђење да све иде како треба.

А тако ствари не стоје. Све активности човековог живота након литургије треба да буду прожете њеним духом: а то је дух захваљивања, молбе, скрушености, дух дељења, дух учења добру…

Без тог духа парохија је брод који лута, који иде по погрешним азимутима, а само повремено, о већим празницима, добије праве координате, а онда наставља са лутањем. Таква парохија није од веће користи месту у коме живи: у њему могу да ничу коцкарнице и кладионице, може омладина немилице да се дрогира, радници страшно израбљују, политичари са општинским службеницима жестоко богате корупцијом и крађом јавних средстава… Парохија ни реч неће рећи. Само ће неки парохијани у неким својим ванцрквеним круговима пожалити се кад дара пређе меру, кад се запањимо количином глупости и безобразлука неких на важним местима које бисмо ми, угледни верници, много боље заузимали.

И тако: тамо где нема здраве парохије, јаких православних односа, критика је намењена ад хоминем, не тиче се појаве, већ оног који крши норме.

Православни друштвени односи који се показују прво на богослужењу, потом на заједничком дружењу парохијана после службе треба да се прелију на све видове друштвеног живота појединца: породични, радни живот и слободно време.

Православни покрет отпора

Навео сам да здрава парохија представља један нарочит вид отпора „свету који у злу лежи“, а то је православни покрет отпора. Овде ћу покушати да објаснити шта значе компоненте ове синтагме.

Кренућемо од најмање нејасног дела синтагме, од „отпора“. Отпор је данас насушна потреба. Дух омразе, себичности, обмане, грабежи присутан је у свим сегментима друштва, у великој мери. Отпор је немирење са стањем: одрицање да је систем добар, а да због карактерних слабости неких људи видимо аномалије у политици, економији, култури. Међутим, систем је устројен против оних људи који не знају технике богаћења по сваку цену и израбљивања људи и јавних ресурса. Или против оних особа који за њих знају, али „враћају улазницу“ и неће да учествују у системском, тоталном рату, привилеговане и прилагођене мањине против незаштићене већине. Отпор је глас у заштиту тих оштећених, израбљиваних, понижаваних. Отпор је глас разобличавања зла лицемерја, двоструких аршина; зла пљачке, трулежи корупције. Отпор је и позив на делање полицијско-судском апарату да истражи оно што је многима познато и упадљиво, а неистражено. Отпор је знак старања и бриге над судбином погажених, обманутих и искоришћених људи који мисле да другачије не може, да је то стање као талас који се обрушио и не може се заобићи док сам од себе не прође.

Али, проблем је у томе да овај талас зла неће сам од себе проћи, ако не наиђе на отпор биће све дрскији и безочнији. Они на врху овог таласа – да би сузбили у себи несигурност која долази од страха од побуне угњетених – умножавају количину обмане, преваре, лицемерја и израбљивања, уз пораст гажења приватности појединаца кроз свеобухватне суптилне мере надзора и праћења. Отпор је, да сумирамо, глас згражавања над гажењем људског достојанства, глас који позива на покајање и бег из света сурових манипулативних техника људима и ресурсима.

Зашто не православни отпор већ православни покрет отпора? Зашто не социјалистички или не други покрет отпора? Зашто не антиглобалистички, антинеолиберални покрет отпора?

Објашњење је у томе да православно хришћанство са својом самосвојном културом доноси другачије виђење друштвених покрета. Западноевропски протестантско-католички свет у 19. и 20 веку својим друштвеним покретима, по православном философу Христу Јанарасу, доноси побољшање објективних услова под којим живе људска бића и умеравање ароганције аутономних структура и праведнијој расподели животних добара. То јест не лечи узроке друштвене болести, већ њене последице и симптоме (видети Јанарас, Православље и политика, 1993:15)

Иако Јанарас признаје значајне успехе друштвених покрета на Западу , он поставља кључна питања:

– Постоји ли друштво у рационалистички регулисаном систему права и обавеза? Или само коегзистенција анонимних појединаца (видети Јанарас, Православље и политика, 1993:17)?

Јанарас као решење нуди православни живот у етосу евхаристије и каже: „Када људи живе жртвеним етосом евхаристије, он на један мистичан, светотајински начин преплављује економију, политику, професионални живот, породицу и структуре јавног живота (видети Јанарас, Православље и политика, 1993:24).“

Покровска црква на Нерли (Фото: Владислав Тябин) 

Мишљења сам да начин решавања кризе друштва на Западу у односу на Исток, није исти. Друштвени покрети на Западу (Западној Европи и САД) пре свега ублажавају последице непостојања заједнице лечењем социјалних неправди и уједначавањем материјалних разлика у становништву.

Источна Европа, и Србија у њој, жели својим друштвеним покретима да предупреди настајање друштвених неправди формирањем „микроћелија“ другачијег друштвеног живљења – заједнице, у којима владају односи служења и несебичног даривања – заједничарења.

Православна здрава парохија је здрава заједница која својим изливањем ствара све шире православно друштво које је према православном социологу и философу, Александру Панарину, створено на начелу некористољубивог даривања (нееквивалентна размена), док у робној (интересној, еквивалентној) размени ствари губе своју уникалност. (Панарин, „Православна цивилизација“, 2014:123, 124).

Економском разменом стварају се површне везе, а даривањем ствари успостављају се „нераскидиве везе братства, благодарности… а осећања која прате даривање „топе зид отуђења“ (Панарин, 2014: 124).

Тако смо утврдили да православни покрет отпора кроз здраву парохију изобличава и позива на одрицање од лажних односа у којима нема истинског друштва, заједнице и прихватање нове друштвености која влада у парохији.

Други разлог за прихватање православног, а не неког левог или десног покрета отпора неолибералистичком стању ствари је у карактеру система око нас. Он користи застрашујуће методе подмићивања, односно, технике медијске сатанизације, застрашивања и уцене. Људи који се опиру систему, ако немају врхунску и главну лојалност парохијској заједници и Исусу Христу, могу мање или више успешно да буду сузбијени неком новчаном сумом, аванзовањем на неко ново радно место или код тврдокорнијих лишавањем друштвеног угледа медијским линчом; застрашивањем породице; уценом да ће им неке мрље из живота бити објављене. Да појаснимо, људи чврсто укорењени у Христу и његовој Цркви, у парохијској заједници, знају да привремени порази – оличени у могућем губитку посла, друштвеног угледа или у затворској казни – представљају дугорочни добитак, јер знају да су тако прогањани и клеветани и мучени многи хришћани који су се борили за Божију правду.

Трећи разлог за православни покрет отпора јесте у томе што се он задовољава само правним намиривањем и обештећењем жртава система, иако сматра да је и то нужно, већ захтева прожимање политике, економије и културе новим односима и вредностима. Овај покрет отпора не задовољава се ни палијативним социјалним мерама помагања сиромашних које је систем осиромашио (стварањем правила и закона који погодују богатој мањини друштва). Православни покрет отпора не прихвата легитимисање пљачке и израбљивања донацијама Цркви и хуманитарним организацијама.

Здрава парохија је покрет јер жели да буде изнад и изван идеолошке лево-десне поделе. Она прихвата људе са њиховим идеолошким настројењем, али их временом бруси да одбаце његове ограничености. Здрава православна заједница све позива, али не намеће православне односе и вредности. Не жури и даје слободу останку или напуштању заједнице. Строга, а и у исто време блага, као мајка која кад прекорева и критикује, чини то са љубављу. Покрет јер је њено деловање ванинституционално и вансистемско.

Али, и православни покрет јер не жели да своје деловање сведе на стратегију друштвених покрета на Западу: протестуј, убеди (лобирај), плати. Стратегија здраве парохије је: служи, дели, проповедај, изобличавај зло и позивај на покајање.

Наставиће се

Аутор је мастер теолог и докторанд социологије на Филозофском факултету у Београду

Categories: Српско православно стање

Tags: Ненад Дукић, парохија, православље