Циљ није само територијално разграничење. Па ни пуко умањивање српске државне територије. Циљ је свођење на праву меру, меру коју су други задали

Извор: OK Radio

У јавном говору о Косову, које поново и потпуно оправдано задобија централно место, има неких тешко разумљивих, готово езотеричних места. Ти топоси јавног говора заснивају се – превасходно – на подразумеваности, на саморазумљивости.

Тако постоје многе ствари које морамо, још више њих које не смемо а ту је и понешто што не можемо све и да хоћемо – а да, уобичајено, нема наставка који образлаже зашто бисмо то нешто морали и зашто нешто друго пак не бисмо смели. Срећом, много тога је изречено и написано, посебно последњих двестотињак дана, са циљем да рашчара ове топосе јавног говора и дискусију о „косовском питању“ из домена досетки и опаски премести у пространства разборитог и одговорног политичког говора.

Међу те бајалице одавно нам је привукла пажња једна која иде отприлике овако: Србија, да би кренула пут светле (а какве друге?) будућности, мора да се заокружи, да тачно зна где су јој границе. Што заправо значи – у контексту садашњих прилика – да одустане, чак и од дипломатске борбе за Косово и Метохију, и одрекне се своје државне територије.

Ту бајалицу је у већем броју наврата, у својом уводницима, понављао уредник једног београдског недељника. Скоро дословце ју је, 10. августа, поновио председник Републике Александар Вучић. У изјави за „Вечерње новости“, објашњавајући шта значи идеја о разграничењу са Албанцима, председник је указао да „хоћемо јасне границе, а не провизоријум као што је данас у коме нам једно пише, а сасвим друго имамо на терену“.

Бизарно је, помало, да се у земљи где многи не знају колико су големе катастарски неуписане некретнине у којима живи – и где, дабоме, многи кажу порезницима да су много мање, а рођацима мало веће но што јесу – председник тако оштро инсистира да морамо да у квадрат знамо колика је наша земља.

Иако није детаљно образложио зашто верује да је нужно окончати „провизоријум“, ток мисли који стоји иза оваквог става је лако реконструисати. Многи су пре председника указивали како, да би се Србија окренула световним темама стицања блага и општенародног това, мора да се разреше питања која одвлаче пажњу, новац и преко потребну енергију.

На несрећу по председника и оне који слично мисле, релативно је лако измерити колико напредак народне привреде зависи од одржавања провизорног решења на Косову и Метохији (да је нужно прецизно сагледати економске аспекте „замрзнутог конфликта“ указивао сам раније). Чак и уз сво Инсајдерско рачуноводство пропраћено потмулим звуцима музике из хорор филмова, не може се стећи утисак да на цело „косовско питање“ одлази велики постотак државних питања.

Но, оставимо по страни рачуноводствене теме. Ако се сагласимо да „косовски провизоријум“ не односи превише новца (а не односи), како напредак Србије кочи незаокруживање државне територије, односно наша неспособност да је прецизно нумерички одредимо? Да ли – чак и да не знамо статус одређеног тела територије – то на одлучујући начин онемогућава сваколики прогрес?

Пуком теоријском спекулацијом дâ се наслутити да провизориј не онемогућава, на пример, развој неке извозно оријентисане високотехнолошке компаније. Или реформу пореског књиговодства. Или одустајање од штетног дуалног образовања.

Не чини се да, ни са становишта историјског искуства, постоји чврста веза између друштвеног и економског напретка и прихватања „свођења на праву меру“. Неке од најуспелијих држава буквално нису знале колике су, с тим да их то није спречавало да желе да постану још веће. Сумњам да је манчестерском трудбенику друге половине 19. века живот загорчавала брига где се окончава граница Империје према Паштунима. Можда, насупрот ових промишљања, заокруживање заиста јесте нужно за нешто – препуштамо заговорницима те тезе да нам ту своју замисао поближе објасне.

Тешко је увидети везу између државног и народног благостања и нужног и брзог разграничења. Осим, а мислим да је баш то кључан разлог оваквих изјава, ако се напредак и благостање нужно не сагледавају у једном, унапред и споља задатом оквиру.

То је оквир чије укупне координате одређује Европска унија. Александар Вучић, као кључни агент вишеслојних страних интереса, то беспрекорно разуме. Циљ није само територијално разграничење. Па ни пуко умањивање српске државне територије. Циљ је свођење на праву меру, меру коју су други задали. И као што државе периферије јасно могу да разазнају где је њихово место у системској подели рада, тако је могуће разазнати који ниво државног суверенитета им стоји на располагању.

Место у поретку одређује не само како ће се разрешити поједино питање (да ли ће Србија изгубити територију или не) већ и врсту питања којима Србија може да се бави. Одрицање од „косовског провизоријума“ није само ствар територијалног губитка, но и одрицање од последње теме која стоји између бедних остатака српске државе и потпуног обездржављања. Уподобљавања у поредак где су нам место које нам следује већ ненаклоњено одредили.

Можда Вучић располаже са довољно политичке снаге да нас смести тако где мисле да нам је место. Међутим, пре капитулације, ред је да знамо против чега се заправо боримо.

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Александар Вучић, КиМ, Милош Милојевић, подела Косова, размена територија