Нешто тако се никада у српској историји није десило. Можда су црква и држава биле одвојене, али никада нису биле у сукобу. Сада јесу

Александар Б. Ђикић

Последњих дана сведоци смо одапињања врло отровних стрелица државног врха према црквеној јерархији, као и прилично живо одговарање исте према државном врху. Као што вероватно читава јавност зна, а нарочито верници СПЦ, повод је најављено одрицање државног врха од дела државне територије, и неслагање са тиме Српске православне цркве, као вековног пастира нашег народа – било да је у различитим периодима имао државу или не.

Било је историјских тренутака када је српски народ имао моћну државу. Црква је била са њим. Било је тренутака када није имао државу – Црква је била са њим. Било је момената када је српски народ живео у 3-4 царевине, опет је Црква била са њим. Имао или немао српски народ државу, живео у благостању или по логорима, Црква је била са њим.

Принцип одвојености цркве од државе је нарочито био афирмисан у доба комунистичког режима, чиме је режим, и поред своје бруталности, ипак осећао цркву као потенцијал који може да у неком тренутку одигра озбиљну друштвену улогу – јер одвојеност од државе никако није значила и одвојеност од друштва. Напротив.

По свему судећи, и данас живимо један такав феномен. С обзиром да су све институције ове државе и народа данас добрано урушене, СПЦ је остала једина која по својој организацији, мисији и капацитетима може да се јавно успротиви политици – али не политике ради, него због очувања виталног здравља и опстанка нације.

Ескалација сукоба званичне политике Београда и СПЦ почела је након Видовданског позива српских интелектуалаца и црквених великодостојника упућеног из манастира св. Архиђакона Стефана у Сланцима, добила је на интензитету након Петровданског обраћања са истога места, а кулминирала након јавног иступа епископа Епархије рашко-призренске г. Теодосија, у коме изражава своје и неслагање цркве са наговештајима из највиших политичких кругова који се тумаче као предаја Косова и Метохије Великој Албанији.

Ово последње је до избезумљења довело власти у Београду, које након тога више и не бирају речи ни начине да бесомучно, без пардона нападају СПЦ и поједине њене великодостојнике. Загрмело је са надлежних места: „Забога, како неко може да се залаже за целовитост државе? Како неко може да буде забринут за судбину десетина хиљада српских породица? Како неко сме да брани Устав наше државе? Како неко сме да буде забринут за темеље наше духовности“?

Нешто тако се никада у српској историји није десило. Можда су црква и држава биле одвојене, али никада нису биле у сукобу. Сада јесу. Врхунац антицрквеног деловања представља обраћање Николе Селаковића, генералног секретара председника Србије, партијским колегама у Косовској Митровици, када је ни мање ни више црквене великодостојнике назвао „несрећним члановима СПЦ“. По којим критеријумима бивши министар правде разликује срећне од несрећних чланова Цркве, никада нећемо сазнати.

Лежи ли кривица за овај сукоб и у самој Цркви? Има ли кривице? Многи би рекли да има. Уосталом, и изјава игумана манастира Високи Дечани, о. Саве (Јањића), да су „маске коначно пале“, значи да је маски било, и да је „бал под маскама“ управо завршен. Да ли је на таквом балу било места Цркви? Зашто тек сада сазнајемо да је маски било, и да су сада пале? Није ли било прилика да Црква знатно раније искаже своје неслагање са процесима који су неминовно морали довести до овог стања, када више нема маски? Ако је многим лаицима било све одавно јасно, како то да Цркви, уз све механизме и изворе информација којима располаже, није било јасно?! Шта се чекало?

Нећемо се због краткоће времена на овом месту бавити кључним проблемом са којим се због кокетирања са властима Црква на КиМ суочавала већ готово 10 година, а ради се о прогону владике Артемија. Тај проблем јесте под тепихом, али постоји, а постојало је сасвим довољно времена да се реши на начин да не оптерећује црквено биће у овако важном историјском тренутку.

Подсетићемо само неких од бројних кокетирања са властима (и претходним и садашњим) којих је у том „балу под маскама“ било тушта и тма. Сам патријарх је пре само пола године изјавом да се „Вучић бори као лав за наше Косово и Метохију“ унео поприличну конфузију у јавном дискурсу. Не заборавља се тако лако ни позив који је патријарх упутио Србима да изађу на изборе 3. новембра 2013. године, изборе којима су Срби утерани у приштински тор.

Неки од садашњих нападача на цркву су нештедимице бивали одликовани највишим црквеним одликовањима, само зато што су заузимали ову или ону позицију у власти. Коначно, многи клирици су гунђали када је у недељу уочи часног поста, патријарх венчао управо горе наведеног Селаковића, као да није било других свештеника на располагању. На самом Косову, није се могло ући у храм, отићи на Газиместан за Видовдан, а да владике и други црквени великодостојници не буду окружени управо лицима која их сада најотровније нападају. И тако даље, и тако даље. Примера има много.

Марко Ђурић и владика Теодосије у манастиру Бањска (Извор: Танјуг/Канцеларија за КиМ)

Но, шта је ту је, „маске су пале“, бал је завршен. Шта даље? Има ли Црква места за даље комотно понашање? Изгледа да нема, а да ли ће и шта предузимати, остаје да се види. Два су основна разлога да нешто мора да предузме:

Први, у случају да се на некаквом референдуму народ изјасни за издају Косова, то значи да би се народ одрекао Косовског завета, одрекао би се савеза са Богом. Није уопште важно да ли би један такав референдум био намештен или не, крајњи резултат би био то, одрицање од Бога, уз све консеквенце које то повлачи, а што би нам ловћенски тајновидац објаснио речима: „Криву клетву у дом не понеси, јер је мука с Богом ратовати“. На многим смо мукама, још нам само ова фали?!

У случају, не дај Боже таквог исхода, требало би да се у истом храму моле и онај који је поштовао и бранио Завет, и онај који га је погазио, који се одрекао и Лазара и Светог Саве. Да ли је то могуће? Да ли онда верују у исту „свету саборну и апостолску Цркву“, и онај који је уз Светог Саву, и онај који га се одрекао? Не, то не би било могуће. Ту никакве маске не помажу. И то ће нас довести до другог разлога због чега Црква мора добрано да се забрине, а то је врло извесни раскол.

Раскол би био сасвим логична последица одрицања од Косовског завета, али овај раскол би био веома опасан и озбиљан, са несагледивим последицама. Према овом евентуалном расколу, сви досадашњи расколи и размирице би деловали како дечја игра. Шта би се ту све могло дешавати, какви би сукоби могли да се дешавају у црквеном животу, какви сукоби међу верницима, то је тешко и замислити, а камоли доживети.

Да ли ће, и шта ће, СПЦ предузети – видећемо. Остаје да Црква, односно њени најодговорнији чланови којима је она дата на управљање и чување, размисли шта ваља чинити. Проблем није мали, напротив врло је озбиљан, а времена је све мање. Нема више времена ни за маске ни за кокетирања.

Categories: Разномислије

Tags: Александар Ђикић, КиМ, СПЦ