Небојша Петковић: Пут у пакао

Косово није срце Србије већ његова Душа. Тело може да умре без срца или да преживи ако прихвати неко друго, не мењајући идентитет нити било коју битну карактеристику личности. Међутим без душе тело је само празна љуштура

Небојша Петковић

Пут у пакао поплочан је добрим намерама. Ова изрека не говори само о томе како добре намере нису довољне већ, такође, казује да индивидуално поимање добра може бити дискутабилно само по себи. Барем онда када није мерено аршином вишег добра. Нечег што превазилази мало ја и не извире искључиво из индивидуе, ма колики је интелект и образовање красили.

Ако то не знамо, реченице попут ових: „Косова се отарасити морамо. Али одмах, из ових стопа. Деконструкција и репрограмирање Срба од непостојећег „косовског завета“ јесте један од предуслова оздрављења Срба као нације“ или „Тај мит и завет који нам је уткан у идентитет за мене представља канцер…“, изговорене из „добре намере“, могу се квалификовати као легитимне. Штавише, могу постати програм оних од чијих одлука зависи судбина целе нације.

За покушај анализе која следи сасвим је ирелевантно ко је изговорио цитиране реченице, док год се ради о интелигентној особи, у интерним расправама подржаној од света који тврди да му се поглед на политику темељи на тзв. Raison d’êtat или државном разлогу. Још мање, када сличност с овим ставом налазимо у јавним иступима и деловању највишег државног врха.

Да не околишам, ради се о јасној намери српских власти да предају осамдесет и пет процената територије Косова и Метохије и задрже осталих петнаест, оличених у четири општине тзв. севера Косова (у даљем току, вероватно дају и оно што зовемо Прешевском долином).

Нисам једини који је веровао да је овај план, између редова гуран као тзв. компромисно решење, био у исто време један од маневара фамозне куповине времена. Вучић нуди поделу (размену), јер зна да то Американци неће прихватити, али оставља утисак да се не ради о симулацији, већ искреном и „поштеном“ предлогу. И такав потез сматрао сам веома лошим, јер би, ако ништа друго, међу већином бирача, идолопоклонички опчињених месијанском представом вође, могао да изазове поистовећење и прихватање (што уосталом и јесте случај). Ипак, стваран или не, нада је, парадоксално, лежала у непријатељу – Амери и Шиптари на то никада неће пристати. Погрешили смо.

Данас се испоставља да се о маневру није радило и да су, како ствари стоје, Амери пристали. У ствари, од самог почетка, то је била позиција српских власти, или макар њеног неприкосновеног носиоца, који се, најпре у сопственој свести, а потом и свести својих поданика, пројектовао као политички избавитељ српства. Нема довољно простора да том феномену симбиозе националне опредељености и фанатичне решености прекомпоновања (уништења) постојеће идентитетске матрице, овај текст посвети већу пажњу, тек, трагови идеје могу се назрети у цитираним реченицама с почетка. Ради се, заправо, о једном од мноштва облика конвертитстава које, иако строго не припада религијском, заправо почиње и завршава на њему. Председниково, мноштво пута, истицано дивљење протестантизму, није тек пука поза. У политичком смислу то је следовање креду државног разлога који не познаје темељне вредности изнад оних у хоризонтали (световности), а у конкретном случају, закључку да ван западне сфере утицаја Србији нема живота, те да је једини начин преживљавања историјско помирење с њим – Западом (читај Америком).

Баш ових дана, на РТС-у, то експлицитно објашњава једна провинцијална појава која је у овој власти заузела положај изнад најлуђих снова (и тиме се обавезала на одбацивање старих убеђења и ново идолопоклоништво).

Као што рекох, мало је простора да би се детаљно претресло ово становиште, посебно што, као ни једно, није сасвим једнозначно, али неке претпоставке могуће је дати.

У хоризонталној равни Више вредности не постоје. Митологија је митоманија, а идеали духовности и жртве, само су романтичарска пропаганда и маркетинг из прошлости. Све је само голи опстанак, а када је он у питању све је дозвољено. Сведено на тренутну једначину, ми смо народ који нестаје, суочени са непријатељима који нас снагом далеко превазилазе. У таквим околностима потребно је прилагодити се, изменити начине поступања (и веровања), који су нас, очигледно, довели у незавидан положај. Територија на којој нас физички нема, али има наших непријатеља, потпомогнутих светским хегемоном, само је баласт и извор даље пропасти. Повуцимо се (зар нисмо и раније у сеобама) и фокусирајмо на оне територије где смо у већини те на њима градимо културну и политичку будућност. Штавише, покушајмо са хегемоном у чијем забрану се наша држава налази, да нађемо заједнички језик, нудећи на жртву чак и нешто такво као што је света српска земља (не заборавите – тако нешто у ствари не постоји). Заузврат ћемо, не без даљих уступака (догледног уласка у НАТО), од хегемона можда једног дана добити право на неку другу територију (Република Српска).

Омеђавајући по етничкој основи наш простор, разграничићемо се са непријатељем и на неко време га онемогућити да нас дестабилизује, док ћемо изнутра радити на чвршћим везама са осталим српским земљама (разне декларације, специјалне везе, културна политика и сл.).

Нисам склон да верујем како је овој власти, персонификованој у амбициозном човеку, намереном да остане упамћен као један од најистакнутијих српских државника, промакло да то са Американцима неће ићи тако лако. Нисам убеђен како им заиста верује да ће их било којим уступком одобровољити да промене став према нама. Пре верујем у заблуду о сопственој величини и самољубивој решености да партију шаха игра до краја, чак и кад га духовно слепило (доминантно у овом човеку) спречава да види да је партија одавно завршена. Можда би, сматра он, аминовано етничко разграничење на Косову могло значити да у будућности такав поступак (БиХ) нико неће моћи да доведе у питање?

Било како било, остаје чињеница да хоризонтално посматрање проблематике јасно говори у прилог напуштања оних позиција која смо у хоризонтали већ „изгубили“. Није ли то оно што нам Александар Вучић непрестано и поручује („Ми на Косову немамо ништа“ и „Срби одавно знају да је Косово изгубљено“)?

Да се не ради о баналној издаји, која је за већину противника власти једини смислени одговор на нашу трагедију, сведоче њени сасвим супротни поступци на другим странама. У Војводини (отргнута од сепаратистичких структура) и Републици Српској (везе последњих година продубљене и озбиљније се сарађује на пољу културне и идентитетске политике). Не бих искључио ни помаке у вези са ставом према Црној Гори, која је дуго била забрањена тема. Ту су и неспорно јачање претходно урушене војске, те помаци на ангажовању у заштити битног идентитетског елемента каква је ћирилица. Ипак, претходно описано, далеко је горе од просте, злим карактером изазване, издаје. Издаја Косова (завета) је издаја самог духа и основе Српства, после које све оно што ће се називати српским, са том вредношћу неће имати никакве везе.

Ми смо погрешили. Погрешили смо одавно када смо Косово назвали срцем Србије. Учинили смо то дајући му одлике најважнијег органа, тврдећи да тело без срца не може да преживи. Размишљали смо дакле о телу и само о телу. Ипак, ако ствари сведемо на те категорије увидећемо да се и без лошег срца може преживети – ако се замени новим и бољим (донирање и трансплатација органа данас је актуелна тема). Косово није срце Србије већ његова Душа. Тело може да умре без срца или да преживи ако прихвати неко друго, не мењајући идентитет нити било коју битну карактеристику личности. Међутим без душе тело је само празна љуштура. Умрло тело са живом душом има наде на васкрсење и спасење када ће једно и друго поново бити васпостављено, али изгубљена душа, продата, бачена у пакао, погубиће личност во вјек и вјеков.

Немој сине изгубити душе, боље ти је изгубити главу, него своје огр’ јешити душе!

Или

Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?

Косово је душа Србије. И зато је добитак мерен у процентима, ламент о територијама на којима има мање или више Срба, покушај да се у бесмисленим уговорима са печатима моћника овога света, које нико не поштује, а у којима се гарантује неповредивст српских светиња, па чак и будућност која би дала за право западо-филним националистима и доделила нам Велику Србију са Бањалуком као другим главним градом – ништа наспрам душе.

Без душе за тело постоји само један назив, описан у митологији или чешће популарној култури под појмом живи мртвац или зомби.

Шта ћемо ако нам се то деси, а сви су изгледи да хоће и само је питање тренутка и форме у којој ће нам се реализовано саопштити? Да ли ћемо наставити тај нечастиви живот одбројавајући дане и године до потпуног распаднућа? Да ли ћемо се правити да је све у реду са нама, док под шареном одећом будемо почињали све јаче да заударамо, тако да ни сами тај смрад нећемо моћи да поднесемо? Како ћемо изгубљене душе, без наде на вечност и опроштење моћи да саградимо било шта – културну политику, економију, одбрану, подигнемо наталитет?

За паклени salto mortale који проповеда прагматични теоретичар чије реченице цитирам на почетку текста, потребно је преумљење толиких размера да народ који би из тога изашао више не би имао никакве везе са народом који је у поступак ушао. То би подразумевало највеће конвертитство које историја познаје и то буквално, јер основа наше душе коју бисмо морали да жртвујемо, везана је за православље. Тако нешто овај народ могао би само и искључиво ако би у процесу преумљења (промене сопственог кода) пристао на промену вере. Међутим, ово је у кратком историјском периоду могуће само појединцу, као што је у извесном смислу, пошло за руком нашем председнику, не и целом народу. Оно што чека народ, буде ли се ово десило, јесте несчасни и мучни процес умирања.

Или нешто много горе.

Оно што ћу сада написати, могуће је, наићи ће на осуду националног дела читалаштва, које се труди да рационално размишља. Ипак, покушаћу да објасним пре осуде.

Предаја Косова и Метохије (или њеног већег дела кроз тзв. поделу) биће чин после кога ће свака акција против власти Србије бити легитимна. Шта више, биће и обавезна, будући да ће то бити последњи тренутак умирућег народа да се тргне и порекне намењену му улогу живог мртваца. Они који овим чином осуде и државу и народ на тако страшну судбину, више неће бити легитимни представници ни те државе ни тог народа, а по логици ствари, вероватно ће постати њени тамничари. Не треба се заваравати, после такве издаје (без обзира да ли јој се корени налазе у „добрим намерама“) и са становишта световне и духовне математике, власти ће постати крвни непријатељ народа, који ће сваки његов протест третирати као смртну претњу свом опстанку.

Проблем ове очигледности лежи у томе што је то у исто време евидентан увод у грађански рат, а нико здраве памети не би смео да пожели Србији нешто тако. Посебно је проблематично то што садашње стање на политичкој сцени Србије, у ствари, представља идеалну позорницу за такву катастрофу.

Начелна обавеза побуне против издаје у пракси је нешто сасвим друго. У пракси, садашња власт нема истинску алтернативу, а оно што постоји, скуп је разнородних и злонамерних дилетаната, који су власт већ пробали и на исти или сличан начин је третирали. Штавише, већина од њих стоји на истом или горем анационалном становишту и били би мотивисани искључиво личном амбицијом и властољубљем да власт уз помоћ народног гнева смене. У поставци у којој би са једне стране револт био упрегнут у манипулацију (не без диригентске палице наших спољних непријатеља) и решености власти, које су прешле црту издаје, да по сваку цену сачувају своје позиције (са ресурсима да то и остваре), судар би се неминовно изродио у нешто према чему би наш несретни грађански рат између ’41. и ’45. био дечија игра.

У ствари, издаја Косова и Метохије, зарад тобожњег спасавања од наметања спољног рата, готово је известан пут у унутрашњи сукоб. И то је вероватно гора судбина од дугог и исцрпљујућег умирања.

Како ово избећи, ако је уопште могуће више иште избећи?

Србима је, као и увек када све друго падне, остала само Црква. Црква, не као проста институција на коју наш нараштај, навикао да критикује све сем себе, има многе (оправдане и неоправдане) примедбе, већ Црква као Богочовечански организам, Заједница верних, возглављена Христом и испуњена благодаћу Духа Светога. Црква која је браник свега светог и честитог. Црква која је облагодатила и Косово и Метохију слатким православљем због којег је једно парче земље постало душом једног народа.

Српска православна црква не пристаје на поделу Косова и Метохије и то је добро. Она шаље поруке упозорења и подсећа на заветни пут. Због тих порука, које су сасвим благе и чак претерано благе, већ је дошла у конфликт са властима које се издају за националне и које све раде из „најбољих намера“. То нам је показатељ како ће се према нацији понашати кад учине оно што сматрају да јој је на ползу, а што ми с правом именујемо издајом.

Ипак, Српска православна црква поступа превише тихо, а времена је мало, чак је и доцкан. Оно што СПЦ мора и на шта има потпуно право, како би спасла душу народа, као што је то чинила много пута у нашој историји, јесте да крене у акцију. Када затаје све друге установе и када нема ко да се бори, морају то они којима је до јуче обавеза била само молитва. Неопходно је дакле да се повуку драстични потези.

Какви?

Исти онакви какве су наше владике на челу са патријархом Варнавом Росићем и светим Николајем Велимировићем повукле 1937. године спрам владе Милана Стојадиновића, апропо потписивања злогласног Конкордата. Ова ситуација заслужује такав поступак много више него тадашња. Сабор СПЦ мора да донесе одлуку о тренутној црквено-канонској мери удаљења од Светих Тајни, а у случају непокајања и трајној екскомуникацији (искључењу из црквене заједнице) свих оних који се буду усудили да потпишу или својим гласом подрже предају свете земље Косова и Метохије. После таквог упозорења, ако се власти не призову разуму и не проради им савест пред најтежом од свих мера које Црква може да учини, свештеници, монаси и епископи, морају да се припреме на отпор какав су њихови свети претходници пружили 1937. године. Ако је потребно, кроз излазак на улице и стајање пред пендрецима и оружјем жандара. Такав протест и такво жртвовање наше Цркве неопходно је како би се спречило неко горе и трагичније пострадање. Ово није време само за молитву и савете, већ и за исповедништво.

Да ли наша Црква има снаге за то?

Бојим се да ћу покушајем одговора на ово питање стећи још мање симпатија него у претходном случају, али морам да пишем по савести и убеђењу, макар оно било и погрешно.

Мишљења сам да је последњих година и деценија Српска православна Црква, постепено, али сигурно преобликовала свој карактер у претежно институционалан, занемарујући духовни аспект или га сводећи на поступке појединаца. Тема је сложена и био би јој потребан већи простор, али укратко то можемо сагледати кроз константан напор да се СПЦ учини што адаптибилнијом у савременом српском друштву, често и по цену компромиса са својим основним учењима. Не можемо рећи да су наши свештенослужитељи, сем у ретким случајевима, пристајали на световно, постхришћанско и политички коректно виђење света, али му се заправо, организовано нису ни противили. Чувана је и негована институција, прављени су компромиси са светом у ту сврху и помирљиво се гледало на, од истог тог света, додељену необавезујућу улогу традиционалне установе од церемонијалног значаја. Чак и када су јавно иступали по одређеним проблемима, поједини епископи нису налазили за сходно да у питање доведу основни контекст друштва, већ су се фокусирали искључиво на последице, не напуштајући притом уздржану и пасивну позицију. Схватање да се у овом свету увек праве компромиси и да идеали за које живимо, често остају идеали, тешко остварљиви у пуном капацитету, нису довољан аргумент у одбрану амбивалентног става СПЦ по многим питањима која су се тицала могућег конфликта са световним ауторитетима. Као један од кључних примера овог става могу да наведем фамозну параду поноса, којој се отвореније, али као појединац, успротивио само митрополит Амфилохије.

Присуство у српском друштву, што кроз школске установе, што кроз медије и одређене бенефиције проистекле на темељу несумњивог значаја СПЦ, плаћене су прећутном сагласношћу са многим нехришћанским, али и антихришћанским делатностима истог тог друштва и политичке елите.

Још гора од те инертности, била је сасвим супротна динамика по питању унутрашњег обрачунавања са онима који су било како искакали из шаблона институције (не и црквености у светотајинском смислу), а што је у једном случају директно угрозило и питање свих питања – Косово и Метохију.

Врх Српске православне Цркве 2010. године сурово се обрачунао са епископом Рашко-призренским Артемијем и у монтираном процесу, без доказане канонске кривице, свргао га са управе над епархијом. То је изазвало невиђен потрес и отворило раскол, какав никад до тада (у тој мери) није постојао у СПЦ. Иако нисам присталица поменутог, од сабора рашчињеног и у ред световњака враћеног, епископа, зато што је, по мом скромном суду, испрва бранећи правоверје доспео у позицију да због прагматизма, сам прекрши гомилу канона, ипак се нећу сложити са званичним ставом да је за раскол крив искључиво он. Штавише, већи кривци у овом случају су они који власт и ауторитет имају и будући да по речи светитеља „Грех раскола ни крв мученичка не може да опере“ у овом страшном греху саучествују сви.

Да не помињем све тужне последице ове поделе, подсетићу само да је одлазак владике Артемија, под тим условима, преполовио монашку заједницу у Рашко-призренској епархији, а изазвао смутњу чак и међу многима који су остали. Све је то, између осталог, учињено и због притисака световних власти које су у дотичном епископу виделе сувише круту и неприлагодљиву фигуру у сложеној косовској ситуацији (читај, покушајима да се савремена српска политика у којој „ЕУ нема алтернативу“, некако помири са најмањим могућим националним интересима). Пристанак да из својих редова истерају фигуру која се није дала присилити на тај компромисни однос, па је самим тим нарушавала успостављену „хармонију“ црквених и световних власти, и то од стране најближе браће, истог духовног оца, представља страшан и незацељен грех, који доводи у питање истински капацитет садашњег супротстављања злу, управо тих људи.

Да то није једини случај у коме се представници српске Цркве нису показали достојним своје улоге, говори и фамозни Критски сабор из 2016. године. Он је показао да врх СПЦ готово истоветно реагује на питања од суштинског значаја за православни свет, како то чине и световне власти у свом домену. Компромисно, тактизерски, немужевно, покушајима да се седи на две столице, те што мање или, ако је могуће, ништа одговорности не преузме на себе. Ако је такво понашање разумљиво за световне власти, због притисака и могућих последица, за црквене се не може наћи слично оправдање. Критски сабор је по свему био пример покушаја разбојничког скупа (терминологија из Светог предања за саборе који нису представљали израз Духа светога), са потпуно неправославном агендом и низом, крајње, дискутабилних тема, да је његова пуно афирмација у духовном смислу могло да представља катастрофу. Срећом није, али нимало заслужујући српским архијерејима. Његову „пропаст“ (сабор је заиста пропао, иако ће силе које су га протежирале у будућности инсистирати на спровођењу његових одлука, без обзира на одбацивање целог православног света) донели су представници патријаршија (Московска, Бугарска, Грузијска и Антиохијска) које су одбиле учешће на њему, као и појединци (Грчка Црква) који су се гласно и јасно, у току његовог трајања, супротставили покушају увођења учења страних православљу. За разлику од поменутих, српски архијереји су се делили на оне који су здушно подржавали сабор и оне који су покушавали да буду и на „руској“ и на „цариградској“ страни, а да притом не кажу ништа. На крају је СПЦ потписала све документе сабора, па и оне које никако није смела. Изузетак чине поједини епископи који то нису учинили, али то и није било битно, јер им се потпис као такав није ни тражио – дао га је српски патријарх у име свих њих.

Знам да су сви претходно изречени ставови тешки и да у одређеном смислу руше ауторитет наше најзначајније институције, а неко би их могао квалификовати и као антицрквене. Без обзира што то нису, свестан сам последица које могу да изазову, па желим да посведочим да упркос неслагању са многим поступцима унутар СПЦ, остајем њено верно чедо. Сматрам да свака критика, изречена без зле намере, може да буде на помоћ, поготово са свешћу да су нам старешине онакве какви смо и ми и да сви заједно, као једно Тело, сносимо одговорност за све.

Ипак, потребно је у овом одсудном часу скупити снаге за исповедништво и акцију, која превазилази помирљивост, сагињање главе и жељу да се сачува институција под било којим условима. Будемо ли се „мудро чували“ у тренуцима предаје Косова и Метохије, задовољавајући се само тиме да смо ставом били против, можемо да поновимо најстрашнији чин у историји људској – пилатовско прање руку. Једноставно, није довољно.

И пред свих слабости, Српска православна Црква остаје једина узданица народног спаса, понајпре благодаћу Духа Светога и залогом молитава Светих Отаца – наших предака који су интегрални део народа и има их више него што је нашег тужног поколења. Црква, је то и својом институционалном снагом, коју не треба потцењивати и капацитетом да више него било која од несретних политичких партија, може да окупи народ у отпору издаји. Она то може без позивања на крвопролиће, нудећи себе (свештенство и верни народ) као хришћанску жртву преко које заблудела власт, жељна да чини „добро“ иако срља у зло, не сме прећи.

Не знамо да ли ћемо имати снаге да победимо. Верујем у чуда, када је свака нада изгубљена и када је моћ човека најслабија, јер чудо и не зависи од нас. С друге стране, Бог ће, по речи блаженопочившег патријарха Павла, помоћи ако буде имао коме. Волео бих да видим да неко унутар Цркве почне да ради на превазилажењу несретног раскола и сујета појединаца, баш као што је то патријарх Павле учинио поводом америчког раскола. Волео бих да видим више мужевствености међу српским архијерејима када је одбрана православља од савременог верског глобализма оличеног у екуменизму у питању. Волео бих да видим јасније и одлучније супротстављање овом свету и свим његовим протагонистима од стране свештенослужитеља, чак и по цену губитка привилегија и материјалне помоћи. Волео бих да видим све нас да смо више уз своју Цркву и да својим исправљањем доприносимо њеном расту и бољитку, па и последичном смањењу свих горе наведених негативних појава. Волео бих много тога.

Ове недеље у епархији Рашко-призренској и митрополији Црногорско-приморској проглашен је ванредни пост од пет дана за спас Косова и Метохије. Хвала Богу на томе. Званично, то се не односи на друге епархије, али да ли ћемо се ми православни оглушити о позив на молитву и покајање ради највећег добра? Молитва и пост спасли су Ниниву од сигурне пропасти, када је пророку Јони Господ заповедио да проповеда ту пропаст. Молитва и пост могу спасти и Косово и Метохију. Почнимо с молитвом и постом, а спремимо се на исповедништво и борбу. Не смемо дозволити пад душе у пакао. Не смемо дозволити пад Косова и Метохије, наше душе.

Како радили, тако нам Бог помогао.

Небојша Петковић је архитекта и аутор трилогије „Последњи град“

Advertisements

5 thoughts on “Небојша Петковић: Пут у пакао”

  1. Користећи пропаганду и моћ манипулисања у медијима, ова васт стално ствара кризне ситације, а себе представља као јединог способног избавитеља. Уједно са друге стране радећи медијски врло стручно, заглупљује у успављује народ разним сензацијама типа вруће хладно, разним пинковима,информерима и фармама, старајући лажну слику лагодног живота са једне стране, а вешто избегавајући да прикаже ону другу реалну страну живота у Србији због које многи беже одавде главом без обзира.

    Свиђа ми се

  2. U nepravnim, neslobodnim drzavama u kojima zakoni nista ne znace, neophodno je pozivati se na mit, dusu, srce, jer ljudima kojima sloboda nista ne znaci zakon nije dovoljan, vec je potrebno nesto vise, u politici to je vodja, u odbrani suvereniteta to je mitska proslost i tu se radi o istoj svesti.Na KiM se ne brani nista srpsko, ne brane se srpski manastiri, srpska imovina, srpska ulaganja, brani se univerzalno, ono sto pripada, ne Srbiji, nego svakoj drzavi, suverenitet i teritorijalni integritet i ne brani se srpski narod, vec slobodan covek, gradjanin Srbije koji ima pravo da bude zasticen u svojoj drzavi od strane iste, bez obzira da li zivi u dusi Srbije ili nekom manje dusevnom delu.Foklandska ostrva nisu neki narocito dusevan deo VB-a, ali je VB na njima branila suverenitet i teritorijalni integritet celine.Medjutim, Engleska se svog pobednika u II svetskom ratu resila na prvim posleratnim izborima, dok smo mi od naseg napravili Boga, kao sto bismo to uradili i sa nekim ko bi povratio KiM, vecno kruzeci u istom krugu.

    Свиђа ми се

  3. „Молитва и пост спасли су Ниниву од сигурне пропасти,
    када је пророку Јони Господ заповедио да проповеда ту
    пропаст. “

    Пророк Јона се није дружио нити општио са иновернима,
    као Митрополит Амфилохије са архијеретиком Папом!
    Нека се Митрополит јавно поспе пепелом, због тога,
    нека се измири са Братом Артемијем, “бившим“ Епископом,
    и својим примером заслужи пред Богом и Људима, да
    Господ услиши Његов и глас Његове пастве.
    Помирење са Братом Артемијем би био догађај изнад
    сваке политичке одлуке и ујединило би сав србски народ,
    у Матици и Расејању, претке са потомцима, и јединство
    Земаљске и Небеске Србије!
    Нека јавно покуша, то ништа не кошта, не боли, а може да
    помогне,!

    Уз Божију помоћ, Владико, поведи Своју словесну паству
    на пут избављења од “АДОВИХ ЖВАЛА“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. Сви смо поглед усмерили само на КиМ.

    У ствари није овде реч о КиМ већ о комадању Србије. То је оно најбитније. Јер кад се одсече КиМ кренуће даље. Нико нашим тупанима не даје никакву гаранцију или реч, јер су тупани.

    А кад се земљи мења граница тада долази до рата. Мада нам причају да заборавимо историју ипак предлажем да погледамо шта се збивало у таквим ситуацијама и шта ће све да нас снађе.

    Верујмо да је Бог мало просветлио и наше у СПЦ јер су почели да говоре оно што народ говори и што је по правди. Можда има наде још за све нас. Зато све ове наше тупане на власти што пре зауставити у уништењу Србије.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s