Био сам на многим светим местима али снагу благодати каква је у Пребиловцима ретко где сам осетио
Јуче је био дан Светих пребиловачких мученика. Литургију је служио владика Атанасије са нас неколико свештеника и ђакона, појцима и народом који се по великој врућини окупио у новој цркви.
Вруће је у одеждама али срећом зној који је липтао низ лице могао је да сакрије и сузе. Сузе туге и ужаса пред злом пуштеним из ада које је овде оставило дубок траг, али и радост због васкршње победе какву човек ретко може да посведочи.
Мошти мученика из Пребиловаца, највише жена и деце, које су усташе око Видовдана 1941. бацали у јаме и тек повремено бацили за њима и неку бомбу, кад би јауци умирућих превише узнемиравали околно хрватско становништво, комунисти су крили. Забетонирали су јаме.
Почетком деведесетих бетон је склоњен и мошти су коначно опојане и смештене у крипту сеоске цркве.
Нове усташе, 1992. године покушавају по други пут да убију мученике. Као Турци некад Светог Саву спаљивањем његових моштију. Великим количинама експлозива разарају цркву и комадају мошти које се мешају са каменом и шутом и лете и преко сто метара од крипте у којој су се налазиле.
Затим, да потврде свој чин, Хрвати над раскомаданим моштима праве депонију која је уклоњена тек седам година после рата.
Владике Атанасије и Григорије, свештенство, верни херцеговачки народ и малобројни Пребиловчани који су се по други пут вратили у своје разорено село, с великом пажњом и љубављу прикупили су из гомила шута остатке мученичких моштију и уградили их у прелепи храм Васкрсења и Светих новомученика пребиловачких.
Ремек дело архитекте Пеђе Ристића, фреске Стаматиса Склириса које понекад могу да изгледају маниристичке и помало илустративно-површне али овде су својим ведрим бојама савршено подигле и пребиловачки камен и мошти у сусрет васкрслом Христу…
И људи. Јаки, озбиљни, а опет пуни радости.
Срби на које човек може да се угледа.
Био сам на многим светим местима али снагу благодати каква је у Пребиловцима ретко где сам осетио.
А Пребиловци су место ходочашћа на коме будуће генерације православних могу да науче како се побеђује за вечност.
У близини су и Клепци одакле је у смрт пошао старац Вукашин. И баш као што је он трајни победник над ужасним злом избезумљених усташких мучитеља тако сам и овде чуо потресне речи преосталог народа.
„Ако би, не дај Боже, они поново рушили, ми бисмо поново подигли цркву, још лепшу“.
Наслов и опрема: Стање ствари