Био сам на многим светим местима али снагу благодати каква је у Пребиловцима ретко где сам осетио
Јуче је био дан Светих пребиловачких мученика. Литургију је служио владика Атанасије са нас неколико свештеника и ђакона, појцима и народом који се по великој врућини окупио у новој цркви.
Вруће је у одеждама али срећом зној који је липтао низ лице могао је да сакрије и сузе. Сузе туге и ужаса пред злом пуштеним из ада које је овде оставило дубок траг, али и радост због васкршње победе какву човек ретко може да посведочи.
Мошти мученика из Пребиловаца, највише жена и деце, које су усташе око Видовдана 1941. бацали у јаме и тек повремено бацили за њима и неку бомбу, кад би јауци умирућих превише узнемиравали околно хрватско становништво, комунисти су крили. Забетонирали су јаме.
Почетком деведесетих бетон је склоњен и мошти су коначно опојане и смештене у крипту сеоске цркве.
Нове усташе, 1992. године покушавају по други пут да убију мученике. Као Турци некад Светог Саву спаљивањем његових моштију. Великим количинама експлозива разарају цркву и комадају мошти које се мешају са каменом и шутом и лете и преко сто метара од крипте у којој су се налазиле.
Затим, да потврде свој чин, Хрвати над раскомаданим моштима праве депонију која је уклоњена тек седам година после рата.
Владике Атанасије и Григорије, свештенство, верни херцеговачки народ и малобројни Пребиловчани који су се по други пут вратили у своје разорено село, с великом пажњом и љубављу прикупили су из гомила шута остатке мученичких моштију и уградили их у прелепи храм Васкрсења и Светих новомученика пребиловачких.
Ремек дело архитекте Пеђе Ристића, фреске Стаматиса Склириса које понекад могу да изгледају маниристичке и помало илустративно-површне али овде су својим ведрим бојама савршено подигле и пребиловачки камен и мошти у сусрет васкрслом Христу…
И људи. Јаки, озбиљни, а опет пуни радости.
Срби на које човек може да се угледа.
Био сам на многим светим местима али снагу благодати каква је у Пребиловцима ретко где сам осетио.
А Пребиловци су место ходочашћа на коме будуће генерације православних могу да науче како се побеђује за вечност.
У близини су и Клепци одакле је у смрт пошао старац Вукашин. И баш као што је он трајни победник над ужасним злом избезумљених усташких мучитеља тако сам и овде чуо потресне речи преосталог народа.
„Ако би, не дај Боже, они поново рушили, ми бисмо поново подигли цркву, још лепшу“.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Да ли има неко баш из тог краја да потврди да ли се каже Пребиловци или Прибиловци? Моји су из Херцеговине али мало подаље, из Билеће, мој деда је то изговарао Прибиловци. Исто сам видео у неким чланцима да користе “И”, додуше ређе.
Господе Боже, сачувај нас и саклони ове ”лепоте”!
На другој слици, ”фреска” – ”Васкрсење Св. мученика”
ликови изображени стрмоглавце, наглавачке, са
ногама и главама навише?
Где и када, је кроз фреско и иконописање приказано
овако Вскрсење мртвих???
Нигде и никада!
Раније је, на ”Стању ствари”, било речи на тему ове
цркве у Пребиловцима/Прибиловцима, када је била
приказана и ”фреска” ХРИСТОВОГ ЛИКА, ДОСЛОВНИМ
ПРЕСЛИКАВАЊЕМ ЛИКА КОНЧИТЕ /транвестита/ –
победника на некој од прошлих ”Песама Евровизије”?!
Иконостаса нигде нема?!
Да ли је икада у Србији, од времена Св. Саве па до
данашњихдана, и где сазидана оваква црква, са
оваквим распоредом унутрашњег простора?
Сви Пребиловчани су крштени, венчавани и опојани у
црквама/храмовима који немају везе са овом врстом
унутрашње архитектуре храма, и новотарским служењем
Св. Литургије, па би се пре могло рећи да им је ово
на поругу, а не на ”ВЕЧНУЈУ ПАМЈАТ”!
Драган Славнић
Леп и дирљив чланак, хвала Ненаде
Нисам цркву видео, али из приложених слика, препознајем сасвим изузетну и оригиналну архитектуру, као и узбуђујуће фреске које нам приближавају прибиловачке мученике.
Свети мученици пребиловачки, молите Господа за нас!
”…фреске Стаматиса Склириса које понекад могу да изгледају маниристичке и помало илустративно-површне али овде су својим ведрим бојама савршено подигле и пребиловачки камен и мошти у сусрет васкрслом Христу…”
Неће бити…
Неке иконе и фреске Стаматиса Склириса су изругивање са иконописом и фрескописом. Ругоба наместо лепоте, психоделични намази боја уместо склада. Ликови, од невешто и непажљиво изображених до изобличених, гротескних. Тешко је поверовати да они који су дозволили или протежирали овакво модерно-уметничко ”решење” немају елементарног осећаја лепог, али није јасно шта их је могло руководити да страшно пребиловачко светилиште унаказе. Који су их разлози и мотиви руководили? Страх Божији није.
Све што пожелех да напишем у својем коментару, прочитах, као сведочење истине, у коментарима поштованих @Драган и @Donguixote…Нека вазда Дух Истине одељује коментаре Ваше…
У коментару који послах, наместо ОСЕЊУЈЕ стоји одељује. Извињавам се, и даље не умем да искључим ” аутоматског пилота ” на таблету који ми квари писаније и погрешне речи у редове убацује…