Поводом текста Андреја Јефтића Час анатомије: патологија једног плагијата (Теологија.нет, 30. 7. 2018), пренетог и на „Стању ствари“ 

Здравко Пено (Извор: Јутјуб)

А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока свог, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свог.
(Мт. 7, 3–5)

Не знам да ли је био сан или јава. Видим себе на операционом столу и око мене људе под маскама, с оштрим скалпелима, неки држе и ножеве, спремни да секу. Је ли то онај час анатомије? Не разабирам свима лица, већину ипак препознајем. Погледи им сведоче да су одлучни да започну крвави пир. Хтедох да им кажем: Што чините, чините брзо. Но, онда намах схватих да ће потрајати, јер немају посла само са мном. У операционој сали лежаху на столовима бројни, знани и незнани људи. И разабрах њихове гласове; многи вапијаху: Дођи, дођи Господе!
(Симона Анастасијевић, Живот под маском) 

Када се човек нађе на удару ненависника различитих врста, онда се неизоставно мора определити између тога да ли да покуша да напад отрпи и избегне даљи сукоб или да узврати и изобличи противника, а да му притом ни у најмањем не буде налик. Различите примере с тим у вези нам својим житијима нуде светитељи Божији. Премда физички изузетно снажан, св. Серафим Саровски је у ситуацији када су се на њега окомили разбојници, најпре помислио да се с њима обрачуна; у руци је тада имао секиру; већ у следећем часу насилницима се кротко предао. Духовно јак, показао је спремност да претрпи физички бол, имајући засигурно на уму Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). На сасвим другачији начин, под другачијим условима, реаговао је против јеретика Арија св. Никола, епископ Мирликијски. Непријатељима Истине, који се не обрушују на једног човека и који, не одступајући од лажи против Цркве, угрожавају „малу браћу Христову“ – маловерне и оне слабе у вери, супротставити се мора.

Лукавство и безумље теолога-дарвиниста, „лажне браће“, прикривених иза својих звања и положаја у Цркви, не јењава ни пошто су се, наводно, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора јавно покајали. Десеторица предавача на ПБФ-у у Београду, том приликом су, да подсетим, изненадили чак и неверујуће својом спремношћу да се покажу „у тренду“, потписујући Апел против иницијативе да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школском систему, тј. успостави објективан, а не идеолошки приступ. Овим гестом искорачили су чак и испред појединих представника научних дисциплина који се Дарвиновим учењем уско стручно баве. Толерантни и снисходљиви према представницима природних наука, с којима у разговорима махом износе инфериорне ставове против мајмунообразне антропологије, „лажна браћа“ потенцијалну теолошку полемику по овом питању би да сасеку у зачетку, нестерилисаним хируршким сечивима, заборављајући, можда и не искусивши, да животворна реч Истине има дејство огња који разоткрива свако лицемерство.

На кратко су се примирили теолози дарвинисти из редова Цркве после опомена и епитимија које су добили као плату за своју дрскост. Глас лажних просветитеља изнова је одјекнуо, овога пута из уста Андреја Јефтића. Судећи према свом ангажману у јавности, овај својеврсни портпарол и активиста дарвинистичко-теолошког табора са ПБФ-а, доцент на Катедри за патрологију и, наравно, потписник поменутог Апела, огласио се написом Час анатомије – патологија једног плагијата у интернет-магазину Теологија.нет, како би оповргао „гласине“ (не навевши где се чују и ко их шири) да текст Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије, који сам првобитно понудио поменутом порталу, није одбијен „из идеолошких разлога“, већ зато што је „квалитет (рада) изразито споран“. Између ове две почетне, међу многим другим Јефтићевим констатацијама, јаз је дубок онолико колико и између истине и лажи.

И као што су наводне „гласине“ подстакле бранитеља еволуционизма на хитру акцију, своју стварну намеру он је сакрио иза паравана уређивачке политике интернет магазина Теологија.нет. „Пуна слобода у избору теме и начину на који се теме обрађују“ предочена је свим потенцијалним сарадницима у отвореном позиву на почетној страници овог сајта. Не постоје, међутим, прописане техничке регуле које би аутори требало да поштују, нити су дефинисани стандарди у приређивању текстова на који би се сарадници унапред обавезали; нису ни даље, ни ближе назначени критеријуми процене „квалитета“ за које уређивачка екипа моли будуће „приложнике“ текстова. Сама пак одредница „магазин“, којим је декларисан статус Теологија.нет-а, говори о степену (не)очекиване научности, што потврђују доступни садржаји, а пре свега поменути Јефтићев спис. Од наслова, преко стила излагања, до ниско интонираних „закључака“ дати магазин он је управо спустио до нивоа таблоида. У томе је, мора се признати, показао вештину и инспирацију на којој му ловци на трачеве могу позавидети. Зацртани циљ иницијатора теолошког магазина – развијање аргументоване теолошке полемике, овај члан уредничког тима у потпуности је промашио. И не само да је промашио, него га је свесно избегао, кренувши у посве другом правцу. Ево и каквом.

Представио је мој текст крајње тенденциозно, у кривом светлу, фрагментарно, управо онако како секташи ваде исечке из контекста, без назнаке целине садржаја и његове поенте. У намери да потврди компетентност одлуке редакције испред које иступа, Јефтић се определио за „анализу анатомије спорног текста“, задржавајући се, не случајно, само на његовом првом делу од четири странице које се тичу научне и здраворазумске критике теорије еволуције. Такође, не случајно, други део текста – теолошка критика еволуције, Јефтићевом скалпелу или детектору плагијата у потпуности је измакао, „у недостатку времена“, знања или пак зато што је услед катарзе идеолошке страсти, остао без набоја.

Откривши извор из којег сам преузео одређена места, Јефтић је у бруталном заносу, покушао да своје, квази доследно, методолошко сечиво стави изнад саме суштине рада чији сам потписник. Истина је да ми намера уопште није била да ставове у тексту Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије документујем ни избором, још мање укупном коришћеном литературом и изворима; отуда нисам посегао ни за референцама, нити за додатним појашњењима у фуснотама. Изоставио сам, с разлогом, и помињање имена муслимана Харуна Јахија. Опредељење за његове одређене, упечатљиве ставове, додатно ћу појаснити. Подразумева се, да је на порталу Теологије.нет била озваничена форма ауторских прилога, мој би – популарним језиком писани текст, био сасвим другачије „опремљен“.

Истог принципа – неспровођења за научни рад уобичајених стандарда, држао сам се и у тексту Апел на апел, написаном прошле године и прочитаном током заседања Светог Архијерејског Сабора. Управо у жељи да отклоним потенцијални лични одијум и да, што је важније, цео проблем поставим тамо где му је место – у жижу саборне свести Цркве, у њему нпр. нисам обелоданио да несувисли, удворички коментар: „Бог је створио свет, како – питајте биологе“, припада Андреју Јефтићу. У писаном предању Цркве, поштовање цитатности није никада била испред главне поруке текста. Није неопходно, па ипак ваља подсетити, да ни апостол Павле приближавајући истину Јеванђеља (Дап. 17, 28) древним Јелинима, није износио имена њихових философа и песника који су исповедали Христово Оваплоћење пре Његовог доласка. Чинио је то зато што су њихове идеје биле битније за мисију Цркве, од самих имена која је засигурно добро знао. Да ли је питање времена када ће се Јефтић осмелити да свом анатомском ножу и методолошком детектору изложи, рецимо, читаве књиге једног од несумњиво највећих теолога 20. века, о. Георгија Флоровског, без фуснота и с ограниченим избором референтне литературе? А можда ће Флоровског ипак заобићи, будући да се теоријом еволуције није подробније бавио? Јасно је, дакле, да није на удару „Платон, него Истина“. Посреди је истицање форме испред садржаја, „да се Власи не сете“ ко је ко у причи о вуку и јагњету.

Post festum позивање на уредничке стандарде притворног ревнитеља у очувању „пуне слободе када је реч о избору тема и начину (подвукао З. П.) на које се те теме обрађују“, био би пуцањ у празно, недостојан реакције, да исход лицемерне опсервације тврдокорног дарвинисте није закључак да су „симптоми патолошког стања (ваљда не само мог? – З. П.) шири од оквира самог рада“.

А где је у тој ширини, коју Јефтић мери својим аршином, Харун Јахи – Аднан Октар? Савест теолога неодарвинисте као да умирује то што чињенице против теорије еволуције износи, како наводи, „осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант (…) гротескни исламски креациониста, лидер секс-култа који се терети за тешке злочине“. Признајем, пикантерије из Јахијевог живота нису биле тема мојег интересовања, још мање проучавања (познато ми је да се бавио личношћу Христовом у једној од својих књига, остајући у границама куранског учења). Презентујући „тамну страну“ Јахијеве личности и његову бурну животну сторију, Јефтић заправо подмеће кукавичје јаје. И какве везе има живот овог муслимана с његовом критиком еволуције? Да ли би био бољи научник да је којим случајем суфи аскета? Не могу се хришћански критеријуми безусловно преносити на све који се науком баве, поготово не у домену природе и трагања за истином заложеном у природи. Није сваки научник неизоставно етичан сходно хришћанским мерилима. Па чак и када је најетичнији, што је врло пожељно зарад напредовања у Духу и Истини, то још увек не значи да ће неки научник направити корак напред у вери.

Шта је, дакле, хтео постићи Јефтић описујући Јахија попут колумнисте ангажованог у  „жутој“ штампи? Један од одговора јесте да свака острашћеност води самозабораву и губљењу тла под ногама. И када се амбис отвара, претећи својом дубином, утопљеник се хвата за сламку, оповргавајући неумитан исход пропасти. Тонући у вировима дарвинизма, Јефтић, нажалост, покушава да саблазни читаоце и да им наметне помисао о томе како је одвратан лик не само Харуна Јахија, већ и онога што је о еволуцији имао да каже. И на томе се не зауставља. Етикету с Јахијевим ликом безочно прилепљује и мени који његове ставове против теорије еволуције наводим; самим тим прилепљује га и свима онима који се са истим ставовима слажу. Да ли би убудуће, следећи Јефтићеву методологију, присталице Дарвинове доктрине требало третирати као мајмунолика бића? Не дао Бог! Према учењу св. Максима Исповедника и демони никада не престају бити анђели по природи, без обзира на то што су на етичком плану од злобе потамнели.

Није питање свих питања ни откриће нецитираних Јахијевих цитата, нити његова личност, као што би хтео да читаоца убеди Андреј Јефтић. Питање, међутим, јесте да ли су наведени Јахијеви ставови истинити или нису? Теолог еволуциониста са ПБФ-а, показујући колико му до саме Истине није стало, не наводи нити један разлог, баш никакву аргументацију против њих. А они су, у контексту у којем су у мом раду изнети, уз извесне корекције, пре свега у вези с критиком мутације, валидни! Поред тога, већина његових речи су на нивоу општих места у полемикама pro et contra теорије еволуције.  Но, и да сам, којим случајем, истакао Јахијево име, критичари антидарвинизма не би часили, већ би једва дочекали да обзнане како у теолошком интернет магазину покушавам да пласирам цитате мухамеданца, што уосталом у свом напису у вези с мојим личним узорима у вери, недолично и безобзирно закључује Јефтић. Ставови Харуна Јахија су употребљиви искључиво у домену биологије. На плану богословља, он нема шта да каже нама православнима, поготово не после учења св. Максима Исповедника о познању тројичног Бога из природе. Не, дакле, неког стерилног монотеистичког и философског Бога, него управо Свете Тројице. У кључном делу мог текста, нема, нити може бити било какве Јахијеве аргументације. Па ипак, колико год било понижавајуће признати, за разлику од предавача с ПБФ-а, потписника продарвинистичког Апела, недавно је, и на нивоу биологије, па чак и на плану теологије, још један муслиман на националној телевизији бранио Србе од пошасти дарвинизма; нико други до ефендија Муамер Зукорлић.

Следујући Марксовој поставци: „У све треба сумњати“, могуће је све оборити, све разрушити, досегнути до дна небића, прећи и праг ништавила. У границама небића је све могуће ономе који не верује. Само млакима и равнодушнима ништа није могуће. Њих обликује свако ко хоће и када стигне. Колеги Јефтићу, као проучаваоцу-почетнику антиеволуционе мисли искрено препоручујем да не стане на пола пута, него да до краја истражи порекло мисли Харуна Јахија и утврди у коликој мери је оригиналан мислилац. Можда ће, ако буде истрајан, тако стићи до Канта, Томе Аквинског, Анселма Кентарберијског… Сви су они употребљиви на плану логичког мишљења. Историја идеја, нарочито општих места, врло је сложена. Може се у мишљењу обичног човека наћи резон Аристотеловог учења о врстама или Платоновог идеализма, али сам слободан да закључим да, после искуства на плану социо-дарвинизма (у нацистичкој и комунистичкој варијанти) следовање Дарвиновој логици подразумева поквареност ума или, по речи Јефтићевој, озбиљну патологију.

Равнодушност према теологији, а преко ње и према Истини, дијагноза је одавно својствена западном свету, али, све више, и православним народима. Својим написом, и Јефтић је показао да му је ревности за Истину и елементарне пажње понестало у ишчитавању теолошких појашњења које сам навео против теорије еволуције. Застао је и овде на пола пута, не марећи за оно што би га као теолога по звању требало примарно привући. Понестало му је, чини се, и слободе – дерзновенија, утемељеног на богословском (по)знању, којем је основ страх Божији. Спала је, негде на тој половини пута, и маска покајаног „богослова“ испод које се нестрпљиво врпољио асистент на курсу анатомије. Таквоме заиста није потребан „ни brasero, ни кадионица са благоуханим тамјаном православног богословља“. Цинични „чувар“ учења Цркве од „баналних, па и гротескних, облика креациознима“, признаје да није било потребе осврнути се на „богословску анализу рада“. Нажалост! Одустао је можда и због тога што заиста није лако употребити сечиво над писаном речју св. Максима, оправдано званог Исповедник, коме су ненавидници истине одсекли језик и којег су прогнали како би га спречили да исповеда праву веру. Позната је ова чињеница, доценту на Катедри за патрологију, па ваљда и по овом и многим другим примерима исповедника Божјих има готова решења за „мој случај“. Зато се позива на Закон Универзитета, одузимање звања, посла… Народ би рекао „да је јакост као пакост“, то би било могуће. Требало би пре тога, неким специјалним сечивом исећи и уништити преко две хиљаде страница стручне теолошке литературе, писане у пуном научном формату, која чини моју професионалну библиографију, но која, што је много важније, сведочи о томе како верујем.

Патологија неминовно прати јеретичко мишљење, које, у сваком виду, угрожава живо тело Цркве. Већ више од једног века библијском учењу о стварању света и човека супротставља се једна псеудонаучна теорија. Англиканци су постхумно Дарвина рехабилитовали, римокатолици су га увелико прихватили; папа Јован Павле II је 1996. године изјавио да еволуција „није само хипотеза већ доказана чињеница“. Томе учењу следује садашњи папа Франциско, насупрот његовом претходнику Бенедикту XVI, који није био склон еволуционизму. И међу православнима су се одавно појавили они који би да његовој теорији прокрче пут, те је већ св. Теофан Затворник опомињао да је „себе  анатемисао сваки онај који се осећа припадником Дарвиновог учења и који тврдоглаво мудрује против Цркве“. Задатак верујућих чланова једне свете, саборне и апостолске Цркве јесте сведочење истине, како оне записане у Библији, тако и откривене у светотајинском животу Цркве Божије.

Прихватити добре аргументе антиеволуциониста, па и креациониста, у крајњој линији, не значи постати њихов следбеник. Постоји и трећи, златни средњи правац, којим би, следујући оцима Цркве, требало да ходе православни хришћани. Ми јесмо антиеволуционисти, али нисмо попут протестаната антиримокатолика, најљућих опонената онима од којих су настали. Православни хришћани немају негативно одређен идентитет, јер чувају непрекинуту веру у Онога Који је Алфа и Омега (Откр. 22, 13).

Свако ко иоле с пажњом слуша 103. псалам на вечерњем богослужењу разуме да је Бог све саздао у Премудрости. Не просто, „премудро“, него према тумачењу св. Атанасија Великог, у Премудрости (ἐν Σοφία), тј. у Христу. На истом богослужењу чујемо и речи: Дајеш им Дух и постају, које потврђују делатно присуство Духа Светог – Господа животворног у стварању.

Готово да ужасава чињеница да Јефтић, предавач патристичког предања, не може ништа суштински да каже на тему стварања, осим да је „Бог створио свет“. Да је бар досегао ниво једног муслимана, тог истог Харуна Јахија, који пориче случајност, стихијност и еволуцију. Прихватање ставова антиеволуциониста услов је преласка тек првог дела пута до истине о смислу људске егзистенције. Другу половину пута, заједницу с Логосом – носиоцем и циљем сваког и свеукупног људског постојања, проћи ће они који су спремни да иду до краја за Јагњетом.

Теолози дарвинисти почетак, по свему судећи, нису ни поставили, али то их очигледно не брине. Пренебрегавајући учење о стварању, исказано у Књизи постања, они у суштини исповедају неверу у то да је Бог све створио по врстама (1. Мојс. 1, 11), и да је човека саздао по својој икони и подобију (1. Мојс. 1, 26). Склони погрешном тумачењу првог стварања, они аутоматски себи укидају могућност одржања вере у ново стварање у Христу. Како ће онај ко не верује да је Бог саздао човека од праха земаљског, поверовати у чудо Васкрсења, при којем ће човеково биће бити изнова састављено од земље у коју је био положен? Кокетирајући с учењем о стварању човека од примата, ваљда би требало да верују да ће различити стадијуми еволуције, од мајмуна до човека, важити и при Васкрсењу или да ће Бог ипак успети да људе васкрсне без тих већ виђених „процедура“? Или, пак, Бог у почетку није имао творачку моћ, па ју је тек временом стекао? Није ли можда временом и ојачао? Бесмислена су ова реторска питања!

Не само Христово Васкрсење, него и Лазарево васкрсење и васкрсење многих који су устали из гробова по Христовом силаску у Ад, сведоче нам да је Васкрсење тренутни догађај. И апостол Павле, у посланици Солуњанима говори о тренутном преображају верних који ће, у часу Христовог поновног Доласка, бити живи и који ће проћи кроз смрт, како би били вазнети у сусрет Господу. Да ли треба биологе питати имају ли тумачење и за законе по којима се дешава Васкрсење, будући да се оно, сходно хришћанској вери, одиграва у природи? И шта могу да нам саопште у вези с „тајном“ чудотворних моштију, сачуваних тела светих, који су претече Васкрсења?

Да је реч о мумификацији, ликовали би биолози материјалисти, али нису светитељи Божији пуњене птице! Нити је образац онај злосмрадни, балзамовани, неокађени Лењин. Требало би бар од ове елементарне истине да пођу српски теолози еволуционисти и међу њима активиста Јефтић, па да бар себи, ако већ не јавно, признају да светитеље држи у стању нетрулежности исти онај Дух којим су саздани свет и човек као његова круна. Ту где су мошти – моћи, ту су и Божије енергије које тела светих чине непропадљивим.

Први корак у вери одређује онај последњи. Заборавили су на то теолози неодарвинисти. Подсетићу их још једном: није могуће говорити о новом животу у Христу, без претходно постављеног здравог темеља вере у божанско стварање свега ни из чега, као и вере да је, Логосом и Духом, човек створен по икони Божијој из праха земнога. Да бисмо добили било које добро од Господа, вером кроз молитву, прво морамо веровати у све оно што је записано у Библији, говорио је Св. Серафим Саровски. Њене прва и последња књига– Постање и Откривење, у апсолутном су сагласју, јер речи: У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мојс. 1, 1) и речи Ево све ново творим (Откр. 21, 5) потврђују да Бог непрестано ствара, саздаје и пресаздаје свет, не оставља га самом себи, тј. деловању секундарних закона, како је говорио Тома Аквински, претеча дарвинизма који је веровао да људско биће у ембрионалном развоју пролази (вегетативни) биљни, анимални (животињски) степен развоја, да би тек у четрдесети дан добило људску душу.

„Немогуће је (истину) признати, а оно што је могуће (покајање) не признати“, вели Достојевски. Немогуће је да тео-дарвинисти признају да су учинили тежак грех против Истине, а покајање као једину могућност сведочења вере, ако би могли, они би да избегну, да не признају саблазан. Покајање, међутим, јесте једини лек против гордости, нарочито против греха неверовања, који је, сходно св. Максиму Исповеднику, хула на Духа Светог и извор сваке саблазни. Зато порука Андреју Јефтићу и његовим истомишљеницима гласи: Родите род достојан покајања (Мт. 3, 8). А покајање не значи само декларативно исповедање Никејско-цариградског символа, онако како су спремни да га, зарад „виших циљева“ у служби римоцентричне идеје „воље за моћ“ и под видом задржавања мисли (mental reservation) исповеде псеудотеолози филиоквисти. Веру у Бога као Творца исповеда и муслиман Харун Јахи. Неопходно је исповедити веру у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светог Духа, управо онако како то чини св. Максим Исповедник говорећи о познању тројичног Бога: Оца као надсуштаственог, Кога познајемо на основу постојања природе, Сина кроз постојање разноликости у природи и постојања по врстама, и Духа Светог, кроз развој и живот по врстама.

Једном су синови Царства – Јевреји, због неверовања у Христа, остали без Цара. Време је да се као Црква, у целини, и лично свако од нас, преиспитамо да ли смо достојни следбеници Христа као Бога и Цара, како исповедамо нашу веру у светом Крштењу. Да не би уместо нас други, можда баш цареви Шавски (Арапски) и синови Савски (Пс. 71, 10), тј. припадници ислама, уколико се покају и исповеде Христа као Бога, наследили Царство наших отаца. Господ Христос непокајане и лицемере види као највеће грешнике и каже да ће прије њих цариници и блуднице ући у Царство Божије (Мт. 21, 31). Има, дакле, још увек шансе и Харун Јахи, а пре њега свакако сви који у Цркви сведоче делатну веру, чувајући у срцу и уму важност испуњења како природног, тако и писаног закона датог Откривењем Божијим, да би на крају, милошћу Његовом, постали учесници закона благодати новог живота у Христу.

Због свега реченог, због упорности следбеника дарвинизма, а посебно подлих подметања полуистина, због потребе да се актуелни проблем истражи до краја и разобличи неверовање, међу првима оних који друге уче вери, неопходно је отворити искрени и отворени дијалог на корист Цркве. Не залажем се ни за „истрагу потурица“, нити за „прогон вештица“, али ни за демонстрацију „моћи“ јавне речи с портала као полигона привилегованих. Учење о стварању света и човека посведочено је у многовековном искуству и оно дефинитивно не сме (п)остати повод „сецирања“ верних који га исповедају, ма колико њихов глас надјачавао злослутну тишину операционе сале у којој привидну моћ имају људи под маскама, квази стручњаци из анатомије.

Categories: Разномислије

Tags: Андреј Јефтић, Дарвинова теорија, Здравко Пено