И онда је дошао тест лепих изјава: Иран је затражио својих 300 милиона евра које су, преко једне немачке банке, положене у немачкој централној банки (Бундесбанци) као депозит
(Извор: Медија центар Београд)
Немачка је претходних дана капитулирала пред агресивном Трамповом спољном политиком, и поред доскорашњих супротних званичних ставова немачке владе и Европске уније. Врло тужно за једну земљу која је баш због Трампових потеза почела да осећа одговорност за светски поредак и намеравала да игра далеко значајнију улогу него раније.
Ради се о Ирану. САД воде крајње агресивну, ратнохушкачку политику према овој земљи, почевши од отказивања нуклеарног споразума из 2015. године иако га је је Иран скрупулозно поштовао (према извештајима независних тела и Могеринијеве) до Трампових претњи најтежим кажњавањем. Део те америчке политике су и новоуведене санкције према Ирану, с претњом да ће свако ко сарађује са овом државом (било фирме, било банке) бити практично искључене са америчког тржишта, са претпостављеном великом штетом.
Остали потписници (ЕУ, Кина и Русија) остали су верни нуклеарном споразуму, уз тврдње да је његово одржање, чак и без САД, најбоља политика за одржање мира на Блиском истоку. У Немачкој су разматране различите опције сарадње са Ираном, па и коришћење неким малих банака за те сврхе како велике не би биле изложене страдању у САД.
Чак, Европска унија заузела је став да централне банке из ЕУ могу трансферисати новац Ирану, пошто оне не послују на америчком тржишту и не могу бити кажњене од стране САД.
И онда је дошао тест лепих изјава: Иран је затражио својих 300 милиона евра које су, преко једне немачке банке, положене у немачкој централној банки (Бундесбанци) као депозит. Ирану је новац потребан, пошто су се, због америчких санкција, смањиле девизне резерве земље. И – шта је урадила Бундесбанка? Пребацила овај новац, поштујући право располагања земљи која није под европским санкцијама? Не, није.
Бундесбанка је пре пар дана променила правила свог пословања у правцу битног отежавања реализације поменутог захтева. Сада се за велика подизања тражи да странка обезбеди гаранције да новац неће отићи на кршење санкција, прање новца и финансирање тероризма, као и да „постоји конкретна евиденција“ да исплата неће нарушити односе Бундесбанке са централним банкама трећих земаља. Значи, чак и да Иранци дају све тражене гаранције, Бундесбанка може одбити исплату с позивом на угрожавање њених односа са америчком централном банком.
Да не би остала недоумица о мом закључивању, погледајмо наслов из водећих немачких пословних новина: „Немачка се сврстава уз америчке санкције Ирану“.
А амерички амбасадор у Берлину твитовао је овим поводом: „Блиско партнерство = резултат. Хвала нашим немачким партнерима на акцији за заустављање иранских активности“.
И тако, док је у почетку цела Европа осуђивала Трампову агресивну политику према Ирану, сада је Немачка поклекла. Да ли се ради само о трговачкој себичности или о сврставању уз америчку спољну политику остаје да се види, али резултат није добар. Показује се да су Трампове процене тачније од процена великог броја посматрача и политичара: америчка одлучност и моћ бар за сада побеђују, чак и велику Европску унију када је у праву. Тужно.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар