Нови закон предвиђа да ћирилично писмо има апсолутну предност над латиничним. Ово писмо мораће да користе државни органи, медији, фирме, образовне и научне институције
До сада су ћирилица и латиница биле подједнако заступљене у натписима (Фото: П. Милошевић)
Влада Србије формираће савет за српски језик чији ће посао бити да брине о поштовању службене и јавне употребе српског језика и ћириличког писма. Савет ће имати девет чланова који ће се, паралелно са Одбором за стандардизацију српског језика, старати о нормирању, неговању, унапређивању и заштити службеног језика и матичног писма.
Ово је део новина које је, како „Новости“ сазнају, Министарство културе предложило Влади Србије, а које би требало да се примене изменом и допуном Закона о службеној употреби језика и писама. Недавно је и министар културе Владан Вукосављевић изјавио да је предлог упућен Влади Србије, те да ће он ускоро ући у редовну процедуру, али и да очекује полемику поводом измена овог важног закона.
Чланове савета за српски језик именоваће Влада Србије, а извештај о раду подносиће Скупштини најмање једном годишње. Пет чланова ће предлагати Одбор за стандардизацију српског језика, а четири министарства за културу и просвету.
– Савет анализира и даје мишљење о стању службеног језика и матичног писма у Републици Србији и на српском језичком подручју, даје сугестије у креирању и спровођењу језичке политике, даје предлоге за развој и унапређење стања службеног језика и матичног писма – наведено је у документу у који су „Новости“ имале увид.
Обавезе савета биће и да даје сугестије и предлоге за уређење других питања у области службеног језика и матичног писма, као и међуресорне сарадње. Прописано је да савет буде формиран шест месеци после усвајања измењеног закона.
На српском језику, ћирилицом, како је предвиђено, обавезна је комуникација у правном промету, посебно за навођење назива, седишта и делатности предузећа, назив робе, упутства за употребу неког производа, декларације за производе, гарантне листове, рачуне, потврде…
Целокупна комуникација државних, покрајинских и органа локалне самоуправе мораће да буде на српском језику, ћирилицом. Исто важи и за образовне и научне установе и медије чији оснивач је држава, који имају државни капитал, као и за електронске медије са националним, регионалним и локалним фреквенцијама. Ћирилица ће бити обавезна и за сва јавна предузећа и установе и предузећа са већинским државним капиталом, као и професионална и струковна удружења која представљају своју област на националном и међународном нивоу.
Предложени закон дефинише латиницу као помоћно писмо, те ако се нешто исписује на оба писма, ћирилица мора да има предност.
Уколико институције које имају обавезу да користе ћирилицу прекрше ову одредбу, одговорно лице биће кажњено од 5.000 до 100.000 динара. Казна за предузеће које латиницом испише назив робе и услуга, упутство за употребу, декларацију или гарантни лист биће од 500.000 до милион динара, а одговорно лице у организацијама које игноришу ћирилицу биће кажњено до 70.000 динара.
Постоје и изузеци од службене употребе језика и писма, и то када је реч о приватној комуникацији, писању и употреби личних имена, двојезичким публикацијама и компјутерским програмима, прихваћеној научној и техничкој терминологији, научним и уметничким делима, као и научној и образовној делатности школа на страним језицима. Изузете су и марке произвођача и робе и ознаке порекла робе и услуга.
МАЊИНСКА ПРАВА
Дефинисана је и службена употреба мањинских језика. Прописано је да мањинске заједнице имају пуна права на службено коришћење матерњег језика, у складу са Европском повељом о регионалним и мањинским језицима.
И. Мићевић
(Вечерње новости, 31. 7. 2018)
Categories: Преносимо
Истовремено нека министарства, као што је Министарство просвете, већ годинама не поштују постојеће законе и Устав у области тзв. службеног језика, у БнВ готово да нема званичног српског језика, табле с обавештењима испод нових саобраћајних знакова мањег формата су на званичном језику суседне државе, српски језик на Космету је званично само онај несрпски, односно латинични ….
У Србији и даље имамо пасоше у којима име носиоца не постоји на званичном српском језику (иако рубрике за то постоје), готово ни на једном потрошачком производу, чак и кад он има неколико истоветних страна, нема српског, готово да нико није никада добио било који уговор с банком на званичном српском језику, подаци грађана у базама података су на неслужбеном српском језику …
Срби у својој држави су деценијама масовно дискриминисани по основу свог језика и културе и деценијама то нико не примећује.
Апсолутно је криминално и тотално идиотски (тј. у овим околностима савршено нормално) да се у било ком закону латиница уопште помиње као једно од писама српског језика. Тек када се избаци свако њено помињање и одреди да је језик у држави Србији српски језик писан српском ћирилицом, отпада свака потреба да се говори о “службеном језику/писму“, односно о “писму у јавној употреби“. Тада је јасно: српски језик писан јединим српским писмом – ћирилицом свуда и у свакој прилици! А – све то уз стриктно спровођење тог правила и законске санкције за прекршиоце. Приватна преписка може, за љубитеље тога, да буде и хијероглифима. Али – будимо реални, и сами знате да до тога никада не може и не сме доћи. Све друго, сва нагваждања као сада овај најављени закон и све остале керефеке служе само за заглупљивање и замајавање јавности. Већ сама илустрација овог чланка показује вероватно (не?)свесну манипулацију истином – потпис гласи: “До сада су ћирилица и латиница биле подједнако заступљене у натписима (Фото: П. Милошевић)“ Погледајте боље: упоређују се „бабе и жабе“ – то су табле на два језика: на српском (ћирилицом) и на енглеском (логично: латиницом, и против тога нико не може ишта да има). Иначе – што се тиче досадашње подједнаке заступљености ћирилице и латинице у натписима, то је безочна лаж!
Свесрдно подржавам предлог за наведени закон, али, истовремено ме досадашње искуство са државом враћа натраг у велики опрез и сумњу да, и ако се закон изгласа, неће бити доследно примењиван.
Да су хтели, могли су и до сада да натерају државне установе и службе на доследно поштовање закона о службеном језику.
Похваљујем!
За разлику од наших покондирених, брзоплетих власти, које не питају ни струку ни Устав, Бугарска је, када је на то била обавезна, и аутомобилске таблице исписала ћирилицом, тако што је уносила само она слова и њихове комбинације које се поклапају са латиницом (ЕУ) – тиме се не одрићући свог ћириличног писма.
Списку треба додати предузећа која финансира или дотира држава, ако послују на српском језику. Мука ми је кад видим да, на пример, позориште које Град сувенционише, скоро ништа нема на званичном српском језику. Ем је нецивилизовано, ем је некултурно, ем незахвално.
Ево примера како се тај проблем једино може решити (што се тиче трговачких фирми): Управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је, одмах по ослобођењу Београда, 1918 г. издао следећу наредбу ( Живети у Београду 1890-1940, стр. 432. Документа Управе града Београда. Историјски Архив Београда, Београд, 2008.): “Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.” Та наредба је (тада) – после оног ослобођења извршена. Да – тада, а где смо сада?
Доношење овог закона траје већ две године, само да се зна. Као да не желе да се он изгласа.
@србски: Не би било лоше ако би се овде објавио и нацрт тог закона, а оно “као да не желе да се он изгласа…” – то, после две године давежа и одуговлачења треба да gласи”: “… пошто баш не желе да се он изгласа”, мада – и кад би га изгласали, и када би био најбољи могућ по српску ћирилицу – то би био први закон у историји земље који би – ако би био примењен, заиста био примењен. Другим речима…не вреди трошити речи.
Електронски школски дневник има сва упутства за употребу на неслужбеном језику, или, како се то каже – латиницом. То би било нечувено и разлог за оставку министра у свакој уређеној држави.