Мађарске власти, према правилу, примају по једног мигранта сваког радног дана у седмици. Званично, у Србији тренутно борави око 3.000 миграната. Скептици ће лако израчунати за колико ће година они изаћи из наше земље

(Фото: Дарко Дозет)

Последњих десетак месеци пажња јавности у Србији усмерена је на решење косовског питања, па некако по страни остаје најезда миграната из Азије и Северне Африке, који су кренули ка Европској унији, а за трасу пута и пролазну станицу изабрали нашу земљу.

Још од почетка мигрантске кризе показало се да је ЕУ потпуно збуњена појавом самозваних и нежељених гостију, да не зна шта да ради, а и да неке чланице ове организације европских држава никако не пристају на заједничке ставове за решавање кризе, већ се руководе искључиво својим сопственим интересима.

Питање избеглица и миграната нашло се и у Уједињеним нацијама, па је Генерална скупштина септембра 2016. године једногласно усвојила Декларацију Њујорка „ради побољшања услова, помоћи, смештаја и повратка (каквог повратка!) избеглица приликом великог померања народа из Азије и Северне Африке“.

Затим је, на основу те Декларације, Високи комесаријат за избеглице Уједињених нација предложио Светски пакт о мигрантима и избеглицама. За њега су гласале 192 државе, а само је једна није. Амбасадорка САД при УН овако је објаснила став своје владе:

„Наше одлуке о миграционој политици треба да доносе Американци и само Американци. Ми ћемо одлучити о бољој контроли граница и коме ће све бити дозвољено да уђе у нашу земљу.“

Овакво понашање САД потпуно одговара Мађарској, која ће се прва од европских држава одрећи свога потписа на Светском пакту, и која од почетка мигрантске кризе има посебне мере за спречавање избеглица да уђу на њену територију, па је своје границе опасала жицом.

„Мути“ Меркел, која је у почетку најезде избеглица и миграната била веома благонаклона према њима, у последње време је променила мишљење, па сада предлаже да се на граници између Аустрије и Немачке организују сабирни центри како би се из њих мигранти враћали у земље у којима су претходно били регистровани.

Недавно се из Европске уније чуо предлог да се Либији и Тунису понуди сума од шест милијарди евра како би оне на својим морским обалама изградиле мигрантске центре.

Обе су се земље, међутим, захвалиле на љубазној понуди, препуштајући бригу о својој браћи по Алаху другим државама, па макар и биле неверничке.

Развој ситуације са мигрантском кризом не мора, али би могао да изазове приличну зебњу међу овдашњим скептицима које, с разлогом, плаши велика приврженост Малог Алека „европским вредностима“ и веома наглашена спремност на сарадњу и на безусловно прихватање свих понуда из Брисела.

Истина, Димитрије Аврамопулос, европски комесар за избеглице каже како ЕУ нема план за изградњу мигрантских центара у Србији, али то неће умирити скептике.

Они у српским новинама ових дана читају напис о једанаестомесечном Џазиру, рођеном у мигрантском кампу у Нишу, који је са мајком и оцем кренуо пут ЕУ и стигао до Келебије, где чека на ред да га мађарске власти у пусте у своју земљу (према правилу, оне примају по једног мигранта сваког радног дана у седмици). Негде близу малог Џазира и његових родитеља је друга мигрантска породица од 13 чланова (отац, мајка и једанаесторо деце), која се такође нада да ће успети да уђе у Европску унију.

Према званичним обавештењима, у Србији тренутно борави око 3.000 миграната. Скептици ће лако израчунати за колико ће година они изаћи из наше земље, иако, разуме се, неће моћи да предвиде колико ће их још у међувремену стићи у Србију захваљујући „позитивном глобалном феномену“.

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав М. Станојчић, ЕУ, мигранти