Поводом текста Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије (Здравко Пено, Стање ствари, 26. 7. 2018)
Фреди Фабрис, Час анатомије – ренесансна серија, 2015.
…леш на анатомском столу [јe] обична лешина, безбојна као леш утопљеника, стерилна, стерилизована, добра само да се на њој демонстрирају симптоми неког патолошког стања, те није потребан brasero да кадом својих трава отклони базд распадања. (Данило Киш, Час анатомије)[1]
Прије него што пређемо на главну тему овог текста, морамо скренути пажњу на, за оно о чему је овдје ријеч, веома важну личност: Аднана Октара. Ради се о, најблаже речено, контроверзној личности за коју је тешко повјеровати да је уопште стварна особа, а не комедиографска креација Саше Барон Коена. Октар је лидер опскурног квази-исламског „секс-култа“ у Турској, а у чијем власништву се, поред вила и скупоцјених аутомобила, налази и телевизијска кућа на којој се емитују његови, мало је рећи, гротескни програми. У њима се Октар окружује својим „мачкицама“, како зове дјевојке готово идентичног и наглашено еротизованог изгледа, који је очигледно резултат бројних посјета пластичном хирургу.
Поред каријере телевизијског водитеља, Октар је, рецимо то тако, плодан писац. Аутор је око 300 наслова исламске литературе од којих се већина бави пропагирањем неког облика исламског креационизма. Међутим, да се не ради тек о појави која код разумних људи може изазвати само подсмијех говоре судски поступци који се против њега воде, као и донијете пресуде. Овима се, између осталог, терети за сексуалну експлоатацију, подвођење, обмањивање и превару. Из тог разлога, Октар је већ био осуђиван, а недавно је поново ухапшен у акцији турске полиције о којој су извјестили сви водећи свјетски медији, па и они домаћи. На томе се, међутим, не завршава веза коју Октар има са нашом јавношћу.
Пређимо на ствар. Недавно је уредништву и-магазина Теологија.нет достављен текст под насловом Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије. Будући да је процијењено да је квалитет текста изразито споран, уредништво га није објавило. Текст је, ипак, пронашао свог издавача, те је тако публикован на другом интернет порталу. У међувремену почеле су да се шире гласине како је публиковање текста на Теологија.нет спријечено из „идеолошких разлога“: будући да се уредништво, наводно, не слаже са идејним позицијама које аутор износи, текст је одбијен.
Уколико би то било тачно, то би значило да је уредништво одступило од прокламованих темељних принципа уређивачке политике – да „наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују“ и да магазин „нема било какве идеолошке или друге преференце“. Због поменутих гласина, као члан уредништва осјећам обавезу да нашим читаоцима предочим да ови принципи нису погажени и укажем на разлоге због којих текст није могао да буде објављен. На тај начин, постаће јасно то да се од темељних уређивачких принципа није одустало, а вјероватно ће постати јасно и још понешто.
Наиме, споменути рад не задовољава ни основне стандарде квалитета за које се очекује да буду испуњени како би био публикован на Теологија.нет. О каквим стандардима је ријеч? За почетак – и на то ћемо се за ову прилику ограничити – потребно је да рад не буде плагијат. Текст о којем је овдје ријеч – то јесте.
Питање плагијата, првенствено у научним радовима, у посљедњих неколико година окупирало је домаћу јавност. Нарочито интересантни били су случајеви везани за личности које су политички изложене. У сличним случајевима у европским државама, доказано плагирање научних радова довело је до губитка позиције власти дотичних личности. Од јавне поруге, као најблаже санкције за доказани плагијат у академским установама, санкције сежу до оних најстрожих попут губитка академског звања и стечене титуле. Рецимо, Универзитет у Источном Сарајеву, на коме је аутор текста о коме је овдје ријеч редовни професор, у свом статуту (чл. 99. ст. 1) предвиђа могућност одузимања стеченог степена и дипломе у случају доказаног плагијата.
Постоји више типова плагијата који се у најширем смислу одређује као „чин преузимања списа друге особе и потурања истих за сопствене“[2]. Флагрантан тип плагијата је онај дословни – када се текст који је дословце преузет представља као сопствени. Сходно различитим класификацијама можемо разликовати и прикривени или мозаички плагијат – када се без упућивања на извор преузимају дијелови текста и у њима врше ситне интервенције (измјеном ријечи или редослиједа реченица), а које имају за циљ да прикрију плагирање или макар отежају његово детектовање. Такође, постоји и структурални плагијат када аутор без указивања преузима не само главне идеје, него и структуру аргументације, цитате трећих аутора, па и њихов редослијед навођења. За плагијат се сматра и ненаведени цитат, када аутор под знацима навода издваја туђе ријечи, али не упућује на то коме оне припадају нити одакле их је преузео. Поред побројаних, у литератури се срећу и бројни други типови које даље нећемо наводити.[3] У тексту о коме је ријеч, присутни су примјери сваког од наведених типова плагијата.
Скрећемо пажњу на чињеницу да сви дијелови овог рада за које је детектовано да су плагирани потичу из исте књиге под насловом Обмана еволуције: научни колапс дарвинизма и његова идеолошка позадина аутора Харуна Јахија.[4] Не треба искључити могућност да то нису једини плагирани дијелови овог рада, али би детектовање осталих захтијевало више времена него што то овај рад завријеђује.
У наставку дајемо упоредни приказ тих дијелова, стављајући дијелове плагираног текста у лијеви, а изворни текст који је плагиран у десни стубац (латиничним писмом). У десном ступцу, у загради је дат број странице изворног дијела на коме се цитат налази. Дијелови су наведени сходно редослиједу према коме се јављају у плагираном раду. Читаоцима који немају стрпљења да читају сва наведена мјеста, препоручујем да баце поглед само на подвучени текст – то јест, на случајеве број 4, 6, 10, 14, 15, 18.
| З. Пено | Х. Јахи | |
| 1. | Према теорији еволуције, све што постоји, органско и неорганско, резултат је случајности. […] људски ум, где год види поредак, закључује да постоји неко ко га вољом успоставља. | S obzirom da ona poriče stvaranje u samom početku, ona tvrdi da sve što postoji, bilo živo ili neživo, nije nastalo činom stvaranja, već kao rezultat slučajnosti koja je zatim uspostavila neki red. Ljudski um je, međutim, izgrađen tako da razume, da gde god vidi red, da postoji volja koja organizije i stoji iza tog reda. (12) |
| 2. | Дарвиново учење о пореклу врста полази од хипотезе да се живот развијао преко два натуралистичка, „допуњујућа механизма“: мутације и природне селекције. Промене у врстама, према тој замисли, резултат су случајних мутација које су се десиле у живим организмима, тако што су се они „прилагодили некој одређеној средини, и пренели те особине на следеће генерације“. | Neo-darvinistički model koji se danas označava kao teorija evolucije zagovara da je život evoluirao kroz dva naturalistička mehanizma: „prirodna selekcija” i „mutacija”. Osnovna tvrdnja teorije je da su „prirodna selekcija i mutacija dva dopunjujuća mehanizma”. Poreklo evolucionih promena su slučajne mutacije koje se odigravaju u genetskoj građi živih organizama. (20) |
| 3. | Ову претпоставку Дарвин је позајмио од Жана Баптиста Ламарка (1744–1829), који је заступао тезу о „преношењу стечених особина“. Дарвин, истина, није у свему следио Ламарка који је нпр. тврдио да је жирафа настала од једне врсте антилопе која је временом, из генерације у генерацију, истезала врат како би дохватила лишће које је стајало високо. Међутим, и Ламаркова и Дарвинова теорија производ су јаке и необуздане маште, а не научног истраживања, с обзиром на то да у њихово време ни генетика ни биохемија нису постојале као научне дисциплине. | Darvin je bio impresioniran mnogim biolozima evolucionistima koji su mu prethodili, naročito francuskim biologom Lamarkom (Lamarck). Prema Lamarku, živi organizmi prenose osobine koje su stekle tokom života sa jedne generacije na drugu i na taj način evoluiraju. Na primer, žirafa je evoluirala od jedne vrste antilope tako što je, generacijama, istezala vrat pokušavajući, radi prehrane, dohvatiti sve visočije i visočije lišće. Darvin je tako upotrebio tezu „prenošenja stečenih osobina” koju je predložio Lamark kao faktor koji čini da živi organizmi evoluiraju. Ali, i Darvin i Lamark su pogrešili jer je u njihovo vreme život mogao biti proučavan samo primitivnom tehnologijom i na jednom veoma neadekvatnom nivou. Naučne oblasti kao što su genetika i biohemija nisu postojale. (15) |
| 4. | Будући да се догађају случајно и насумично, мутације као „непредвиђени случајеви“, који се одвијају у генима, готово увек оштећују живе организме који су им подвргнути […] Неодарвинисти су покушали, кроз хиљаде експеримената, да изведу бар један пример „напредне мутације“, али сви њихови покушаји окончани су потпуним неуспехом. | Već je bilo poznato da su mutacije – to jest „nepredviđeni slučaji” – koje se odigravaju u genima živih organizama uvek bile štetne. Neodarvinisti su pokušali da ustanove jedan primer za „naprednu mutaciju” izvodeći hiljade eksperimenata sa mutacijama. Svi njihovi pokušaji završili su potpunim neuspehom. (16) |
| 5. | Нека несвесна интервенција на одређеној савршеној и сложеној структури неће побољшати ту структуру, него ће је управо погоршати. | Razum nam govori da nesvesna intervencija na jednoj savršenoj i složenoj strukturi neće poboljšati tu strukturu, nego će je pogoršati. (25) |
| 6. | Ниједан једини протеин, градивни блок живота, није могао настати случајно. Ниједна ћелија није могла бити синтетизована чак ни помоћу најсавршенијих биохемијских лабораторија XX века. | […] ni jedan jedini protein, gradivni blok života, nije mogao nastati slučajno. A ćelija – koja se prema evolucionistima navodno pojavila slučajno pod primitivnim i nekontrolisanim uslovima na Zemlji – nije mogla biti sintetizovana čak ni pomoću najsavršenijih laboratorija 20. veka. (16) |
| 7. | […] мутације мењају информације у ДНК једног организма, али ипак не могу суштински мењати једно биће, нити учинити да један живи организам стекне нови орган. Сходно речима америчког мислиоца индијског поријекла Ранганатана (B. G. Ranganathan), „да би мутација могла бити пренесена на следећу генерацију, она се мора одиграти у репродуктивним ћелијама организма“. Једна случајна промена која се деси у једној обичној, тј. нерепродуктивној ћелији, или органу тела, не може бити пренесена на следећу генерацију. Нпр. људско око промењено ефектима зрачења или физичком повредом, неће бити пренесено на следећу генерацију. | Mutacije ne mogu učiniti da neki živi organizam stekne jedan novi organ ili jednu novu osobinu. […] Da bi mutacija mogla biti prenesena na sledeću generaciju, ona se mora odigrati u reproduktivnim ćelijama organizma: Jedna slučajna promena koja se desi u jednoj „običnoj”, to jest nereproduktivnoj ćeliji ili organu tela, ne može biti prenesena na sledeću generaciju. Na primer, jedno ljudsko oko promenjeno efektima zračenja ili drugim uzrocima, neće biti preneseno na sledeću generaciju. (25) |
| 8. | Нове, повољне особине организама, чије порекло иначе у Дарвиново време није било могуће научно објаснити, временом су, према овом научнику, постале стабилне и доминантне, тако да су се стекли услови да, посредством механизма природне селекције, дође до промене јединке у нову врсту, која би била сасвим различита од њених предака. Дарвин је тврдио да је човек „најразвијенији резултат овог механизма“. | Njegova [Darvinova] ideja bila je u tome da pojedini živi organizmi koji su se prilagodili nekoj određenoj sredini prenose te osobine na sledeće generacije; te povoljne osobine nagomilale su se vremenom i transformisale tu jedinku u novu vrstu, sasvim različitu od njenih predaka […] Prema Darvinu, čovek je najrazvijeniji rezultat ovog mehanizma. (13) |
| 9. | Следбеници Дарвина природну селекцију настоје да представе као својеврсног свесног дизајнера, али природна селекција нема свест. Социобиолог Ренсбергер (Boyce Rensberger) тврди да природна селекција „не поседује вољу која може одлучити шта је добро, а шта лоше за живе организме. Због тога се природном селекцијом не може објаснити настајање биолошких система и органа који имају карактеристику невероватне сложености, која се не може упростити“. | Još jedan od intrigantnih mehanizama koje evolucionisti koriste u vezi sa prirodnom selekcijom jeste njihov napor da predstave ovaj mehanizam kao jednog svesnog dizajnera. Međutim, prirodna selekcija nema svest. Ona ne poseduje volju koja može odlučiti šta je dobro, a šta loše za žive organizme. Kao rezultat toga, prirodna selekcija ne može objasniti biološke sisteme i organe koji imaju karakteristiku „nezamislive složenosti koja se ne može uprostiti“. (22) |
| 10. | Биолози пре Дарвина су говорили о природној селекцији, али она је сматрана за „механизам који држи врсте непроменљивим, тако да не буду деформисане“. Дарвин је ишао супротним смером и тврдио је да природна селекција има еволуциону снагу (о томе говори и назив његове књиге: Порекло врста путем природне селекције). Међутим, још од његовог времена није се појавио нити један доказ у вези с тим да природна селекција има снагу да наведе организме да пређу из једне врсте у другу, јер „нико никада није механизмом природне селекције произвео неку врсту“. | Kao jedan prirodni proces, prirodna selekcija je bila poznata biolozima i pre Darvina. Oni su ga definisali kao „mehanizam koji drži vrste nepromenjivim, bez da budu deformisane”. Darvin je bio prva osoba koja je postavila tvrdnju da ovaj proces ima evolucionu snagu, i on je onda podigao čitavu svoju teoriju na temelju ove tvrdnje. Ime koje je dao svojoj knjizi ukazuje da je prirodna selekcija bila osnova njegove teorije – Poreklo vrsta putem prirodne selekcije. Međutim, od Darvinovog vremena nije bilo ni jednog jedinog dokaza koji bi pokazao da prirodna selekcija navodi žive organizme da evoluiraju […] „Niko nikada nije proizveo neku vrstu mehanizmom prirodne selekcije”. (20) |
| 11. | Природна селекција, дакле, не може нити да дода један нови орган неком живом организму, нити може да га уклони, не може повећати или побољшати генетску информацију једне врсте, нити може трансформисати једну врсту у другу. | Ukratko, prirodna selekcija nema sposobnost da doda jedan novi organ nekom živom organizmu, ukloni jedan organ, ili izmeniti organizam u drugu vrstu. (21) |
| 12. | У току више деценија, еволуционисти су извели многе експерименте у циљу произвођења мутације код винских мушица. Пошто се оне брзо размножавају, то би и мутације требало да се одвијају великом брзином. Низови генерација ових мушица подвргнути су експериментима, а ипак ниједна корисна мутација није уочена. | U toku više decenija, evolucionisti su izveli mnoge eksperimente da proizvedu mutacije kod vinskih mušica pošto se ovi insekti razmnožavaju veoma brzo, tako da bi se mutacije pojavile brzo. Generacija za generacijom ovih mušica su mutirane, a ipak nijedna korisna mutacija nije uočena. (23) |
| 13. | Мутације, као „случајне промене или замене које се одигравају у ДНК молекулу, који се налази у једру ћелије живог организма и који садржи све генетске информације“, резултат су спољних утицаја, као што су зрачење или хемијско деловање. | Mutacije su definisane kao slučajne promeneili zamene koje se odigravaju u DNK molekulu, koji se nalazi u jedru ćelije živog organizma i koji sadrži sve genetske informacije. Ove promene ili zamene rezultat su spoljnih uticaja kao što su zračenje ili hemijsko delovanje. (23) |
| 14. | Мутације које се, због генетских промена, одигравају код људи неретко стварају физичке деформације и психичка обољења као што су Даунов синдром (монголоизам), албинизам, дварфизам, карцином и др. У eволуционистичким уџбеницима ове мутације су представљене као примери еволуционог механизма на делу. Није потребно наглашавати да један процес који људе оставља неспособним или болесним не може бити прихватљив. | Sve mutacije koje se odigravaju kod ljudi rezultiraju fizičkim deformitetima, slabostima takvim kao što su mongoloizam, Daunov sindrom, albinizam, dvarfizam ili rak. Ove mutacije su predstavljene u evolucionističkim udžbenicima kao primeri “evolucionog mehanizma na delu”. Nepotrebno je reći da jedan proces koji ljude ostavlja nesposobnim ili bolesnim ne može biti “evolucioni mehanizam” – evolucija bi trebala da proizvodi bolje forme, koje su sposobnije da prežive. (25) |
| 15. | Свака мутација носи опасност да буде један „несрећан случај“ било да оштећује нуклеотиде који изграђују ДНК, или да мења њихове положаје. Мутације најчешће узрокују толику штету и промену која се не може поправити. Она није чаробни штапић који трансформише живе организме у неке напредније и савршеније форме . Да је „директан ефекат мутација штетан“ види се, у најгорем случају, на примеру становника Хирошиме, Нагасакија и Чернобиља, који су после страшног страдања доживели генетске промене које су их довеле до неспособности, наказности и смрти.
|
Svaka mutacija je jedan “nesrećan slučaj” i ona, ili oštećuje nukleotide koji izgrađuju DNK, ili menja njihove položaje. One najčešće uzrokuju toliku štetu i promenu koje se ne mogu popraviti. Mutacija, iza koje se evolucionisti često sakrivaju, nije čarobni štapić koji transformiše žive organizme u neke naprednije i savršenije forme. Direktan efekat mutacija je štetan. Promene uzrokovane mutacijama mogu biti jedino kao one koje su iskusili stanovnici Hirošime, Nagasakija i Černobila: to jest, smrt, nesposobnost i nakaznost prirode organizma. (23) |
| 16. | Теорија испрекидане равнотеже је у супротности с почетном дарвинистичком идејом акумулирајућег развоја, корак по корак, јер је њено полазиште у томе да еволуција није резултат мањих варијација, него великих, испрекиданих „скокова“ […] | Nazvan “isprekidana ravnoteža”, ovaj model odbacuje darvinističku ideju akumulirajućeg razvoja korak po korak i smatra da se umesto toga evolucija odigrava u velikim, isprekidanim “skokovima”. (16) |
| 17. | Неодарвинисти су се ослањали на хипотезе европског палеонтолога Шиндеволфа (Otto Heinrich Schindewolf, 1896–1971), који је тврдио да је прва птица изашла из јајета гмизавца, тако што се десила „велика мутација“, после „једног великог поремећаја који се одиграо у генетској структури“ […] Премда су ове тврдње у крајњој супротности с правилима генетике, биофизике и биохемије, пласирањем модела испрекидане равнотеже покушало се осигурати објашњење за пукотине у фосилном запису које неодарвинистички модел није могао обезбедити. | Na primer, evropski paleontolog Šindevolf (O. H. Shindewolf), koji je poslužio kao primer Eldridžu i Guldu, tvrdio je da je prva ptica izašla iz gmizavačkog jajeta kao rezultat jedne “velike mutacije”, to jest, kao rezultat jednog velikog “poremećaja” koji se odigrao u genetskoj strukturi. […] Ove tvrdnje, potpuno kontradiktorne svim pravilima genetike, biofizike i biohemije […] Jedina svrha ovog modela bila je osigurati objašnjenje za pukotine u fosilnom zapisu koje neo-darvinistički model nije mogao objasniti. (18) |
| 18. | Неодарвинизам је оспорен фосилним записом, тј. неуспехом палеонтологије да открије убедљиве прелазне форме […]„никада, нигде у свету, нису пронађени никакви прелазни облици, који наводно треба да покажу постепену еволуцију живих организама од примитивних до напредних врста, као што је то неодарвинистичка теорија тврдила“. Исто тако, резултати упоредне анатомије откривају да врсте, за које се претпостављало да су настале еволуцијом једна из друге, у ствари имају веома различите анатомске карактеристике, тако да оне никада нису могле бити преци или потомци једне другима.
|
Neo-darvinistička teorija je takođe pobijena fosilnim zapisom. Nikada, bilo gde u svetu, nisu pronađeni nikakvi “prelazni oblici”, koji su navodno trebali pokazati postepenu evoluciju živih organizama od primitivnih do naprednih vrsta, kao što je to neo-darvinistička teorija tvrdila. U isto vreme, uporedna anatomija otkrila je da vrste, za koje se pretpostavljalo da su evoluirale jedna iz druge, u stvari imaju veoma različite anatomske karakteristike i da one nikada nisu mogle biti preci ili potomci jedni drugima. (16) |
| 19. | Истакнути еволуциониста Ричард Докинс атакује на здрав разум када позива људе да не мисле да су присуствовали чуду, чак и ако виде да им споменик неког националног хероја маше рукама: „Можда су сви атоми у руци статуе кренули у једном тренутку у истом правцу. То је мало вероватан догађај, али је могућ“ – безобзирно закључује Докинс. | Dobar primer je istaknuti evolucionista Ričard Davkins (Richard Dawkins) koji poziva ljude da ne pretpostavljaju da su prisustvovali čudu, čak i ako vide da im spomenik nekog nacionalnog heroja maše rukama. Prema njemu, „možda su svi atomi u ruci statue krenuli u jednom trenutku u istom pravcu. To je malo verovatan događaj, ali je moguć“. (9) |
У највећем броју побројаних случајева (4, 5, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 18, 19), ради се о „прелазној форми“, да се тако изразим, између дословног и прикривеног (или мозаичког) плагијата. У већини осталих случајева (1, 2, 3, 6, 7, 8, 9, 16, 17), ради се о прикривеном или мозаичком плагијату у коме су у преузетом тексту вршене одређене ситне интервенције. Једна цијела половина дотичног рада представља, поред наведених, примјер структуралног плагијата будући да аутор плагира не само туђе идеје и ријечи, већ и структуру излагања па и наводе трећих аутора. Рецимо, сваки од аутора цитираних у овом раду, као и сваки од појединачних цитата, заправо је преузет из књиге Обмана еволуције.
Па ипак, постоји извјесни елемент „оригиналности“ у овом раду. Наиме, аутор приписује неке од цитата трећим ауторима који заиста јесу цитирани у изворном дјелу. Међутим, те ријечи припадају Харуну Јахију, аутору наведене књиге, а не трећим лицима. Такође, сваки наведени цитат у раду представља примјер ненаведеног цитата. Уз највећи број цитата издвојених у наводнике се не наводи од кога потичу, а онда када су некоме и приписани, изостаје референца на конкретно дјело.
Можда би неко био склон да каже како све ово представља заправо случај „неспретног“, то јест неадекватног парафразирања. Чак и да то јесте случај, а није јер видимо да су и сви други наведени типови плагијата заступљени, то би и даље био плагијат – јер и неадекватно парафразирање је такође један тип плагијата. Међутим, овдје се не ради (чак) ни о томе. Поред свих имена које наводи, аутор ниједном не упућује на дјело Обмана еволуције нити на аутора Харуна Јахија, које обимно плагира. Дакле, не ради се чак ни о неадекватном парафразирању.
Но, да се вратимо Аднану Октару. Зашто смо се уопште на њега освртали? Какве везе има овај осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант са теоријом еволуције? Ни мање ни више, веза је та што је управо он аутор књиге Обмана еволуције коју аутор, како смо показали, обимно плагира! Наиме, иза псеудонима Харуна Јахија, који је потписан као аутор наведене књиге, крије се Аднан Октар. Дакле, рад не само да је плагијат, него је плагијат књиге гротескног исламског креационисте, лидера секс-култа који се терети за тешке злочине. Необично је занимљиво да је од свих писаца које је могао плагирати, аутор који с неподношљивом лакоћом пресуђује о томе ко истински вјерује а ко не вјерује у Христа, одлучио да своју вјеру положи баш у квази-исламског секс-гуруа.
Послужићу се сликом коју Данило Киш нуди у епиграфу овог текста. Овдје смо се бавили анализом анатомије једног рада која приказује симптоме патолошког стања. Патолошко стање је, нажалост ваља признати, шире од оквира самог рада. Ширење баналних, па и гротескних, облика креационизма потеклих из других религијских традиција, под видом одбране православне вјере, јесте феномен на који је већ (засад, чини се, узалуд) указивано. Другим аспектима и богословском анализом рада није било потребе да се бавимо. Друкчије речено, на овом часу анатомије није било потребе уносити brasero или кадионицу са благоуханим тамјаном православног богословља.
Након свега, јасно је да је главни разлог због кога овај рад није могао бити објављен на и-магазину Теологија.нет тај што, будући плагијат, не задовољава основне стандарде квалитета. Разлог томе, као што је сада потпуно јасно, није била идејна или, боље рећи, идеолошка позиција аутора. Премда, након свега, питање је да ли се о постојању било какве стварне, то јест неплагиране, позиције самог аутора уопште може говорити.
Опрема: Стање ствари
[1] Danilo Kiš, Čas anatomije, Beograd: Nolit, 19793, 12.
[2] “Plagiarism”, Encyclopedia Britannica, IntRes: https://www.britannica.com/topic/plagiarism [29.7.2018.].
[3] Овдје смо навели неке од типова који се срећу у подјели датој у „What Constitutes Plagiarism?“ у: Harvard Guide to Using Sources, IntRes: https://usingsources.fas.harvard.edu/what-constitutes-plagiarism [29.7.2018.] и Debora Weber-Wulff, False Feathers: A Perspective on Academic Plagiarism, Springer Science & Business, 2014, 6-14.
[4] Harun Jahi, Obmana evolucije: naučni kolaps darvinizma i njegova ideološka pozadina, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2002. Књига је у pdf формату доступна на адреси: https://www.religija.me/biblija_nauka/obmana-evolucije.pdf [25.7.2018.].
Categories: Преносимо
Po ko zna koji put teologija net se otkriva kao teologija fejk. I zadovoljstvo koji fejk teolozi osećaju kratko će trajati 🙂
Ако је уредништво Теологије.нет било тако благонаклоно према тексту, и аутору, могли су само да ставе референце на мање битан део текста: З. Пено је теолог а не еволуциониста и сасвим је нормално да је те делове преузео.
Друго, ово што је Пено написао није научни рад, или га ја макар тако не доживаљам. Мада би овим нашим ултра екуменистима било драже да запале неку ломачу, аутор текста Јефтић се задовољава “само” денунцијацијом и позивом да Пена избаце са факултета због чланка!
Треће, врло је неспретно аутор Јефтић употребио Данила Киша: заправо, ако има икакве паралеле, Пено би био Д. Киш а Јефтић би био нешто као Јеремић, Кишов прогонитељ! Јер је Киш лажно био оптужен за плагијат! Али, можда је ово ипак фројдовска омашка аутора, да му подсвест говори да му је оптужба лажна 🙂
Пост скрипутм: Доказа никаквог немам, али у почетку говори Јефтић да је текст З. Пена проглашен спорним, па бих рекао да су ову аргументацију покупили накнадно.
Nego jel’ Jeftić beše mali od palube, portparol grupe Pavijan sa Bogoslovskog iz Beograda koja je izdala apel u odbranu majmunopodobnog pogleda na Boga, svet i čoveka? On li beše preuzeo javno oglašavanje na televiziji i po novinama pošto im je Sabor sa starim patrijar’om zabranio?!
Поштовани коментатори и г. Крунићу, да ли је вама нормално да редовни професор преписује од Турчина сексуалног манијака?! Какав “павијан” мораш бити да то урадиш и то ЈАВНО?! Господе Боже, свашта сам видео, али преписивање од речи до речи, болесно. Не требају нам такви редовни професори, требају нам истинољупци, што Пено није.
Крунић је провокатор, и даље пише латиницом и тако брани православље?! Хвала ти Боже на таквим бранитељима!!! Срам вас било…
По ко зна који пут се теологија нет открива као теологија фејк. И задовољство које фејк теолози осећају, кратко ће трајати.
Него, је л’ Јефтић беше мали од палубе, портпарол групе Павијан са Богословског из Београда која је издала апел у одбрану мајмунообразно погледа на Бога, свет и човека ? Он ли беше преузео јавно оглашавање на телевизији и по новинама пошто им је Сабор са старим патријар’ом забранио !?
Ја плагирах коментаре поштованог Срђана М. Крунића, једино не умедох да метнем оно жуто што се смеје на крају коментара, за то је потребна висока школа плагирања и кривотворења смер ” максим кривотвори и злотумачи Светоотачко предање “…. Јесам ли и ја сада провокатор и богохулник латинични, или остајем у духу и вери здрав, здрав као Пено, као Срђан здрав ?
Jeftiću, ustvari ti si hteo da obavestiš svetsku akademsku zajednicu da vas nije raz*uzio profesor Peno (a bogoslovski vas je prepario za muzej jeresi)) nego da vas je tako velike naučnike ustvari raz*uzio neko tamo manijakalno Ture?
Vidi – pa to je daleko veća sramota za vas pripadnike bogoslovskog društva Pavijan. Bolje jedan pošten pravoslavni čovek i bogoslov da vas putem biblijsko-otačkog predanja izvede na Put: nego da vas Turci presamićuju. Nagotom svojom se hvalite? Nema šta da se vidi… Daj malo srama – pokrite se: lakše ćete disat’.
Vama kao fejk teolozima, manipulatorima-tehnolozima praznih misli&reči, samo ostaju još javne majmunopodobne akrobacije i medijske zakulisne radnje 😉
#pokajanjejelek
Ипак је ово велика брука да редовни професор теологије препише текст неког лика и објави га као свој. Такав је сам себе дискредитовао. Етичка комисија Универзитета Источно Сарајево ће имати посла!
Уредништво сајта би ваљало да обрати пажњу на неке изјаве у коментарима које се граниче са, или квалификују као клевете. Тако, нпр. назвати Аднана Октара ака Харуна Јахју ”сексуалним манијаком” је клевета за коју да је изговорена у кафани би изазвала одређену реакцију или у уређенијем друштву — тужбу суду. Наиме, дотични аутор многих антиеволуицоних радова и књига није странац у судском систему Турске, и једном је био оптужен да врбује клијентелу у сврху сексуалног искоришћавања, али су тужбе биле одбачене због сведочења (оптужбе) које се показало да је било под принудом. Дакле, дотични аутор је чист пред турским законом, тако да тиме изјава ”Др. Воланда” важи као исхитрена клевета.
С обзиром на главну тему (теологија насупрот еволуције), од моралног лика турског аутора анти-еволуционих трактата важнији су његови ставови и аргументи, а који су јасни, убедљиви и потпуно засновани на познатим научним резултатима. Тиме, значај раскринкавања анти-светоотачког еволуционистичког отрова путем написа као што је чланак Проф. Пена, никако не умањује чињеница да се послужио делима једнг ”Турчина”. С друге стране, питање плагијата је озбиљно, али није јасно да ли је и како наш писац указао на изворе на основу којих је изградио и формулисао своје гледиште. Како год било, лакше ће нашем аутору бити да поправи референце него критичарима да нађу валидне контра-аргументе за даљу промоцију еволуционистичке хипотезе. .
Драги професоре Пено,
Don Quixote вас не крије довољно, јер се на интернету свашта дозна. После овог вашег поста, човек остане згрожен, јер вама очигледно ништа није свето. Мало сам гугловао дотичног “Турчина” и немам речи, а ви га браните од клевета?!?!? Нека свако погледа за себе… Када бисте овако бранили своју истоветну браћу, као овог лика, где би вам крај био?! Можда би нешто хришћанско прорадило и у вама. За разлику од “еволуциониста” који иду, по вама, у пакао – овај који вером не верује у Сина Божијег, заслужује да га браните?! Какав ум човек треба да има за овакве акробације, јер образ очигледно немате… Мислим да је време за неку комисију да крене у чешљање свега написаног код дотичног “редовног” професора. Време је….
Паметном доста….
https://www.kurir.rs/planeta/3084631/uhapsen-vodja-ozloglasene-sekte-turcin-birao-najlepse-devojke-i-terao-ih-na-orgije-a-posle-hapsenja-je-poslao-bizarnu-poruku-video
Молим уредништво да бришу коментаре г. Крунића (ако му је то право име). Господин провоцира јер константно брани србску цркву и веру латиницом. Или се ради о провокацији или је реч о духовно оболелом човеку?! Надам се да је ово прво, јер би онда брисањем коментара све решили. Уколико је ово друго, онда господин мора потражити помоћ, можда у манастиру (као што и саветује његов пријатељ г. Пено). Овде се бркају бабе и жабе, као редовни професор си ПЛАЋЕН да мислиш и пишеш, али СВОЈОМ ГЛАВОМ. Факултети не смеју да плаћају преписиваче по цени професора, то је увредљиво. Тако да, г. Крунићу (ако постојите), молим вас да схватите да смо сви испали у овом случају мајмуни, јер смо веровали некоме ко је плаћен да му се верује – да буде професор. Уместо тога, он нам продаје преписе распалог Турчина, који није никакав научник, нити има било какав релевантан рад на ову тему. Ево, то је срамота и мајмунисање. Пишем ово јер одбијам да глумим павијана, а теби господине ако се лети од гране до гране, само изволи – павијана нам никад није мањкало. Али док летиш и куцаш, барем буди патриота, купи телефон са ћирилицом. Буди павијана ако желиш, али Србски, са стилом гориле.
Нисам чула да теолози похађају макар и убрзани курс теорије еволуције, те према томе одговорност професора може да се усмери на трапаво навођење цитата, али да не дужим, коментар Четник из Црне Србије погађа суштину целог неспоразума. Лично (као молекуларни биолог) не очекујем да теолози познају детаљно претпоставке и закључке у оквиру ове научне теорије, мада постоје и изузеци https://www.blic.rs/vesti/drustvo/bog-je-stvorio-coveka-a-kako-pitajte-biologe-intervju-s-teologom-koji-ce-oduseviti-i/f6zqk2h
Као хришћанин волела бих да је уредништво сајта teologija.net претходно братски указало професору на мањкавости у референцама.
А највише бих волела, истински и без ироније, да нема нимало истине у томе да је ово хладно сервирано због нечега објављеног пре годину дана
http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/stav/930-2017-07-27-06-38-00
Праштајте…
Natasa, koliko ja vidim iz ovog teksta Jeftica, teologija.net mu je uljudno saopštila da text ne zadovoljava, sramota je objasnjavati i reci redovnom profesoru, “ne moze, jer si prepisao nekog Adnana”. Samo sto je Peno sigurno mislio da ce mu proci, kao što mu je do sada mnogima prolazilo. Plagijata ima na tone, mora se tome stati u kraj, nek ovo bude početak. Na kartu, “nije znao” ne bih igrao – brate, redovni si profesor?! Zar teologija.net da te uci kako se pišu reference?! Ako ne znaš, bavi se nečim drugim i oslobodi mesto mlađima. Ne znam sta drugo reci, nije ga sramota da presuđuje ko je vernik, a ko ateista, sto da ga bude sramota i da prepisuje od Adnana. Neka neko kaze, da li je ovaj Adnan završio bilo kakav fakultet?! Po cemu je on bitan, poznat?
MAKSIMOVE MAČKICE
Ko vas ne zna pomislio bi da želite da budete “Adnan”. Neki od vas su sa njim koliko vidimo uspeli da dođu na ti. Ali ko vas samo jednom vidi shvati da je želja srca vašeg da budete Adnanove mačkice. To je anatomija vaše patologije koja je veoma razgranata i – za razliku od teološkog plićaka u kome se brčkate – duboka. Ako ne isplivate iz nje podavićete se kao Maksimove mačkice.
P.S. I ne pravite se blesavi kad se znamo i imenom i likom 🙂
P.S.S. Za razliku od Teologije fejk kod koje fol nema ni cenzure, a vala ni komentara uopšte: nečija povređena sujeta bi da cenzuriše Stanje stvari 😉
#nastavljase
Крунић наставља да провоцира латиницом, и даље не схватајући да ту постоји проблем. Пошто није у стању тако једноставну ствар да разуме, како очекивати да разуме било шта друго. Какве црне мачкице помиње, дављење, плитку воду?! Ствар је више него јасна. Ти брате, или користи ћирилицу, ако си Србин. Ако си провокатор, пиши латиницом и даље, барем знамо на чему смо. Ако у 21 веку неко није у стању да користи ћирилицу, шта човек да очекује од такве особе уопште?! А у вези са овим текстом, ствар је још простија. Редовни професор је плагирао текст – крај. Бламажа за Оскара! Вама сад криво што је тако испало, што је звезда пала у блато, али тако је. Стисните зубе и љутите се на правог кривца, не Јефтића, него оног који вас је навукао и сад избламирао – Др Пену! Све остало су шупље приче…
Овде није тема теорија еволуције, а чак и то од кога је Здравко Пено плагирао није од пресудне важности. Оно што јесте важно јесте да су изнесени необориви докази да је Пенов рад плагијат, и то прави правцати, бескрупулозни плагијат. Да је то урадио неко ко пише по интернет форумима ни по јада, али то је урадио човек који је професор Догматике и Етике на богословском факултету у Фочи, и који има звање редовног професора. У најамњау руку, Пено би морао да се извини стручној и широј јавности због преваре и нечасног академског поступања. А његов матични факултет и Универзитет Источно Сарајево такође морају да се изјасне о овом случају, осим ако не желе да покривају плагијаторе. Плагијат је највеће зло у научном свету, и људима који за тиме посегну нема места на факултету. Из Јефтићевог чланка је “и комарчевој свести” што би рекао Авва Јустин, јасно шта је Пено урадио, јер ако лаже коза не лаже рог! Ако којим случајем Пено мисли да може да докаже да његов рад није плагијат, а што је наравно немогуће јер је реч о очигледним чињеницама, зашто се не огласи под својим именом и изнесе аргументе? Пено је својим нечасним поступком осрамотио и Цркву и установу у којој ради, па и српски народ коме припада. Брука и срамота за коју се не сме дозволити да “застари”, како то код нас, нажалост, уме да се догоди.
Jeftić – danas anatom i patolog – sutra zaštićeni svedok u sudskom procesu protiv akademske mafije na PBF u Beogradu.
#specijalnisud
“ХЕРЦЕГОВАЧКИ КЛАН
Како сам био обећао, а зна се да не причам напамет, сада бих укратко изнео како су ме дисквалификовали на Богословском факултету. Реч је о кратком портрету, скици ових ликова.
Написао сам притужбу поводом конкурса за једног сарадника за ужу научну област Патристика – предмет Патрологија 2, са пуним радним временом, у складу са Законом о високом образовању који је расписао Универзитет у Београду Православни богословски факултет, Београд, Мије Ковачевића 11б, дана 27. 01. 2010, и објављеном у листу „Данас“, додатак „Послови“.
Примедбе су се односиле на реферат комисије (примљено 3.3.2010) коју су сачињавали др Максим Васиљевић (доцент), др Владан Перишић (ванредни професор) и др Дражен Перић (доцент), а који је захваљујући обманама, нетачностима, и пристрасношћу довео до избора Андреја Јефтића на ово место.
1. На конкурсу су учествовали Драган Јованов, З. Ђуровић и А. Јефтић. Комисија на почетку извештаја одмах обмањује, или на недвосмисленом српском језику, лаже, наставно веће: «Одмах треба рећи да од ова три кандидата, два не испуњавају формално-правне услове конкурса [Ђуровић и Јованов], док их само један у потпуности испуњава. Но, ми ћемо ипак о сваком рећи најважније».
Ово је гнусна лаж. Ђуровић испуњава формално-правне услове конкурса. Наиме, у условима се вели: «студент дипломских академских студија теологије који је студије првог степена завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8); студент докторских студија теологије који је претходне нивое студија завршио са укупном просечном оценом најмање (8) и који показује смисао за наставни рад; магистар теолошких наука». Ђуровић је завршио БФ са просечном оценом 8, 57.
Професорски колегијум је у старту био обманут овом лажју, тако да је испало да се бира само 1 кандидат од 1 кандидата. Бацање у очи прашине је «великодушност» комисије која ће «ипак о сваком рећи најважније». Који колегијум би одобрио да се прими неко ко не испуњава формално-правне услове? Ниједан. Да не рачунамо БФ колегијум…
2. Онда се иде у бесмислено образлагање зашто Јованов – описан као слободни списатељ, са просеком 7,97 – није у игри (захтевао се просек 8). Он је само колатерална штета да би се наставном већу замазале очи како поступају по закону, јер је овај испод просека. Треба се недвосмислено показати како два не испуњавају формално-правне услове конкурса.
3. Замазивање очију је било инсистирање да ја немам нострификован магистарски. Тачно. Али то ме не дисквалификује како је комисија рекла, да учествујем на конкурсу. Дакле, магистарски или не, једнако могу да учествујем на конкурсу.
Комисија вели да је Ђуровић магистрирао на Августинијануму и да тамо ради докторску тезу, а са друге стране тврди да он није магистирао јер тезу није нострификовао у Србији, и да чак није ни на докторским студјима јер их не похађа у Србији! Ниједан од чланова Закона о високом образовању на који се позива конкурс не захтева претходно нострификовану диплому, нити се то вели у тексту конкурса. Такође, како је могуће да БФ потпише Конвенцију о размени доцената и студената са Латеранским Универзитетом, а не прихвата њихове дипломе? Како је могуће да један латерански професор одржи предавање на БФ, а за њега се посредно тврди да нема научне квалификације?
Комисија је, дакле, била свесна да неко ко се специјализује (у мом случају 7 година) у одређеној области вероватно би требало да има предности у односу на друге кандидате. Зато је било нужно да се са формалне тачке (увек тумачене по кључу комисије) дискредитује моја специјализација.
Следећи проблем са којим се комисија срела је простор који окупирају курикулуми кандидата: Ђуровићу је посветила 42 реда, Јефтићу 14. Ако погледамо паралелно шта се и како помиње, реторика комисије ће недвосмислено одати њену све само не непристрасност. Помиње се да Ђуровић није дао податке о основној школи (који се конкурсом нису тражили), док је Јефтић био одличан у ош.!
Ирелевантност овог податка, али и припрема чланова већа на опрез (Ђуровић нешто крије) су сасвим јасни, а уз то се истиче и континуирана врлина Јефтићева. Око 30 назива које је Ђуровић навео као публиковане, у штампи или у припреми, комисија наводи in continuo свега 22, како би се добило на простору. Mea culpa се састоји у томе што нисам знао да треба да приложим и саме публиковане радове (у Италији се тако нешто никад не тражи) и што нисам прибавио доказе за радове који су примљени у штампу. Није ми, наиме, пало на памет да треба неки доказ за нпр. књигу: WALTER KASPER (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, из које сам превео студије, уводе и резимее на италијанском (око 90 страна), а наручилац је сам БФ, који ми је уредно и исплатио хонорар по обављеном послу. Такође сам по позиву ИТИ и БФ учествовао на симпосиону Српска теологија данас, Београд 29-30 мај 2009, излагање је било у штампи, но, потврду, да поновим, нисам нашао за сходно да узмем. Комисија селективно наводи шта је приложено а шта није: приложени су на DVD сви текстови који су у штампи, а такође и неки за које комисија вели да јој нису достављени. Да је комисија имала DVD у рукама види се из тога што тврди да је приложен први део књиге Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар (комисија не пропушта прилику да помене како је исти необјављен; ја сам и рекао да је у припреми за штампу). Но, истовремено за текстове, који се налазе на поменутом DVD: W. KASPER (ed.), Il ministero petrino, и први чланак из књиге: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи, тврди да нису приложени! За: Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо. Општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Нело Ћипријани. Кура, превод (увод са ит., De beata vita са лат.), ноте и индекси Зоран Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008, веле, прескачући све ово, само да је Ђуровић превео Ћипријанијева предавања са италијанског.
Писац реферата комисије није био у стању ни да наведе исправно наслове мојих текстова и чак је дао погрешне референце, што би ме одмах дискредитовало у очима пажљивог читаоца. Исто важи и са недоследношћу начина цитирања мојих чланака: неке наслове ставља под наводницима, друге пише обично, без наводника и не у курзиву. Комисија, на крају, није могла да консултује моје преводе са грчког, јер није имала у рукама Саборност, часопис епархије Пожаревачко-Браничевске!
Када пак писац реферата набраја референце А. Јефтића, ставља их једну испод друге да би визуелно пријало читаоцу, али су оне свега 3, што се правда његовом младошћу. Реч је о 2 мања превода са енглеског, свега 21 страна (ваљда се зато и не наводе у реферату стране објављеног превода, који је у фотокопији предат комисији). Но, комисија се не зауставља овде већ наводи да: «Иако је тек завршио Факултет, кандидат је успео да објави један оригинални рад: Природна теологија код Отаца Цркве, Богословље, 2009». Ово је лаж: Богословље за 2009 у коме би био Јефтићев текст није постојало 03.03.2009 када је примљен Реферат комисије (орг. јед. 02, бр. 37/9). Када је у приватном разговору, Владан Перишић покушао да ми објасни како је објављен рад исто што и рад примљен за штампу (на страну што српски не зна за такву употребу), проблем остаје зато што у Јефтићевој документацији не постоји нити копија тог рада, ма у каквој форми, нити потврда да је рад у штампи.
Предлог Реферата да се гласа за Јефтића (јединог на крају предложеног), мотивисан између осталог младошћу кандидата, је управо супротан изгласаном (06.04.2009) Закону о забрани дискриминације (на снази од 07.04.2009), члан 2.1, који забрањује дискриминацију по старосном добу. Ни текст конкурса није предвидео старосно доба за ово радно место. Образложење да се младост подразумева је, дакле, у супротности са Законом о забрани дискриминације, са текстом конкурса и чак са праксом БФ (већи део асистената-сарадника је око мог старосног доба).
На крају, Реферат, који је јавне природе, вређа и моју част, јер вели да «чак и када остала два кандидата [Ђуровић и Јованов] не би имала поменуте формално-правне препреке», они би изабрали Јефтића. Ово је груба увреда целокупног мог протеклог научног рада који је прошао рецепцију и оверу не само овдашње академске средине, него и иностране. Чак да нисам објавио ништа до сада остају мој магистарски рад (преко 250 стр.) и завршене докторске студије (докторски рад био пред одбраном, прошао пред-дискусију). Да је комисија казала да сам преквалификован, некако би се и могло прогутати, али рећи да је неко ко је завршио са одличним успехом магистарске и докторске студије на Латеранском факултету, који је један од најугледнијих у свету, мало је много.
Резимирајући, довољно је поменути само следеће:
– Имао сам 7 година специјалистичких студија из патрологије а г. Јефтић ни један дан;
– приликом Конкурса кандидати су имали научног рада: Ђуровић 1137 страница, господин Јефтић 51 – дакле, Ђуровић је имао 22 пута више материјала него г. Јефтић;
– господин Јефтић не може поседовати докторат из патрологије на ПБФ јер те специјалистичке студије уопште не постоје.
Нажалост, ово није усамљена епизода него су се стално дешавале неке „чудне околности“ у вези са мојом маленкости на ПБФ. Навешћу само две епизоде:
1) Десило се да на мистериозан начин нестану захтеви за стипендијом (мој и моје госпе, а она је дипломирала на Грегоријани). Захтеви су ишли преко уваженог господина Шијаковића, и тек, кроз необориве доказе, су у секретеријату ПБФ признали да је неко „грешком“ побрисао мејлове. Та стипендија је на крају стигла, али је једва била за покривање струје или телефона. Неко је тамо систематски радио против мене.
2) Опет, у то доба, сам добио препоруке од мојих професора, тадашњег декана еп. Игњатија као и Монс. Хочевара да предајем пост-дипломцима на Латеранском теолошком факултету. Наиме, то је због тога што смо ми и библичари посебан сој, стога, када завршимо све докторске испите и кад нам се одобри писање тезе, можемо да предајемо докторантима. Нису неки новци у питању, али се са каријером почиње. Међутим, декан тог факултета, који ме је лепо примио, тражио је да имам и са београдског ПБФ једно протоколарно писмо, јер је управо он био у комисији која је склопила конвенцију о сарадњи са ПБФ. Уредно сам послао захтев са пропратним материјалом, али никакав одговор нисам добио. Ваљда је требало да шеним… Наравно да су документа поново „добила ноге“. О. Перишић ми после 2 године каза: Па ти лепо пођеш тамо, ако си квалитетан они ће те примити. – Ово је врх цинизма! Управо зато што сам био са ПБФ нисам могао да аплицирам као сваки други кандидат.
Ово је укратко о modus operandi овог клана. Да говорим истину, види се из просте чињенице да нико од ових паса ме не тужи за увреду части.”
– sveštenik Zoran Đurović
https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1877000989011026&id=100001034309037
https://pouke.org/forum/index.php?/topic/51543-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD/
Prije svega Peno je za Jeftića i slične “evolucioniste” gospodin. Druga je stvar što ti *********** imitatori profesora na PBF laž hoće da predstave kao istinu…
Можда ја не разумем ништа, али АКО ја (ипак) разумем ишта од ове приче, тада би сваки, нпр. верник и изчитавалац Светог Писма, користећи уобичајен речник истог, и користећи – ту и тамо – речи светих отаца цркве, требао бити окарактерисан као плагијатор. Колико само пута у току дана ја лично поновим неке реченице!
Наведени исечени примери из оба текста уопште не доказују никакав плагијат, колико ја успевам да разазнам. Појмови су у великој мери одређени темом, па је разумљиво да се користе сличне и речи и реченице.
Питање је – како су уопште одговорни са теологија.нет дошли до поменутог Турчина? Да нису гуглали тражећи разлог да учине оно што су већ одлучили?
На крају, ја бих пре рекао да је у питању неслагање по ставовима, а можда и у директно личном односу писца овог текста са мишљењем г-дина Пена. А ако је то тако, онда г-дин Јефтић има озбиљних разлога да се замисли над собом и “истином” коју заговара.
Но, све то није од скора, вероватно датира одавно, од наших предака – како чијих?