Ова срамна одлука суда само говори да је Србија и данас окупирана, односно, да је у нашој земљи и даље на власти титоизам, дакле, једна србофобска, злочиначка идеологија
Милан Недић
Дневни лист „Политика“ (26. јул 2018.), објавио је следећу вест: „Виши суд у Београду одбио је као неоснован захтев за рехабилитацију Милана Недића… У захтеву је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља. Предлагачи су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништавно решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31.01.1946. године.”
Исте новине пренеле су изјаву историчара Предрага Марковића: „Тиме је избегнута једна од највећих срамота која је могла да се деси, а то је да будемо први који су рехабилитовали колаборационисту. Недић се није оградио ни од једног масакра. Нико у Србији није био кажњен у његово време за масакре у Крагујевцу и Краљеву”, рекао је Марковић.
Човек просто да не поверује, да један историчар може да у неколико речи каже толико нетачних тврдњи. Прво. Срамота је да историчар из Србије тврди да је Недић био „колаборациониста“. И друго. Како је Недић могао да кажњава злочинце за масакр у Крагујевцу? Да позове на одговорност Хитлера? Зна се да су масакр испровоцирали партизани-титовци, за који је следила казна сто српских цивила за једног убијеног Немца. Овде, дакле, имамо посла, или са незнањем историчара, или злонамерним извртањем чињеница.
Историчар Бојан Димитријевић рекао је да је одлука суда донета под великим медијским притиском и хајком која се водила против Недића. „Лично сам се залагао да се у јавности схвате тешкоће у којима је Недић прихватио да буде шеф те назови Владе. Мислим да је у јавности преовладала негативна слика оркестрирана из појединих медија”, рекао је Димитријевић.
Са Димитријевићем наравно могу само да се сложим и додам, да је могао да нађе много јаче, убедљивије аргументе у одбрани Недића. Ево један пример:
Никакви антијеврејски закони нису били донесени од стране Недићевог режима, никаквих логора смрти и никаквих убијања са његове стране није било. Све је било учињено од стране немачке војске, полиције и СС, који су уништили скоро целу јеврејску заједницу, мада је неколико стотина Јевреја било сакривено код српских пријатеља… Недића се непрестано оптужује због „Апела“, објављен у листу „Ново време“ 13. августа 1941. Апел је потписало 408 српских интелектуалаца, и то није био позив на сарадњу са окупатором, већ за помоћ српским властима у борби против комуниста, „злотвора српског народа и његове будућности”. Потписали су га три епископа, председник САНУ, низ академика, 82 професора универзитета, 18 бивших министара и исто толико помоћника, 12 директора гимназија или управитеља школа, генерали, 16 лекара, уметници, писци итд. Неоспорна чињеница је да је мала и окупирана Недићева Србија примила у своје окриље преко пола милиона избеглица, 86.000 српске сирочади. Затим, да је избављено је од смрти на Бањици 1.270 припадника СКОЈ-а и Партије, да је спасено 30.000 логораша са Старог сајмишта, да се водила брига о ратним заробљеницима у логорима, да је прихватила десетине хиљада Словенаца. Зато, када се каже Недићева Србија, са поносом се човек сећа те покорене, напаћене, мале Србије, заиста великог срца.
(Бранислав А. Жорж, Београд. НИН, 31 јануар 2008)
Медији су такође нагласили, како је поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао „негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац.“ Ово „негодовање у јавности“ увек се појављујује у тоталитарним, једнопартијским државама, где један сатрап, – да ли Лењин, Хитлер, Анте Павелић или Јосип Броз – гушење критике сопственог режима оправдавају „негодовањем у јавности“.
Сви који и данас нападају Недића упорно се труде да прећуте Недићеве заслуге, а које сам малопре споменуо, цитирајући Бранислава Жоржа.
А како то раде цивилизоване земље? Нико се не пита шта мисли „један део грађана“, већ се отвори дискусија о одређеној теми, позову се угледни људи из историје, ако је у питању неко питање из прошлости. И онда се, после дуге и исцрпне дискусије, донесе одлука.
А шта је ту истина? Немци су били окрутан и немилосрдан окупатор, који је тражио да српски народ изабере човека који би стао на чело такве, окупиране и обесправљене Србије и који би пред њима, окупаторима, био одговоран за ред. То је била велика жртва човека, Милана Недића, који је ставио опште националне, државне интересе изнад својих, породичних, личних. Да се он није прихватио те улоге, Немци су размишљали чак и о томе, да и овај остатак Србије поделе између Немаца и својих савезника, при чему би највећи део, вероватно, пао управо под хрватске и бугарске власти. Између два зла, Недић се жртвовао, ставио на чело те окупиране Србије и тиме, можда спасао српски народ од потпуног истребљења. То су чињенице, које потврђују и немачки извори. Само да споменем „Срби у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта“ и мемоаре главног немачког дипломату за Балкан, Хермана Нојбахера (Hermann Neubacher: „Sonderauftrag Südost 1940 1945“). Оба сам превео на српски. Читаоци ће ми опростити ако укратко цитирам Нојбахера:
„Недић је на један храбар начин покушао да говори о неправди која је учињена Србима. Поставио је читав низ захтева, како би се побољшао положај Срба. Недић је између осталог тражио да се нека подручја Босне и Херцеговине, која су етнички чисто српска, а која припадају НДХ, припоје Србији. Недић је тражио и да Косово припадне Србији. Рибентроп је одбио Недићеве захтеве.“
(у: Нојбахер, “Специјални задатак Балкан”, стр. 74)
У Србији су Броз и његови крвници од октобра 1944. до децембра 1945, без суда, убили, према минималним проценама, 150 000 невиних људи (Срђан Цветковић је дошао до бројке од неких 80 000, пописао жртве са именом и презименом). Убијени су, очевидно, само зато јер су били Срби и јер су најчешће припадали елити свога народа. Тај човек, Броз, који је свакако један од најмонструознијих убица 20. века, има гроб у најелитнијем делу Београда, коме се клањају и многи из редова садашње власти. А стотине хиљаде невино убијених Срба, њима се и не зна гроб. Па, ево, ни Дражи и Недићу.
Закључак. Ова срамна одлука суда само говори да је Србија и данас окупирана, односно, да је у нашој земљи и даље на власти титоизам, дакле, једна србофобска, злочиначка идеологија. А она ни данас, 2018. године, не дозвољава српском народу да каже ко су његови истински мученици и јунаци, а ко његови непријатељи и џелати.
О правом карактеру титоистичког југословенства на неколико стотина страна дао је блиставу анализу и оцену Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“. Колико ми је познато, књига је за кратко време доживела већ шест издања. И то упркос чињеници да огромна већина медија – а она су под контролом режима, или су спонзорисана од стране Запада – игнорише „Дух самопорицања“. Убеђен сам, када се српски народ ослободи идеологије титоизма, тада ће своје заслужено место добити и Дража и Недић. И уместо улице, на пример, Џорџа Вашингтона и Рузвелтове, те београдске улице зваће се улица Милана Недића и Драже Михаиловића. По мом скромном мишљењу, њих двојицу убрајам међу највеће Србе 20. века.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Блог Николе Н. Живковића, 26. 7. 2018)
Categories: Преносимо
Слажем се у главним цртама са текстом г-на Живковића – али у овом не: “…Убеђен сам, када се српски народ ослободи идеологије титоизма, тада ће своје заслужено место добити и Дража и Недић. И уместо улице, на пример, Џорџа Вашингтона и Рузвелтове, те београдске улице зваће се улица Милана Недића и Драже Михаиловића…”. Напротив, сигуран сам да је српски народ толико затрован погубним југославизмом и титоизмом (као, уосталом, и руски лењинизмом/стаљинизмом) да ни једном, ни другом лека нема. У том оквиру, може се очекивати да се именик београдских улица у догледној будућности “обогати и украси” Булеваром Великог Вође Александра Вучића – тамо негде у Савамали. Исто тако, мада уважавам ген. Михаиловића,сматрам да се борио за погрешну ствар (обнову Југославије). Генерал Недић је увидео сву погубност те болесне идеје по српску државност и зато је био против ње. И – ето, видите: ген. Михаиловић је бар формално рехабилитован, а истинска свесна, трагична, жртва за Србију – ген. Недић никада неће, мада никада није био ни судски оптужен, ни суђен. Истина, то није његовим џелатима ни било потребно. Извршили су “пресуду своје Партије” и једноставно га убили, а његово име оцрнили. Ова, садашња, пресуда ме још једном потврђује у убеђењу: Ова, и оваква Србија не заслужује да се за њу човек моралног калибра ген. Недића жртвује.
Поздрав одличном чланку г. Живковића !
Током четири ратне године, под страшним немачким притиском, влада Милана Недића је осигуравала ред и мир, производњу и дистрибуцију хране, огрева и лекова, функционисање саобраћаја, школа, болница, пијаца, културних сусрета, прихват избеглица из НДХ, слање поште и пакета официрима у немачким логорима . . .
Та влада се храбро борила против подлаца који су убијали Немце знајући да ће за сваког убијеног Немца бити стрељано стотину невиних Срба.
Милан Недић је био ПРОТИВ РАТА, али је остао у земљи, уз свој народ. Храбро је прихватио вазалну улогу коју су му Немци уценом изнудили и жртвовао свој углед и част да у слому и поразу спасе оно што се спасти могло.
После одласка Немаца, та влада је била прва и највећа жртва “ослободиоца”. Пристигли комунисти су хапсили чак и глумце, зато што су играли у представама које су гледали “окупатори и издајници”. Што се недавно могло видети у представи ЖАНКА СТОКИЋ која се давала у театру МАДЛЕНИЈАНУМ у Земуну.
Додајем да мој коментар није уперен против партизана који су се борили и гинули за нашу слободу. Слава им ! Он је уперен против чланова ЦК КПЈ који су организовали лажна суђења и убиства наших родољуба, који су нам увели диктатуру, црвени терор, самоодцепљење република и потпуно искривљену историју.
Ту искривљену историју негују и данас историчар Предраг Марковић и наш најпознатији дневник ПОЛИТИКА.
Све што се има рећи о комуњарском олошу, бедној партизанштини, носиоцима споменице, пионирима, комесарима, једном речју србском изроду и бастардима, рекао је поштовани господин Живковић… До Неба је срамота, лаж, нечастивост и издаја комуњара јучерашњих, данашњих и, на жалост, сутрашњих… За бога, образ и достојанство не знају, скотство што ниже скота лежи… За вас, куси и репати, празилуковићи обрабоњени, Господин Милан Недић вазда остаје неупоредиви витез, војник, Србин и Човек…
Генерал Милан Недић је четири месеца пред немачки напад на Југославију, послао кнезу Павлу и министрима реферат у коме их је упозорио да земља нема никакве шансе у рату против Хитлера.
27 марта, група официра – која је БИЛА ЗА РАТ – направила је пуч и изазвала Хитлеров напад. Десетак дана после напада, сви ти официри су побегли у иностранство.
Милан Недић је БИО ПРОТИВ РАТА, али је остао у земљи, уз свој народ.
Да смо после рата имали правну државу (коју још увек немамо), суђење Милану Недићу би било правно и независно. Нажалост, имали смо револуционарне егзекуторе којима истина о Милану Недићу није одговарала.
Неко је морао да буде у тој улози, и боље да је био Недић него неки странац, рецимо Хрват. Али служио је окупатору и није могао да изађе из тога неупрљан. Не треба га ни славити нити проглашавати издајником, он није никог издао, то ке била окупација и окупациона управа. Само то је поштено.
Увек једна жеља има од искона
да се понос и слобода вечно бране,
увек један пут постоји, пут за славне
и не може на том путу да се стане
Има једна чудна стаза добро знана,
која увек води право до мегдана,
и човек се као феникс кадтад роди
да бо опет могао поћи ка слободи
Епопеја партизана,
то је време кад је понос било мрети,
епопеја партизана,
живот јачи је од понора који прети.
Коментар који је написао Деда Ђоле је јасан и разумљив за сваког поштеног и добронамерног човека. Генерал Милан Недић је за време немачке окупације радио у веома тешким околностима. Познато је да је у таквој окупираној Србији органозовао прихват преко 250 хиљада српских избјеглица из нацистичке НДХ, згог чега је у српским крајевима западно од Дрине био прозван СРПСКА МАЈКА.
Против комуниста је био, поред осталог, и због тога што су они изводили диверзије против немаца у Србији, а знали су да ће живот изгубити 100 недужних срба за једног немца. Крагујевац и Краљево су најбољи доказ за то. А никада за четири године ратовања нису напали усташки логор Јасеновац, иако су недалеко од тога мјеста имали бројне бригаде.
Поздрав,
ПС, Не потичем из четничке фамилије, мада сам из претежно четничког краја.
У ДАНАСу се појавио чланак о Милану Недићу, који садржи мало познате чињенице и говоре :
https://www.danas.rs/nedelja/kako-je-formirana-vlada-milana-nedica/
У задњем пасусу се помињу комунисти – као (у августу 1941) једини противници мира. Што није чудно, из Москве која је у очајној ситуацији, стигла је директива свим комунистима да саботирају немачку војску. Оно што је чудно, то је да српски комунисти своју акцију почињу убиством два жандара Србина, 7 јула у Белој Цркви.