Наш крст, хајдучија и певање треба да запале нас саме. Па да се сруше те бедне кулисе, за које сви знамо да су само кулисе, и није нам свеједно због тога. Да разгонимо утваре, које нам сисају крв
Владимир Коларић
Једни се убише навијајући за непостојећу Југославију, а други се, подстакнути бојом коже већине француских победника, убише од бриге за Европу и белу расу. Једни се убише од величања Русије, други од излива мржње према Енглезима. Једни су се тек сад сетили Јасеновца, а за друге је Хрватска поново доказала легитимност своје цивилизаторске улоге у односу на источну словенску „браћу“.
И није то само спорт (јер никад није само спорт), већ су то оне утваре у којима живимо, оне кулисе које правимо не бисмо ли се (само)обманом сакрили од оне олује која долази и од сопствене усамљености и сопствене одговорности.
А чему малограђанска досада „европејства“ и тупа учмалост ресантимана, чему срамота веселе поробљености и невешто забашуриваног сиромаштва, кад имамо своју богату земљу, своју светлост, херојство, крст, своју песму на уснама.
Своју, не туђу. Не обавезно борбени поклич, али свакако позив на буђење. Позив на своју реч, своју мелодију, без кукавичлука, самопрезира и немоћне хвалисавости.
Само своје ДА животу. Непреводиво, али заразно, инфицирајуће, енергично, покрећуће.
Али пре свега наш крст, хајдучија и певање треба да запале нас саме.
Па да се сруше те бедне кулисе, за које сви – макар дубоко у себи – знамо да су само кулисе, и није нам свеједно због тога. Да разгонимо утваре, које нам сисају крв.
Да продишемо у својим горама, равнима, шумама и бреговима, у својим градовима, слободни од златног телета, у срцима.
Да нас више не буде срамота.
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
Срби, већина, незнају шта је срамота! Да би дошло до тог тако битног и значајног сазнања, промена свести је преко потребна и спасоносна, што је дугорочан процес, на коме је допринос сваког појединца од историјског значаја! Уз то, без конкретног плана нема смене режима, развоја, благостања, слободе!!!