Данас по први пут имам јасан осећај да моја реч, као и реч многих добронамерних људи који покушавају да нешто допринесу, не вреди више ништа. Штавише, ово је први пут после 1982. године да за ту реч можете да одговарате пред судом
Миша Ђурковић (Извор: Печат)
Никада као данас у Србији није постојао толико снажан осећај бесмисла јавне речи. Стигли смо у фазу када можете да кажете шта хоћете, напишете шта хоћете, објавите веома важне чињенице, увиде, сазнања и да знате да то никакав ефекат не може да има. Систематски су из јавног простора нестале иоле озбиљне дебате, полемике, разговори о било чему.
Прве озбиљне текстове у јавности објавио сам пре двадесетак година. Током наредне две деценије било је разних периода у којима сам учествовао у јавним дебатама, покушавао да понудим неки другачији став, да реагујем на оно што није добро, да отворим нове увиде. И увек сам имао осећај да то има неки смисао, да може да утиче бар мало на јавну сферу или на оне који доносе одлуке. Данас по први пут имам јасан осећај да моја реч, као и реч многих добронамерних људи који – свако из своје перспективе – покушавају да нешто допринесу, не вреди више ништа. Штавише, ово је први пут после 1982. године да за ту реч можете да одговарате пред судом!
Ево, пре пар дана сам у Политици видео да је још један професор универзитета осуђен због свог научног рада, мишљења и интервјуа који је дао под својим именом и презименом. У питању је доктор Бранислав Филиповић, професор Медицинског факултета Универзитета у Београду. Тек нешто раније такође је осуђен доктор Бранислав Ристивојевић, редовни професор Правног факултета у Новом Саду. Њима су судије, пазите, забраниле да се будуће јавно изјашњавају о питањима статуса ЛГБТ популације и сл.
У току је поступак и против доктора Владимира Димитријевића из Чачка, а о мом случају је јавност већ обавештена. Дакле ова држава је вратила тоталитарне механизме вербалног деликта и за слободно изнету јавну реч професори универзитета и научни радници ризикују осуду, а ускоро вероватно и одлазак у затвор као наредни степен застрашивања. Ово је иначе изванредан пример како добро организована мањина, која има премијера, користи власт за прогон представника већине у чије име нема ко да говори.
Ово се све ради уз пуну подршку западних амбасада, делегације ЕУ и осталих окупационих структура, које би наводно требало да у Србији подстичу владавину права???!
Исти ти фини људи подржавају и већ увелико одмакло препарирање јавности и слуђеног света за прихватање такозваног обавезујућег споразума са Косовом. Као што је премијерка рекла, онај ко тврди да је Косово део Србије тај није за компромис, те стога ускоро треба очекивати да сви ми који захтевамо поштовање Резолуције 1244 и враћање Космета у састав Србије будемо проглашени екстремистима.
Недавно сам писао томе да се Србија налази у 1947, а изгледа – као што један млади колега примети – да убрзано идемо и ка 1948. Колико видим власт је ушла у фазу кад странцима све даје: припрема се јавност за наречени споразум, враћен је у игру неуставни предлог Закона о родној равноправности, у процедури је након несрећног Закона о мандаторној вакцинацији сада и нови Закон о траснплантацији органа, који је као и већина мера и закона противуставан и супротстављен у исто време и елементарним хришћанским начелима и основним либералним постулатима: држава (у виду господина Мартиновића) је изнела нове филозофске теорије на основу којих човек после смрти није власник било чега, па тако она може да му покупи органе у мери која њој или можда некој заинтересованој компанији буде требала.
На све стране, сваког дана се чују изјаве, доносе закони и мере који иду против основног здравог разума. И тога има у толикој мери да то више не може све ни да се региструје, а камоли да се забележи или (узалудно) о томе обавести јавност. Закони се доносе по хитном поступку, без јавне расправе, исељава се главна железничка станица на простор који за то нема никакве претпоставке, извршитељи отимају људима имовину без икакве законске основе, пропагира се некаква Стратегија за побољшање рађања која је иста она донета пре десет година, најављује се подизање споменика Тарасу Шевченку (симболу украјинског антируског национализма) у Новом Саду?!
Да приметим на крају како на све ове осуде људи из науке и јавног живота не реагује готово нико. Не оглашава се ни надлежни министар, ни Заједница истраживача, ни синдикати. Следећи корак ће вероватно бити забрана и научног рада и објављивања научних радова и књига.
Зашто да не? Ионако све може… Крај.
Categories: Судбина као политика
Кад престану речи, наступају чизме и пендреци. Народе, или ћеш проговорити или ћеш нестати! Цар је го, цар је кловн, цар је издајник, цар је тиранин. Оно што је очигледно треба рећи. Да ли ћемо пасти као усамљени појединци који лају или ће нас све масовно подавити? Или ћемо јурнити у један заједнички јуриш и одувати скота и накот око њега? Мирни обични људи у злим временима морају своју судбину да узму у своје руке или да нестану.
Na zalost g.Djurkovicu, to je ono sto Srbi hoce. Sto uporno biraju, upsrkos tome sto se ocito bira put u propast.
Pre nokog vremena, na ovom portallu je osvanuo izuzetan clanak Slobodana Samardzica
https://stanjestvari.com/2018/07/07/vucic-vise-nikoga-ne-moze-da-prevari-ali-nema-problema/
Rekao sam tamo, a ponavljam i ovde, ukoliko su njegova zapazanja tacna (a utisak je da jesu), to samo znaci da nije na delu samo Vuciceva izdaja, nego izdaja kompletne politicke klase, i dobrog dela drstva. Da je Vucic prirodna pojava koju je takvo drustvo jedino i moglo iznedriti. Da je nasem narodu (ovoj generaciji) imanentna IZDAJA. Zdravo drustvo bi lako sklonilo problematicnog pojedinca ako se slucajno i desi. A da kod nas takav trend traje isuvise dugo da bi bio slucajnost (najpre Tadic, pa sada Vucici).
Plasim se da sa NAMA nesto duboko nije kako treba, i to je tema kojom bi se trebalo pozabaviti…
Није Ваше слово бесмислено, господинеЂурковићу, баш како и коментари @Илија и @Mister X бесмислени нису. Словесни су јер сведоче сву бесмисленост БАНАЛНОСТИ која нас угњетава и сажима у непостојање које, сама по себи, БАНАЛНОСТ јесте. Дводимензионална, без дубине, притиска као преса да би творила празнину и ништавило, да би творила бесмисленост… Наказна и изопачена власт у дивној, а несрећној Србији врхунац је евроатлантске, малобуржујске, нихилистичке западне БАНАЛНОСТИ устројене против Србља, Србских земаља, Православља, Слободе, Истине, Бога, и зато је сваки отпор, молитва, реч, дело, писмено, пркос, презир, непристајање, свака стваралачка детељ против ђаоимане БАНАЛНОСТИ благодатан и плодан…Зар, у Вама, не надјачава осећај да крепите све нас који се злу не дајемо ?
Pozdrav za Mišu. Svaka čast!
Господине Ђурковићу мени ово све личи на 1984. , али Орвелову.
Мишо,
требало би одредити шта је “јавност”? Да ли оно што приказују медији и што је изгледа стварност “круга двојке”, или оно што 12 милиона људи мисли и жели? На страну што тих 12 милиона људи не зна да се организује: ову шачицу “јавних” организују стране амбасаде, обавештајне службе и банкари; а и друга страна ће се подићи тек уз страну организацију. Па ниједан српски устанак није успео без руске, аустријске или млетачке џебане, злата и добровољаца.
Ovo nije stanje mira ! Mi živimo privid.
Ovo je ratno stanje i okupacija .Nema šta da se očekuje od okupatora drugo i onih koji im pomažu .
Naša riječ nema težinu jer bacamo bisere pred svinje !
Ima kome je naša riječ važna i ko može da pomogne i hoće ,ali mi se ne obraćamo jer se oslanjamo na svoj razum .
Protiv nas se bore sodomisti . Oni su jedinstveni u grehu a mi nismo u čistoti i činjenju dobra .
Zašto bi trebalo da čuju vašu riječ ?
Apostol Pavle nam je sve razjasnio ali mi ne želimo da čujemo riječ Božiju.
Оно што нисмо мислили да ће доћи, или да “имамо времена”, дошло је много брже него што се могло предпоставити.
Тезе као “само да рата не буде” и “немој се истицати” представљају непремостиву препреку умовима данашњих Срба да схвате шта треба да раде.
Скоро да нема Србина који не велича све оно што величати заиста и треба (колико исправно се величају светиње наше прошлости, о томе се може дискутовати, али бар се истичу и наглашавају), а у стварности (скоро) нико није спреман да се понаша тако, тј. да подражава пример тих светиња.
Мајка ће сина издати желећи да га “спасе”, брат ће брата издати у “доброј намери”, син ће се оца одрећи да га не “бламира” у друштву. Није само ствар у томе да се милиони не знају организовати, него су милиони умртвљени, многи и сасвим мртви, можда неповратно.
Нисам далеко од тога да поверујем да су страшна дешавања описана у “Откровењу” светог Јована управо ова. Можда великог рата физичким оружјем неће ни бити. Милијарде су већ мртве – то што ходају не чини их живим, коначни рат већ траје увелико. Будимо спремни свакога дана.
Молитва, искрена, дубока, сузна, поновљена из дана у дан, нека нам буде основа за све што чинимо.