Зато крени кораком дугим у тајну живота свога, будан сањај судбину своју и буди сигуран да нијеси сам
Лука Вукадиновић
Мој јунак си Ти разапети Царе а сузе ми често твоје ране квасе.
За љепоту не марим и не знам, а биво’ сам често тучен и гоњен.
Често су браћа грдила браћу, често сам гледао отров у себи па истим тровао браћу и њиховим падом сладио срце.
А браћа су праштала и тихо патила због невоље моје.
Па се питам кад останем сам, што ми је требало да будем Сам а добро сам знао да сам мали и нимало јак.
Кад изгубиш правац, стани и добро се загледај, гледај прво ширину пута, потом висину па погледај пут сунца, онда види дужину жртве и настави даље.
Јесмо ли дошли на они пут, на који почињу сви путеви свих жеља и свих амбиција.
Јесмо ли за име Бога кренули правим путем, је ли скупа цијена наше глупости и нашег понижења.
Нешто ми се чини да има путова таман колико и људи и да се сви сријећу на крај пута, ђе заједно оду до једне јаме и чекају ред.
Дугачак је то пут, пут истине и пут лажи су два пута и један и други долазе до краја ђе се и растају.
Путеви траже путнике, а путници бирају пут којим ће ићи, који изаберу тако и живе, којим иди тако и мисле, који воле, тако и ходе.
Од нулте тачке смо кренули, наново рођени тражимо неку тајну дуго сањану али никад проживљену.
А тајна смо сами од себе, уткана је та искра у свима нама, ту тајну нијесмо добили већ смо је насушно требали а да то и нијесмо знали.
Зато крени кораком дугим у тајну живота свога, будан сањај судбину своју и буди сигуран да нијеси сам.
Кораци наши, као звона звоне, чује се брука као и понос, па како некад пренесу људи.
А истина ђе је, зна ли неко ђе је, истину тражим, а о смрти мислим, како мислим тако и живим.
Корачај кораком у бесконачну побједу, иди тамо окле си дошао док нијеси ни рођен био, врати се оцу, опроштај тражи далеко прије доласка оцу.
Корачај сломљени брате и своје ране поносно носи, нека виде твоји душмани да ти нијесу убили тај урођени дар који носиш у себи.
Корачај рањени друже и целивај очи пале браће, иди, буди први па последњи нека те прати.
Корачај стазом истине, са мачем у руци и истином у ријечи, корачај одбачени брате, од тебе ће кренути нова нада.
Корачај стазом трња и стазом страха нејаке раје, корачај поносно и далеко, ломи, руши оно што су зидали људи.
Корачај мили пријатељу и нека те прати зрак истине који браниш и не даш да не сломе.
Корачај страх гази, истину носиш у руци, сијеци лаж истином и немој тражити другог пута јер га немаш.
Корак ће чути људи, корачај рођени брате, остави прошлост за будуће наде, корачај полако али јако, нека се боји сваки који ћути, сваки који тихо пати.
Корачај вољени мој друже и немој мислити на себе, на тебе ће мислити истина коју браниш, мисли на браћу изгубљену на браћу преварену.
Кораци твоји плаше другу страну, истина твоја скупа је варка али само она крај пута види.
Нека просте људи, људима мане и нека се сунце поново роди, нека нам земља светиња буде и нека на њој истина служи.
Рођено је поново дијете а роди га човјек и његова снага, то рођење дозва васкрсење и поново људи заслужише небо.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар