Вучић је заборавио како и он веома често прима наше истакнуте спортисте, па је тако и пре месец дана испратио наше фудбалере у Русију, обећавши им награду од десет милиона евра ако постану прваци света
Крстајић, Вучић и Коларов пред одлазак фудбалера у Русију (Фото: Н. Неговановић)
Када је наша фудбалска репрезентација завршила учешће на овогодишњем првенству света у Русији, интересовање наше спортске јавности, природно, окренуло се ка другим репрезентацијама које су настављале борбу за првака – па су се и српски навијачи опредељивали за ону коју им се највише свиђала, било то по начину игре или из неких других разлога.
У јавности се тада – ничим неизазван – огласио и познати спортски новинар Милојко Пантић (кога телевизијски гледаоци добре памте и по многобројним гафовима), који је уочи утакмице између Русија и Хрватске објавио и своју прогнозу о томе који ће део Србије да навија за једну а који за другу репрезентацију.
Реаговао је затим, веома оштрим саопштењем, посланик СНС-а Владимир Ђукановић, који је оценио да се „навијање за хрватску страну граничи са лудилом. Ти људи су за лудницу, потпуне психопате. Према таквим никад нећу да имам поштовање. И ту укључујем и Новака Ђоковића“ (који је изјавио да навија за репрезентацију Хрватске).
Председник његове странке није на ово реаговао, све док му то није замерио Драган Ђилас, а што је Вучић оберучке дочекао као изврсну прилику да нападне опозицију и – у исто време – испева нови хвалоспев о себи:
„Не бих ни на који начин посебно никада говорио нити одговарао Драгану Ђиласу зато што не мислим да они заслужују било какав озбиљан одговор, али желим да одговорим због тога што Владимир Ђукановић јесте погрешио и у навијачкој и политичкој страсти по мом мишљењу прешао границе у којима не показује довољно поштовања према ономе што је за нашу земљу урадио Новак Ђоковић.
Твит Драгана Ђиласа
Било је много опаснијих изјава од других народних посланика. Једино опасније од тога је јад и беда коју изазивају они који не умеју да се боре политичким средствима, они који ни на који начин и не знају да ураде ништа за Србију, они који једино што су радили је била пљачка ове земље и то сада све покушавају да заташкају тиме што би се китили туђим успесима. Ђилас је један од њих. Он је један од оних који је присуствовао стотинама утакмица, мечева, било кошаркашких, тениских, попут Вука Јеремића, који се нису склањали са Вимблдона, Ролан Гароса, који се нису склањали са свих утакмица наших кошаркаша и кошаркашица желећи да барем део њихове славе пређе на њих.
Што се тиче Новака Ђоковића, ја сам његов највећи навијач, и бићу то увек. Не морам то да доказујем, урлајући са трибина и говорећи сваки дан ‘живео Новак Ђоковић’ или да део његове славе прихватам на своја леђа. То што сте ви радили и што радите сваки пут мислећи да је то начин да део славе приграбите, да некоме нешто пребаците толико је јадно да немам речи.”
Вероватно у љутини, заборавио је како и он веома често прима наше истакнуте спортисте, па је тако и пре месец дана испратио наше фудбалере у Русију, обећавши им награду од десет милиона евра ако постану прваци света; али, за њега важе друга правила за кићење туђим успесима, правила која он сам поставља.
Слушајући његове свакодневне изјаве о свему и свачему, увек се запитам да ли он уопште размишља о ономе о чему говори, док госпођа Љ. – иначе моја готово стопостотна истомишљеница – сматра да он свесно изговара све што му падне на памет, уверен да тако најуспешније делује на своје необавештене и збуњене гласаче.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар