Устав Србије и наше православне светиње, јесу путоказ. Стрпљен, спасен. Једног дана, када се однос снага у свету буде променио, без напора, Косово и Метохија ће бити под контролом матичне државе Србије, поручује командант копнене војске Србије генерал Милосав Симовић
Генерал Мирослав Симовић (Фото: Јутјуб)
Генерал Милосав Симовић, командант копнене војске Србије, дао је опширан интервју порталу Српска историја. Интервју водио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја. Разговор преносимо у целини.
Генерале Симовићу, ви сте заслужни што Ниш има војни музеј, иако Београд има, а овакав нема, до сада је требало да има. Ниш има Музеј Копнене војске који не постоји у Србији и шире. Наша историја и преци то залужују, музеј где је фотографијом, документима исписана историја нашег народа и војске, коју сте уз велики труд Ви и Ваши сарадници приредили. Одакле идеја и како је све почело?
- Бог ми дао стручне и часне официре, родољубе и прилику да их покренем, да заједно створимо нешто што нас подсећа да стално треба неговати, а то је љубав према милој Српској војсци и намученој отаџбини Србији. Пре две и по године, колегама сам казао: формираћемо Спомен собу Копнене војске. Радићемо по моделу Врањске Спомен собе, због дневних обавеза, мораћемо да радимо после радног времена и викендом. Нема дневница, слободних сати и слободних дана. Ко ме буде пратио, пратиће, ко не буде, неће имати последице за напредовање у служби. Радићемо за погинуле, породице погинулих и генерације официра које су радиле у овој згради пре нас. Крајњи циљ је да сваки грађанин Србије, који уђе у нашу команду, униформисана и неуниформисана лица, ученици, студенти, и када у нашим ходницима виде богату историју и дугу традицију, а на крају у Богослужбеном простору Команде Копнене војске осете мирис тамјана и виде имена преко 16.000 страдалника, да када изађу из зграде, помисле или кажу – МАЈКО СРБИЈО ВОЛИМ ТЕ. Хоћу да важни догађаји и људи из даље и блиске војне историје, не оду у заборав. Биће тешко обављати редовне обавезе на радним местима и сложен додатни посао за Спомен собу Копнене војске, али ако смо наоружани искреном љубављу и јаком вољом, све ћемо урадити и када завршимо посао, бити задовољни и поносни.
Из колико целина се састоји музејска поставка?
- Поред Спомен собе Копнене војске, у оквиру Музеја Копнене војске, у овој згради, налази се још 29 целина са пуно подцелина. Споменућу две почетне. Бојеви и битке Копнене војске, од Туђемилског поља 1042. године, преко Галипоља 1312. године, Једрена, Битоља, Куманова, Колубаре, Добруџе, Кајмакчалана, Марице, Косова поља, Солунског фронта, Сутјеске, Неретве, Сремског фронта, многих других битки и бојева, до Кошара и Паштрика 1998. и 1999. године и Ораовице 2001. године. Друга почетна целина се зове – Јединице Копнене војске, где су обрађени називи свих јединица Копнене војске од Војске кнеза Вишеслава и Радослава у 7. веку, до назива данашњих бригада и самосталних батаљона, укључујући све формације у којима су били витези, устаници, регулаши, солдати, пешадинци, артиљерци, кадети, комите, четници, партизани, војници, подофицири и официри свих војски Копнене војске. У овој згради Команде Копнене војске, обрађен је историјат Копнене војске одвајкада до сада. Овде се налази преко 12.000 фотографија, скоро 1.500 текстова, око 400 цеви и макета наоружања, оружја и оруђа, 90 застава, скоро 300 скица, шема, карата и још пуно, пуно других експоната…
Пре 10 година, у Врању сте уклесали преко 5.000 страдалих родољуба у свим ратовима, од српско-турског до НАТО агресије и Копнене зоне безбедности. Сада, овде у Нишу, заслужни сте за спречавање од заборава више од 16.000 имена страдалих у свим ратовима, од српско-турских ратова, до НАТО агресије и Копнене зоне безбедности. Жалосно је што данас Србија нема маузолеј за све српске страдалнике од агресора. Музеј у Нишу и Спомен соба у Врању су велики корак ка томе. Колико је труда било потребно да се прикупе толика имена и фотографије?
- Полетно смо кренули средином 2016. године, од тада до краја 2017. године, највише је урађено. Пре тога, тражили смо податке о погинулима, то је био тежак задатак, који је на својим плећима носио пуковник Драгиша Станковић од краја 2014. године, а 2015. је ту обавезу предао потпуковнику Ранку Младеновићу. У списку погинулих током Другог светског рата у Нишу, налази се 39 руских војника. Међу пописаним погинулим војницима и цивилима у том рату, налази се и 563 страдала Јевреја. Поред српских цивила и војника, имена грчких, француских и велико-британских војника, налазе се у подацима погинулих лица у Првом светском рату. У Спомен соби Копнене војске су имена свих страдалих војника ЈНА у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, у њој су имена и свих војника страдалих 1998. године на Косову и Метохији као и током НАТО агресије 1999. године. Имамо имена погинулих дечака и девојчица, њих 79, у НАТО агресији, укључујући и албанску децу, страдалу у аутобусу у селу Лужани на путу Подујево–Приштина. У спомен соби су имена погинулих војника, полицајаца и цивила у Копненој зони безбедности.
Музејском поставком обухваћени су и најзначајнији сегменти из историје града и познате личности из Ниша, одлично је што сте и тај део уврстили у поставку.
- Ниш је град богате, славне и дуге историје. Град Константина Великог и Стефана Немање. У њему се укрштају многи путеви, ратни и трговачки путеви, град је славних ратника, поприште великих сукоба и битака, борбе, страдања. Ниш је ратна престоница Србије. У овом граду се увек маштало о слободи, вредновао се живот и уживање у њему. Мераклије у Нишу воле да уживају, а мерак врањски је незабораван, мераклије и мерак, све је то душа јужњачка. Ниш је град духовности и културе, спорта и музике. Зар се може заобићи то богатство времена, традиције, културе и међуетничке вековне толеранције, или препустити забораву? Мојим одличним сарадницима потпуковнику Христу Ивановском и мајору Владимиру Филиповићу сам рекао: „Хоћу, када дође уважени гост – цивил, грађанин Ниша и Србије у нашу команду, официр или подофицир који ради у њој, да зна да се налази у граду на Нишави, граду са богатом историјом и дугом традицијом. Направићемо спој Града Ниша и Гарнизона Ниш, привући ћемо Нишлије, да нас доживе, осете и преко овог нишког кутка у овој згради, да виде да не знамо само да гађамо – пуцамо из наоружања, трчимо и јуришамо, да нисмо само заљубљени у своју струку, већ да разумемо, осећамо и знамо историју, културу, уметност, спорт, да имамо душу, да смо људи…“
Одакле Вам идеја да имена погинулих буду поред богослужбеног простора, како сте дошли на идеју да фотографије погинулих буду на плафону?
- Једног дана, повео сам колеге према Богослужбеном простору Команде Копнене војске, кога смо непосредно пре нашег заједничког извиђања простора будуће Спомен собе Копнене војске, изградили, са идејом да имена страдалника буду у просторији до богослужбеног простора и просторији пре ње, где ће бити вечни пламен који је симбол наше жеље да се никада не забораве погинули родољуби. Део простора и канцеларија смо преуредили. Гледајући имена на зиду, помислио сам да би добро било издвојити јунаке са Кошара и Паштрика, као и друге страдалнике из ратова деведесетих и имати њихове фотографије на плафону, где се сада налази 916 фотографија. Све страдалнике, овековечили смо за век векова и када нас не буде било, они ће постојати. У Богослужбеном простору су светитељи и иконе, у Спомен соби су анђели. Једни су поред других заувек, док смо живи и после нас. Сада имамо једну душу-Спомен соба Копнене војске је Богослужбени простор Команде Копнене војске, и Богослужбени простор Команде Копнене војске је Спомен соба Копнене војске. Недавно сам колегама официрима, подофицирима и војницима казао: „Бог нас је благословио, много смо срећни људи. Замислите колико смо срећни људи, оживели смо 16.186 душа. Господе Боже хвала Ти на томе“.
Када планирате да музејску поставку отворите за грађане, поготову за школе јер ученици могу доста тога да науче и виде?
- Званично, Музеј Копнене војске смо отворили 26. фебруара ове године у присуству министра одбране Александра Вулина, начелника Генералштаба генерала Љубише Диковића, Епископа нишког г. Арсенија, начелнице Нишавског округа Драгане Сотировски, председника скупштине Града Радета Рајковића и других званица. Од тада до сада, организовано по групама, уз најаву, 2.138 грађана је ушло у зграду и обишло музеј. У Музеј Копнене војске, долазе организоване групе које желе да осете љубав коју ми гајимо према нашој војсци, држави и историји. Одредићемо три или четири дана у недељи у ком времену ће наши грађани, али и туристи моћи да обиђу музеј. Очекујемо да ће након летњег распуста ученика, студената и годишњих одмора запослених, музеј обилазити грађани, туристи и ученици основних и средњих школа, као и студенти из Ниша.
Ви сте као Командант Копнене војске Србије урадили нешто о чему се могло само маштати, што никада раније није виђено. Јесенас, на прослави Дана Копнене војске, одржали сте говор, укључујући и песму као део говора. Отпевали сте четничку песму „Планино, моја планино“ пред бројним званицама из државног врха Србије. Већина народа је била одушевљена. Како су реаговали војни и државни кругови и одакле енергија и храброст за ту нумеру? Песма пет и по месеци никоме није сметала и баш је крајем априла и почетком маја засметала, када се очекивала промена у врху Војске Србије?
– Нажалост, некоме је засметала. Песма „Планино моја планино“, стара је 113 година, она је била део мог говора на Свечаној академији поводом Дана Копнене војске, посвећеној 100-годишњици Топличког устанка. Отпевао сам је из душе. Коме? Онима које смо заборавили, четницима из периода пре и током Балканских ратова и Првог светског рата. Сви у сали, укључујући државне руководиоце, лепо су прихватили то изненађење. Ради се о песми српских комита организованих у четничке одреде из времена пре балканских ратова и Првог светског рата. Комите тј. ти четници су били весници ослобођења народа од турске власти и не заслужују да се забораве њихова дела, док је алудирање на четнике из филмова Вељка Булајића злонамерно. Таман и да је песма из Другог светског рата, наша држава је 2004. године изједначила два ослободилачка покрета: партизански и равногорски. Желим и даће Бог да као народ, превазиђемо бесмислене поделе, на четнике и партизане. Међусобно се требамо поштовати. Помирење и Праштање, две су кључне речи за опстанак српског народа. Онда, бићемо јединствени. Повратићемо моћ, понос и достојанство нације.
Који је период српске историје, Вама, посебно интересантан?
– Мени је интересантан опстанак српског народа и Српске Православне Цркве у периоду турске владавине. Средњевековна Србија и доба Немањића, најинтересантнији је и најславнији период српске историје. Тада је црква била истрајна и стуб државности. Тадашња уметност, култура, књижевност и духовност, темељ је данашње и будуће српске традиције. Наш најтрагичнији период, јесте период 20. века. После највећих победа на бојном пољу, доживели смо поразе, невероватна стадања, одрекли се себе и националних интереса, зарад пролазних идеологија. Можемо слободно рећи да је 20. век био наш Велики петак. Мислим и да је дошло време да стручно, темељно, на основу докумената и чињеница, научним методама, а не политичко-страначки, треба испитати званичну историју, посебно прапостојбину Старих Словена.
Генерале, како ви данас видите српску националну идеју?
– Повратак истинским и непролазним вредностима, вери, породици, родољубљу, поштењу, чојству и јунаштву, темељ је да се један народ, који је много изгубио у прошлости, поново сабере и крене напред у будућност. Национална стратегија у потпуности није дефинисана. Држава брине о Србима у Црној Гори, Македонији, Републици Српској, Хрватској, Словенији, тренутно-вероватно недовољно, због слабије економске моћи, али ће у будућности сигурно бринути још више. Брине о Србима у Мађарској и Румунији и другим државама Европе и света. Држава финансијски помаже Србе на Косову и Метохији. Не треба да се делимо на Србе преко Дрине и Србе из Србије, Србе из Црне Горе и Србе са Косова и Метохије. Сви смо Срби и друго не можемо бити, географска одредница је нешто друго. Пет вечности које не умиру: Бог, Љубав, Истина, Доброта и Част, кроз историју постојања, биле су део српског националног бића. Њима се у потпуности треба вратити.
Да ли се слажете да је уместо Југославије могла бити и Велика Србија?
– Србија је била једна од победница у Првом светском рату. Своју победу је могла искористити на најбољи могући начин, да уз подршку великих сила оствари своје ратне циљеве, које је исказала у Нишкој декларацији 1914. године, када је као циљ поставила уједињење свих Јужних Словена у једну државу. Такође, Србија је рачунала на аспирације Краљевине Италије на део Балкана и цело Јадранско приморје, сходно Лондонском уговору из 1915. године. Регент Александар и Српска влада нису смели допустити да се Србији после Аустроугарске, иза леђа створи друга велика сила Италија, због које не би имала унутрашњи и спољашњи мир. Да Србија није ујединила све Србе у једну државу, изгубила би плодове своје ратне победе. Међутим, српска интелигенција није дорасла задатку, да оно што је вековима било разједињено, сједини и збратими на трајним основама. Зато је Југославија постала гробница слободарске идеје, која је надахњивала многе генерације. Сви су више добили од Србије, а на то су имали мање право од Србије. Они који су водили Србију, доприносили су јачању слогана „Јака Југославија, а слаба Србија“. Данашње околности нису као што су биле после Првог светског рата и никако не смемо злоупотребљавати „Велику Србију“ у савременим друштвеним околностима. Колико год је наша земља мала, а мала је само у односу на неке далеко веће, она у односу на окружење – уопште није мала по свим критеријумима. Ово је земља у којој расту велики људи, земља Николе Тесле, Михаила Пупина, Михајла Петровића, Милутина Миланковића, Живојина Мишића, Владе Дивца, Жељка Обрадовића, Милорада Чавића, Николе Јокића, легендарног Новака Ђоковића, и многих других знаних и незнаних, који су радом, памећу, чашћу и поштењем, на најбољи начин показивали каква је и колика наша Србија.
Тито или Дража?
– Све историјске поделе: Лазаревићи и Бранковићи, Карађорђевићи и Обреновићи, партизани и четници и остали, морају бити превазиђене, јер су у наш народ унеле поделе и велике несреће. Морамо их превазићи међусобним поштовањем и разумевањем историјског контекста у којем су те поделе настале. Данас нема смисла делити се на Титове или Дражине, јер Тита и Драже нема. Оба покрета, партизански и равногорски-четнички, била су ослободилачка. Зар довека да се делимо на партизане и четнике и никада брат брату да не опрости? Наравно, партизански покрет је победио и сви то треба да поштујемо, то поштује цео свет, али знамо да су „црне дане“ имали и партизани и четници, једни више током рата, други после рата. Нико од нас не треба да одобрава нељудска дела у Другом светском рату, дела која су пред Богом грешна, дела због којих се стиде сви васпитани, културни и нормални људи. Циљ сваког родољуба, без обзира на идеологију треба да буде: Слободна Србија са срећним људима у њој, требало би сви да будемо родољуби и сигуран сам да већина људи то и јесте. У демократском друштву, реално је да постоје различита политичка мишљења, али када се ради о националном интересу, сви ми треба да будемо душом и телом чланови једне партије – Србије.
Како видите деловање генерала Милана Недића у Другом светском рату?
Треба препустити судијама, историчарима и правницима да донесу исправан, реалан и коначан суд, без предрасуда и политичке наклоности или ненаклоности.
Чиме је овај део Балкана заслужио овакву историјску судбину?
– Својим географским положајем, због подељености, међусобне мржње и недовољне просвећености становништва, предрасуда и сујете, Балкан је био и остао трусно подручје. Интереси великих сила се преплићу преко Србије. Љубав и толеранција, нису на високом нивоу, праштање и помирење, недостаје у свим државама и нацијама Балкана. Треба веровати и желети боље сутра. Даће Бог да буде боље и да проста реченица „Балкан је буре барута“, не буде просто проширена и сложена, него избрисана, непостојећа, немајућа и потпуно заборављена. Да, на политичко-државним руководиоцима држава Балкана је велика одговорност. Политика наше државе је мирољубива и праштајућа. Нажалост, политике неких држава, још увек нису као српска.
Увек актуелно питање, Косово и Метохија, шта даље, где је излаз?
– Устав Србије и наше православне светиње, јесу путоказ. Стрпљен, спасен. Тренутно је све компликовано и тешко, јер западне велике силе које су уз тзв. државу Косово, чине све да остваре оно што је давно планирано. Тренутно су тамо међународне снаге које се понашају професионално, за нас је добро да тамо остану што дуже, са њима имамо добру сарадњу, иако, ако буде „стани, пани…“, биће пасивне и не са нама. Тачно је и то, да је од доласка КФОР-а, много наших људи страдало, али су годинама једина оружана сила и каква таква гаранција заштите нашег народа. Једног дана, када се однос снага у свету буде променио, без напора, Косово и Метохија ће бити под контролом матичне државе Србије.
У Врању сте пре 11 година војнике и старешине организовали да певају химну-Боже правде. Да ли је то најбољи избор химне?
– Поделио сам војницима и старешинама папириће са текстом, а онда у улози диригента и певача, повео певање. Нажалост, државна химна се ретко пева. Она је наша и треба је певати, јачати национални дух и понос. Не осећају је сви и повремено нам недостаје национално достојанство. Свиђа ми се Марш на Дрину, иако је то марш. Такође, Ој Србијо мила мати и Востани Сербијо, које су историјске, патриотско-родољубиве песме, које надахњују и јачају српски дух у тешким временима.
Шта мислите, да ли треба увести обавезу служења војног рока?
– Служење војног рока је спас за Војску Србије и Србију. Ово не кажем Вама сада, то сам говорио и ранијих година, од када смо се професионализовали, да уз професионалне војнике имамо и војнике на служењу војног рока, а никако да имамо тзв. цивилно служење војног рока у позориштима, библиотекама, вртићима… или добровољно служење војног рока. Дуго пратим актуелности у другим војскама Европе и закључио сам да је комбиновани начин попуне војске, професионалним војницима и онима који служе војни рок, најрационалнији и најкориснији за нацију, све грађане и државу Србију. Када будемо имали служење војног рока, имаћемо здравију омладину, способније грађане и моћнију војску.
Да ли сте пратили светско фудбалско првенство у Русији?
– Јесам. Нажалост, наши фудбалери, нису испунили очекивања иако је било наговештаја и воље да се постигне неки резултат. Од 1991. године, када је Црвена Звезда освојила Куп шампиона, иако сам навијач Партизана, немамо значајнији међународни успех у фудбалу. Веома поштујем нашу младу фудбалску репрезентацију, коју је водио величанствени Вељко Пауновић 2015. године. Репрезентација Уругваја је играла без великих осцилација и волео сам да иде напред, али се то није догодило. Французи су показали, лепу за око, фудбалску игру. Од Хрвата треба учити како се игра срцем, душом и телом за своју државу. Русија је била одличан домаћин свим фудбалским репрезентацијама, а Руси, како се и очекивало, према репрезентацији Србије, исказивали поштовање и симпатије.
Да ли је наша Копнена војска спремна да одговори свим изазовима? Наводно, неки војници, када је требало да се крене на Косово, нису хтели и напустили су војску?
– Копнена војска је спремна да изврши сваки задатак који буде добила од државног и војног руководства. Сви војници, подофицири и официри и цивилна лица Копнене војске су посвећени отаџбини Србији и извршењу сваког задатка у њеном интересу. Знао сам да има гласина, али да су војници напустили војску због евентуалног одласка на Косово и Метохију, смешно је и недобронамерно.
Шта бисте поручили народу у Србији у једној реченици?
– Нису патриоте само војници и полицајци који носе униформе. Патриоте су сви одлични студенти, успешни спортисти, вредни рудари, пекари, столари, глумци, економисти, адвокати, правници, учитељи, наставници, професори, уметници и многи други. Сви грађани Србије могу бити поносни на своју државу и њену историју. Не треба се стидети ни блиске војне прошлости. Припадници Војске и Полиције, у ратовима, понашали су се професионално. Ако је било појединаца који су огрешили душу пред Богом, а било их је и због тога треба да одговарају. Сви, у сукобљеним странама, који нису поштовали норме Међународног ратног права, требају одговарати, не једна страна, а остале симболично. Али, не треба генерализовати нацију због појединаца којих је било у свим сукобљеним странама у ратовима. Српска нација је правдољубива, праштајућа, поносна, пркосна и достојанствена. Тренутно, људи одлазе из Србије због посла, одлазе и из других држава. Када је било лако живети у Србији? Никада. Даће Бог да буде боље и да једног дана будемо задовољни и срећни што живимо у Србији. Желим да сви војници, полицајци, грађани, студенти, млади и стари, воле нашу намучену отаџбину Србију. Не треба крити осећања. Наравно, волети и нашу православну веру, али и уважавати исламску и католичку веру, протестантску и јеврејску верску заједницу. Треба слободно волети нашу земљу, нашу другу мајку, нашу лепу, дивну, милу, поносну, пркосну, намучену мајку Србију. Желим да наша искрена љубав према Србији, ојача државу Србију, да Срби као већински народ буду поноснији на своје корене, достојанствени на претке. Свим грађанима Србије, без обзира на националну, верску и политичку припадност, желим, добро здравље, срећу, успех, бољи живот у Србији и да што пре дочекамо дан када ћемо сви бити задовољни, срећни, ведри, радосни и поносни што живимо у Србији.
Шта поручујете Вашим војницима и старешинама?
– Свим војницима, официрима, подофицирима и цивилним лицима желим добро здравље, успех, срећу и испуњење свих жеља. Оно што желим себи и својој породици, желим њима. Нека и даље воле милу Српску војску и намучену отаџбину Србију, срцем и душом да буду чланови само једне партије – Српске војске.
Извор: Српска историја