После тријумфалног Ђоковићевог освајања четврте титуле у Вимблдону и тринаестог гренд слема у каријери

Новак Ђоковић

Како се догодило да до средине 2016. године, до тада пет и по година најбољи тенисер света (од 2011) и убедљиво први играч на Светској АТП ранг листи Новак Ђоковић за непуних годину и по дана доживи  прави спортски крах и скоро нестане са светске спортске позорнице и тениских терена? Почео је пре отприлике две године, од средине јула 2016. године, да губи од анонимних играча, да испада у првом, или другом колу и да се до тада неприкосновени бр 1. светског тениса стрмоглављује са трона све ниже и ниже, испадајући чак и са листе најбољих десет играча на свету.

Уследиле су касније и повреде баш када је Ђоковић већ пет година био на врхунцу спортских моћи, када је био непобедив, власник сва четири најсјајнија трофеја у тенису – четири Гренд слема.

Шта се догодило да Ђоковић крене да губи, да се по оном што се видело не бори као пре за сваку лопту, за сваки поен… На врхунцу те блиставе победе на париском Роланд Гаросу, када је објединио сва четири  Гренд слема и уписао се у тениску историју, Ђоковић је после тријумфа рекао да планира да се одмори, да буде више са породицом,  да му је потребно опуштање и релаксација… И све то је било разумљива потреба великог аса у суровој гладијаторској борби и ритму који је издржавао годинама.

Почиње велика криза: АТП финале, новембар 2016. Лондон

Али, тада  је брзо уследио непријатан неуспех на Вимблдону, тачно у ово доба пре две године. И Ђоковић се, како је и најавио, посветио породици…

Пепе Имаз, миротворачке приче и источњачке фиксације, медитације…

Када су у јесен и крајем 2016. уследила учешћа на великим Мастер и Гренд слем турнирима видело се да Ђоковић више не игра не само на истом високом, врхунском нивоу као до маја 2016. већ и да нема у његовој игри оног жара, самопожртвовања, прегнућа до последњег атома снаге…

И док се пад у квалитету игре могао тумачити смањеним интензитетом тренинга и тиме и падом у форми свима који прате тенис било је тешко објашњиво где је изчилила она Новакова борбеност, онај победнички инстинкт, прегнуће у којем се он никад није предавао, ни кад су сви видели да губи, он је побеђивао! Тај елемент је нестао као руком однет, а Ђоковић је одлазио поражен са терена и то као да га није много погађало, секирало, нервирало. Све у стилу: „све је то спорт, не може се стално побеђивати, и пораз је саставни део игре, не треба бити толико агресиван, испољавати анексиозност, напетост, учи се у поразима…“

Пепе Имаз: терапија за губитнике, а не за шампионе

Како су порази наставили да се ређају десило се одједном да је најбољи играч света, шампион  који је био у центру пажње, у фокусу медија и јавности, нестао са тениских терена, са сцене, рефлектори су почели да обасјавају друге. А Ђоковић је доста опуштено објашњавао да ужива у чарима живота, породици, деци, пријатељима… нарочито у друштву новопридошлог члана његовог штаба, Шпанца Пепе Имаза.

Тај некадашњи неуспешни тениски играч постао је познат што је „лечио“ неуспешне тенисере од неуспеха, од депресије, па и Новаковог млађег брата Марка. И како је Имаз помогао брату да се стабилизује, да врати ведрину и оптимизам, тако је та позитивна промена опчинила и Ђоковића и он је почео да слуша и делом и усваја приче Имаза о ширењу мира, опуштању, љубави…

Постојао је у свему само један проблем: све то што је пропагирао шармантни и сугестивни Имаз  – Ђоковићу, расном шампиону и победнику уопште није требало, није му било потребно! Била је то добра и успешна прича за поражене, губитнике, депресивне.

Ђоковићу победнику, гладијатору који у арени опстаје само ако побеђује требало је оштрење победничког духа, враћање „инстинкта убице“, човека који меље противнике, немилосрдно побеђује и има незаситу вољу за тријумфом.

Одлазак сарадника са којима је освојио све трофеје

Кад су његови тренери и стручњаци из штаба с којима је годинама побеђивао и освајао скоро све трофеје у тенису видели да Ђоковић није више фокусиран на надметање,  да побеђује,  да буде најбољи и да тренира напорно и пожртвовано почели су да гунђају осетивши да им се љуљају позиције и места која су држали захваљујући успесима. Пепе Имаз је седео у главној Новаковој ложи, загонетно се смешкајући, а Ђоковић је губио кључне поене на терену, али све је то било уз осмехе, без стреса, нервозе, напетости… Неко ново чудо се догађало и сви смо то гледали у великој неверици…

Непобедиви: Ђоковић и његов стручни штаб

Но та „бајка“  није дуго трајала. Цео стручни штаб Ђоковић је убрзо распустио, не зна се коме је било непријатније: Ђоковићу или његовим верним сарадницима да се што пре разиђу. Отишао је прво крајем 2016. главни тренер Борис Бекер, па неколико месеци касније и дугогодишњи тренер (од јуна 2006) Маријан Вајда, а онда и сви остали до физиотерапеута…Ђоковић их је отпустио. Била је то, показаће се, велика грешка Ђоковића.

И одједном Ђоковић је остао сам, уз пепе Имаза!

Уследиле су повреде у 2017. и лечење, безуспешни покушаји да се у току те године врати у форму и у тениски врх. Тонуо је на ранг листи, али већи проблем је био што је олако губио од много слабијих,није успевао да се задржи на турнирима, а није се знало да ли су порази више последица недовољног тренирања или повреде лакта. Или подједнако и једног и другог.

Неуспешна епизода са Агасијем

Ђоковић је тада покушао да нађе новог тренера и успео је да ангажује чувеног тениског аса Андреја Агасија. Проблем је био само у томе што Агаси, који је имао и има свој богати приватни живот и обиман спортски програм и захтевне планове једноставно није био човек за тај посао. Њега прво тренерски посао није занимао, а и његова заузетост није му дала прилику да се посвети Ђоковићу који је био у великој агонији, коју није хтео да испољи, искаже, крио ју је колико је год могао.

Али, на терену се та криза јако добро видела. Губио је мечеве, лако, брзо, није могао чак да хода при крају другог сета, колико је био неспреман. Он који је могао да игра пуних пет сетова, да трчи по шест сати у маратонским мечевима који су баш по томе ушли у историју (меч са Надалом у финалу Аустралија опена 2012. године био је најдужи меч у историји Гренд Слем финала)!

Видевши да је ђаво однео шалу, да је физички неспреман и да га лакат и даље боли и умара Ђоковић је одлучио да оде на рискантну операцију лакта и да покуша да се врати тенису здрав и спреман. Отишао је на операцију у Швајцарску фебруара 2018. Операција је успела, а са Агасијем је у то време окончао краткотрајну неуспешну сарадњу.

Уследио је опоравак, па све интензивнији и јачи тренинзи и Ђоковић, који је био потпуно ван форме, почео је да се враћа и да игра боље и да после годину и по дана побеђује играче који су пласирани међу првих двадесетак.

Успешан тандем: Вајда и Ђоковић, све су створили и освојили заједно

Схватио је и да не може сам напред, да не зна све како му се можда једног тренутка учинило, па је позвао у помоћ доброћудног, смиреног, стабилног Марјана Вајду, с којим је освојио све трофеје док су били заједно.  Вајда је срећом пристао и Ђоковић је почетком априла почео из турнира у турнир да игра боље, стабилније, а да тешко губи кад изгуби. И почео је код њега да се враћа онај победнички дух, она неопходна борбеност и пожртвовање у игри до последњег атома снаге.

На путевима старе славе

Све боље физички спрема, у све бољој кондицији и форми, жељан тријумфа и победа, опорављени и здрави Ђоковић одједном је схватио да је способан да опет побеђује и кад је осетио тај врло памтљиви осећај победника – незадрживо је кренуо у нове велике тријумфе. Великом, ненадмашном и јединственом шампиону било је лако да се врати на толико познате стазе успеха. Неприкосновени владар тениских терена толико година „загризао“ је изнова јабуку успеха, повратио поверење у себе и како ствари стоје тешко ће га ико зауставити у овом новом походу на титуле, трофеје, пехаре, Гренд Слемове.

Стаза успеха и славе је пред њим, отворена и слободна.  Четврта Вимблдонска Гренд слем титула  освојена врло лако у мечу са много слабијим противником Андерсоном 3: 0 (6:2, 6:2, 7:6 /7:2) и сјајни шампионски пехар само су први корак на том новом Новаковом звезданом путу славе.

Не појави ли се нека нова мистика, медитација, или фама „грљења дрвећа“, и неки нови фасцинирајући „имази са паролама љубав, мир“  Ђоковић, зашто то не рећи, као немилосрдни шампион и победник без трунке милости, има шансу да обори све могуће рекорде који су постављени у овом спорту откако постоји.

Искрено, мислим да би требало да овом непоновљивом вансеријском спортисти  то буде главни циљ. То је и здрав и амбициозан циљ! Остало је већ све освојио: и силне титуле, велики новац, опојну славу, али и  срца милиона навијача.

Новак то може лако да оствари, ако га здравље, с Божјом помоћи, послужи.

Опрема: Стање ствари

(Између јаве и сна, 15. 7. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Јово Вукелић, Новак Ђоковић, Пепе Имаз, тенис