Владан Ивковић: Заробљени у туђина

Ако изузмемо данак у крви, основни разлог и покатоличења и поисламљења Срба је био вертикално напредовање, или, како је то сажела мудрост српског народа, “продаја вјере за вечеру“

Из филма “Нож“, Извор: YouTube

Коментари на случај Данијела Субашића указују не само на то да процес превјеравања и расрбљавања ни близу није завршен, него и на то да већина Срба још увијек не разумије суштину, узроке и посљедице вијековног расрбљавања путем промјене вјере. Нисам превише заинтересован за појединости случаја Субашић, посебно за његову сензационалистичку димензију, али подстакнут сам њиме да се опет бавим темом расрбљавања и да укажем на узроке подјела међу Србима.

При рашчлањивању процеса расрбљавања лако се долази до вјере као основне идентитетске особености усљед чијег мијењања је дошло до разбијања српског националног бића и стварања нових нација од српске (или преласка Срба у друге нације), и то нација које су српској по правилу оштро супротстављене и агресивно непријатељске. Многи виде различитост у вјерском идентитету као кључни разлог подјеле и мржње међу Србима и народима који су од Срба дијелом или у потпуности настали. (Наравно, црногорска и македонска нација, настале вјештачки послије 1945. године, наоко немају везе са превјеравањем Срба, али ако изађемо из оквира теистичке вјере, видјећемо да су и комунизам и промјене које је Србима донио такође својеврсно превјеравање. Али задржаћу се на “теистичким“ превјеравањима.)

Превјеравање као средство подјела

Гореописано гледање није погрешно, али није ни потпуно.

Иако вјера јесте у основи подјела, она не објашњава најпотпуније и најпрецизније и узроке крвавог непријатељства према православним Србима од стране некадашње браће. Наивно би било прихватити да је разлог геноцида Хрвата – и (М)услимана – над Србима у Другом свјетском рату пука разлика у вјери. Сама разлика у начину исповиједања вјере није довољан разлог да се они други програмски истријебе.

Да би се дошло до мање наивног објашњења, мора се установити и уважити разлог промјене вјере, јер је он дубљи од самог превјеравања, а тиме и важнији као узрочник мржње.

Ако изузмемо данак у крви, основни разлог и покатоличења и поисламљења Срба је био вертикално напредовање, или, како је то сажела мудрост српског народа, “продаја вјере за вечеру.“

Било да је у питању превјеравање српског властелина зарад очувања привилегије и посједа који су он и његови уживали покољењима, или личних амбиција ка стицању привилегија које православцу у католичком или муслиманском царству нису биле доступне, или, пак, попуштање под притиском друштва које је већински и доминантно друге вјере, самим тиме привилеговане, чињеница је да је прелазак у католичанство у Аустрији и Млетачкој, и у ислам у Османској држави значио приступање повластицама и материјалним могућностима које православац углавном није имао.

То је, у једну руку, и природно; људска је амбиција да се прилагођава условима под којима може материјално да напредује и да се ослобађа стега које га коче у остварењу те амбиције. Није неприродно одрећи се слабе заједнице и повиновати се јачој, одрећи се ограничавајућих модела живљења зарад добити и повластица које омогућава боравак ближе и у већој милости моћника и владалаца. Конформизам је исконска особеност људске врсте.

Па и вук је постао пас кад је схватио да редовнији комад меса може добити као награду за службу, него као плијен у отимачини. То што је за тај комад меса морао да се коље са дојучерашњом браћом вуковима, бранећи новог господара, то му је ишло у рок службе.

Превјеравање је било, најкраће речено, прелазак на вјеру и под скуте империјалног господара.

Ту лежи кључ расрбљавања. Однарођење не би смјело бити повезано са пуком промјеном вјере, јер нема уопште разлога да Србин не може бити католик или муслиман и да притом остане Србин и да се бори за српску националну државу. У српском случају, промјена вјере је значила прелазак у редове непријатеља и окупатора.

Фото: Gag Daily

Велики Његош је одлично разумио ту кључну степеницу раздора кад преко Вука Мићуновића кињи Хамзу капетана јер је “…похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина!“ У анализи српске прошлости и искуства, овај кључни чинилац није ни приближно адекватно и правилно наглашен. У основи, промјена вјере, иако уско везана за “заробљавање у туђина“, сама за себе блиједи као историјски мотив у поређењу са издајом оличеном у преласку у редове непријатељу, који јој је суштина.

Прелазак на страну непријатеља свог народа у исто вријеме повлачи и презир оних који су остали, што те додатно удаљава од браће, а приближава њиховом завојевачу. Они тебе презиру јер си их напустио за врећу брашна или хектар земље, ти њих мрзиш јер те подсјећају да си грешан и да си их напустио, и тај се јаз кроз генерације само продубљује и чини непремостивим. Ни тај мотив Његош не препушта произвољности, јер Мићуновић и пријети Хамзи ријечима: “Бич сам Божији ја сплетен за тебе, да се стављаш шта си урадио!“ И док се Хамза хвали господством освојеним кад су се царства сабљом дијелила, јер он, наравно, своју невјеру схвата као вертикално напредовање, као награду која слиједи подобнима и цару вјернима, Вук га без околишања упозорава на истинску природу њиховог односа и да историја не почиње онда кад је Хамзин ђед ушао у господство, тј. прешао у службу окупатора.

Разновјерје није директан узрок истребљењу

Али, је ли све то – вјера, прилазак туђину, окупатору – довољно да се крене у истребљење оног другог? Мислим да није, али оданост туђинском, завојевачком центру моћи у комбинацији са јазом различитости и мржњом из њега насталом јесте. Каиновска нетрпељивост превјерених према вјернима је Хрвате, Бошњаке и Шиптаре учинила подобним материјалом за извршиоце програма истребљења Срба, али је катализатор геноцида у суштини била команда господара којима су били и остали вјерни, упрошћено речено.

По теорији односа носилаца моћи и жртава моћи, увијек је носилац моћи иницијатор процеса. У овом случају, превјереници јесу вољно учествовали у процесу који они сами нису иницирали и у којем је њихов појединачни материјални интерес био секундаран. Примаран је био интерес освајача који селективним дијељењем повластица превлачи на своју страну дијелове окупираног народа, тиме га слаби јачајући своје бројно стање и владалачке капацитете и постиже разину контроле директно пропорционалне мјери разједињености народа којим влада.

Његош

Клише “Завади, па владај!“, ма колико излизан и ма колико општепрепознат и проваљен, не престаје да буде окосница сваке освајачке и окупационе стратегије, а Власи сваки његов нови појавни облик касно уоче и касно дефинишу као такав, на своју штету. Док се Власи досјете, окупатор пређе игрицу. А кад омудрали Власи на у наредном раздобљу помисле да су дорасли, окупатор примијени нови и дотле непознат метод. И све тако.

Наравно да је лакше владати подијељеним народом и наравно да је задатак сваког доброг завојевача да непрестано ради на проналажењу и примјени нових метода уношења заваде и подјела. Активно привлачење једног дијела народа себи, путем повластица, превјеравања или другачије, један је од традиционално најбољих начина. Срби не само да историјски нису били имуни на оваква дејства, него се ниједно дејство разних завојевача против Срба није показало дјелотворније и дугорочно разорније.

Међу Србима завојевач редовно наилази и на најжешћи отпор и на најревносније слуге.

Као што данас православне – или номинално православне – Србе дијели припадност глобалистичким и националистичким идеологијама, као што се споримо око слагања или неслагања са доминантним постмодернистичким наративом Империје која нас окупира, који јесте једна врста религије за оне који у њега вјерују, тако смо се и у прошлости постављали према окупатору или као одани, што смо доказивали преласком на његову вјеру, или невјерни, што смо, наравно, показивали тиме што нисмо прихватали идеологију илити религију завојевача, тј. нисмо му повјеровали и нисмо му се завјерили. А окупатор је дијелио награде и казне, сходно заслузи.

Српске заблуде

Превјеравање, дакле, није од Срба створило нове нације зато што различита вјера аутоматски или постепено гради и нову нацију, него зато што је превјеравање било прелазак на страну непријатеља и улазак у милост непријатеља, што за собом повлачи не само повластице, него и обавезе. Кад се придружиш непријатељу, главна ти је обавеза да радиш оно што он ради и што ти он каже да радиш, да јуришаш на његове непријатеље. Ако ти он каже да су му непријатељи твоја дојучерашња браћа, од чијег рајинског положаја си ти баш и побјегао, ту нема врдања? Ко ти је дао повластицу, комад земље, чин, статус? Од кога си добио врећу брашна у гладној години? Е, па те скуте и љуби и под његову команду се стављај.

У исламској држави, потурчењак често постаје и властелин којем његова бивша браћа кулуче. Ко је њему ближи, падишах у Стамболу који му омогућава повластице или рајетин с којим дијели крв? Коме је одан? На чију ће страну?

Чак и ако ниси баш постао бег, у милет систему Османске империје, прелазак из православља на ислам је значио прелазак из нижег милета у виши.

Који је мислећи Србин очекивао да се привилегована османска господа по губитку своје османске отаџбине повинује вољи своје раје и да се врати у Српство, које је с презиром напустила? Ко је сматрао реалним да се беговат покори раји?

Који је Србин с грамом мозга очекивао да ће вјерни аустроугарски поданици српског језика по губитку рата и државе од српског православног оружја да искрено падну на груди каљавих и измучених сељака-побједника у опанцима од чије су историјске судбине су на првом мјесту и побјегли?

Велики муфтија Амин ал Хуссеини са босанским СС волонтерима (Фото: 3reich.ru)

Ко је могао очекивати да потомци покатоличених Срба за вијеки вјекова не остану одани господару, Бечу, Берлину, и посебно Риму, и да не остану упориште и претходница својих господара према омраженим Србима? Ко је могао очекивати да ће босански муслиман, беговски син, да напрасно заборави милост стамболског господара под којим је уживао вијекове аговања и да опрости раји која му је срушила и господство и отаџбину?

Као што рече Хамза Вуку, “боља ми је вјера него твоја“. Мисли, наравно, на бољи социоекономски положај који му је прилазак господару омогућио.

Ко онда може очекивати да тај исти господар у Риму или Истанбулу, или Вашингтону, или Берлину, не искористи тако одан и рад људски потенцијал да се освети невјерницима, да искоље презрену рају, да се врати на своје старе границе, да се прошири и ојача?

Не презиру православни Срби своју одвјерену браћу зато што се клањају Алаху или крсте шаком, него зато што су у српским ратовима стали на страну непријатеља и извршавали – и дан-данас извршавају – његове заповијести. Неповјерење према одвјереној браћи је тим веће што се показало да су они одани не само ономе господару у чију су вјеру прешли, него су буквално готови обући униформу сваког завојевача који стреми да уништи православне Србе. Дакле, они више нису само вансрпски ентитет, настао расрбљавањем путем сталног преласка у редове конкретног завојевача, него и антисрпско оружје, на располагању било коме ко ударе на Србе.

Законитост остаје да, не, није превјеравање узрок подјеле и мржње. Оданост туђину јесте.

Oпрема: Стање ствари

(Србист, 10. 7. 2018)

Advertisements

6 thoughts on “Владан Ивковић: Заробљени у туђина”

  1. Мучна тема а траје вековима…

    Само да додам у вези са покушајем објашњења мржње Хрвата према Србима у доба када је настала Краљевина СХС.

    Мислим да су ту верски разлози мања ставка од оних што би се могли назвати историјско-државни. Наиме, Хрвати су изгубили државност ”лијепе њихове” још у дванаестом веку. али стотине година под мађарско германском влашћу није у њима угушило жеђ за слободом и стремљење за својом државом. Поготово је њихова властела (елита?) жудела за повратком сопственог угледа и водеће политичко-државничке улоге макар то имало митску позадину и димензије. Завршетак другог рата и распад Каундка је свакако био огроман корак према остварењу тог сна. Али какав кошмар, какво разочарење, чак понижење, су их дочекали (говорим из њиховог угла) — ослободивши се Кајзера Франца, добили су србског краља! Жељи и тежњу да се до краја ослободе појачала је дивља мржња према ”шизматицима”. Што не успеше за осам векова одрадише уз спољну помоћ (својих де-факто и још увек газда) за мање од осам деценија и у три главна корака:

    (1) Тек што је прошло петнаест година од версајског споразума, усташе су убиле ”Ослободиоца”;
    (2) У Другом Рату починили масовни злочин геноцида, на основу политичко-државног програма нацистичког монструм-сателита НДХ;
    (3) Присаједињење се комунистичком покрету и власти у мери у којој су ови одговарали њиховим националним интересима;
    (4) Отцепљење од СФРЈ, грађански рат и де-факто победа уз НАТО војно-политичку вођство и подршку. Установљена је нова НДХазија, а главни циљеви усташког програма испуњени и преко плана — Срби побијени, истерани, асимилирани/покатоличени.

    Сада имају своју власт, химну, и државу полу-интегрисану у ЕУ систем. Рекло би се, циљ и успех су постигнути. Али остаје злочин, који не застарева, и крв мученика која вапи пред Господом. Уз чињеницу да су били и остали слуге туђих господара, овог пута као НАТО протекторат, тако да ће се морати позабавити питањем, да ли је циљ уопште постигнут, и по коју цену?

    Свиђа ми се

  2. Да будем искрен – одавно нисам прочитао један такав поглед, размишљање и закључке на тему превјеравања, преласка из једне у другу вјеру. Владан Ивковић, аутор овог текста, то је тако добро урадио да је права штета што тему није мало „проширио“ с освртом на утицај комуниста и његовог погубног дјеловања на Србе. Комунисти су нанијели немјерљиву штету, готово и више од робовање под Турцима. Сјетите се само Бранкеловог Николетине Бурсаћа када саопштава престрављеној мајци да – Бога више нема, јер је тако рекао политички комесар! У сваком случају. хвала аутору.
    На ову тему оставили су умна и дубоко људска размишљања два велика српска писца – Иво Андрић и Меша Селимовић, који су познавали срж проблема, видјели трагедију и Срба и оних који су прешли на ислам, односно католичанство. Као људи од интегритета они су се, без двоумљења, увијек изјашљавали као Срби. Тако, нпр. Меша каже:
    „Ми нисмо ничији. Увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко смо. Живимо на размеђу свјетова, на граници народа, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје као на гребену. Отргнути смо, а неприхваћени. Ко рукавац што га је бујица одвојила од мајке па нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. Други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своју немамо. Маме нас када смо потребни, а одбацују кад одслужимо…“.
    Један од разлога превјеравања, прелазак на католичанство, пластично је описао велики српски писац Симо Матавуљ (1852 – 1908), у приповјетки Пилипенда (има на интернету, у пдф-у).
    На крају одговор Дон Кихоту. Коментар ти је одличан. Што се тиче констатације: „…да ли је циљ уопште постигнут, и по коју цену?“, мишљења сам да се не требамо заваравати. Циљ је само дјелимично постигнут – Хрватска је очишћена од Срба; Срби католици прешли су у измишљену нацију, у Хрвате. Али ту није крај! Неће стати док нас не очисте преко Дрине, а по могућности и до Земуна! Тјешим се: шта су нам урадили, шта раде, а какви смо (ми Срби) право је чудо да нас још увијек има… Захвалан сам свим Боговима који нас чувају!

    Свиђа ми се

  3. Одличан и врло користан чланак о разбијању и смањивању србског корпуса.
    И добар коментар Онуфрија Великог о разорном дејству комунизма.

    Додао бих четири догађаја који су снажно умањили Србе :

    – Сарајевски атентат 1914
    – Убиство хрватских посланика у Скупштини 1928
    – Пуч 27 марта 1941
    – Дело Слободана Милошевића 1989

    Ови догађаји, који су за Србе који живе десно од Дрине били “израз србског слободарског духа”, за Србе који живе ван данашње Србије били су фатални, често смртоносни. Да би преживели драматичне последице тих догађаја, многи Срби су мењали веру, писмо и име (народност и држављанство).

    Свиђа ми се

  4. Па кад је наш председник променио веру за вечру и прихватио
    протестантизам као свој идеал, шта очекивати од обичног света који не види и не схвата даље од баналности конформистичког идеала овоземаљског живљења.

    Свиђа ми се

  5. @Деда Ђоле
    На СС доказани усташоидни обожавалац дела и ликка Анте Павелића и А.Степинца, напада поново. Ево га тврди да је убиство хрватских посланика „снажно умањило Србе“. Дакле масовна клања и убиства цивила, жена и деце, бацања у јаме, спаљивања живих људи у црквама (Цркве у Глини и Драксенићу, на пример) = „снажно умањивање Срба“? Јасеновац, Стара Градишка, Јадовно = „снажно умањивање Срба“?. Државна политика НДХ да се по формули идеолога М. Будака, трећина Срба побије, трећина протера а остатак покатоличи = „снажно умањивање Срба“….

    Масовни злочин истребљавања једног народа назвати „умањењем Срба“, и ставити у исту раван са убиством хрватских посланика, и тим самим инсинуирати кривицу Срба и оправданост злочина је гадост и цинизам више врсте. Тако безочна перверзија, извртање стварности долази из подмуклог ума растројеног отровом екстремног зломислија који кипи мржњом и злобом. Таквој бесом мученој души, уместо лекција из историје, хитно је потребна пастирско-психијатријска нега.

    Свиђа ми се

  6. @Don Quixote
    Ma 100 puta sam mu crtao samo za 27. mart, ne vredi, on tera svoje, pa tera.
    Trebalo je da ostanemo u fasistickom paktu, pa bi nam, po njemu, bilo bolje.
    Bot par-excellence, prosto ga treba ignorisati

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s