Албанци имају судску, законодавну и извршну власт од Ђенерал Јанковића до Панчићевог врха. Зашто би онда ратовали, каже др Александар Б. Ђикић, председник Српског националног форума
Александар Б. Ђикић (Извор: Печат)
О надокнади за губитак Косова и Метохије не желим ни да размишљам, а камоли да је доживим. Уосталом, као ни губитак Неготина, Сенте, Сјенице. Јуна 1999. изгубио сам кућу, стан, посао… али нисам изгубио Косово. „Губитак“ Косова и Метохије је губитак државног разлога. Држава је проткана нитима изатканим од крви, зноја, рада, живота, смрти, херојства, издаје… Није то сточна пијаца. Није то трампа сличица фудбалера. То је један озбиљан организам, који се не може парчати ни хоризонтално ни вертикално. Посебно је то немогуће државама које постоје хиљаду година, као што је то Србија, а чији темељ чине Косово и Метохија. Зато је тај темељ столећима бивао нападан, јесте нападнут, и биће нападан. Али то не значи да не треба да га бранимо, јер кућа без темеља и није нека кућа. То је више чардак ни на небу ни на земљи, где обитавају разна зла, али не и добра. А Србија је кућа и на небу и на земљи, јер има Косово – каже у разговору за „Печат“ др Александар Б. Ђикић, председник Српског националног форума.
Не залажете се ни за брзо решење нити за замрзнути конфликт. Каква је то трећа опција коју нудите?
Брзо решење, или како се јавности рекламира „коначно решење“ је немогуће и не постоји. Зашто не постоји? Зато што увек остаје „дан после“. Шта након тога? Шта сутрадан? А након тога, већ сутрадан долази на ред: Република Српска, долази на ред Рашка, долази на ред Војводина (или неки њени делови) и ко зна шта још. Губитком „државног разлога“ ми губимо основни ресурс одбране. Ми тада не бисмо знали ни ко смо, ни шта хоћемо на унутрашњем плану (јер нећемо знати шта је унутрашње, кад је све „на извол’те), ни на спољном плану, нећемо имати савезнике и испали бисмо историјски пајаци. Брзо решење је синоним за издају.
С друге стране, термин „замрзнути конфликт“ носи у себи две опасности. Прву: заговорници растакања државе ће рећи: „Како сте ви себични. Ви бисте хтели да замрзнете конфликт за вашег живота, а да онда наша деца гину“ и слично. „Е ми то нећемо, ми хоћемо да будемо храбри и да зарад будућности наше деце то решимо“ и слично. Друга опасност потиче од тога што се стиче утисак да заговорници „замрзнутог конфликта“ (не и предлагачи) неправилно схватају тај појам. Схватају га као ону дечју дилему: Шта да радиш кад сретнеш медведа у шуми? Легнеш и правиш се мртав док медвед не оде даље. Е па овај „медвед“ неће наставити даље. Замрзнути конфликт нема везе са замрзивачем. Замрзнути конфликт је врло активна радња. Уосталом, имали смо неку врсту замрзнутог конфликта до 2012. и бриселских преговора, па се он одмрзнуо врло неповољно по нас.
Стога је Српски национални форум афирмисао идеју која није нова. Она датира још из доба „деведесетих“, када је Милошевић мислио да је постигао „коначно решење“, а коју су заступали Томислав Секулић и Момчило Трајковић, али СНФ мисли да је она баш сада примеренија него икада пре. То је идеја решавања, а не решења. Она је некада ближа „замрзнутом конфликту“, а некада „решењу“, али није ни једно ни друго. Њена суштина је активност. Решавање је активна радња која мобилише непрестано (24/7) све релевантне државне ресурсе: људске, материјалне, научне, културне, војне, верске, дипломатске… То је непрестана радња. Ту идеју изложили смо председнику Републике 30. јануара и стекли утисак да га је заинтересовала. Тада смо предложили и низ конкретних мера како би се та политика успешно спроводила. Предложили смо оснивање државног Савета за КиМ (састављеног од најумнијих људи које Србија и српски народ имају), затим доношење Закона о финансирању КиМ (како би коначно улагање у КиМ било законски уоквирено и транспарентно), те читав низ мера у области образовања, здравства итд.
Живите и радите на Косову. Да ли је рат заиста алтернатива чувању јужне покрајине?
Ма какви! То је прича за таблоиде, и таблоидизирану београдску јавност. На Косову никоме није до рата. То вам кажем као неко ко је готово свакодневно у контакту и са Шиптарима. Овакво плашење ратом ми на Косову зовемо „плашење мечке решетом“. Ко да ратује? Зашто? Како? Зашто би Шиптари ратовали? Имају судску, законодавну и извршну власт од Ђенерал Јанковића до Панчићевог врха. Штавише, у процесима приватизације која је сакривена од очију Срба, Шиптари су постали власници многих фирми и на Северу. Не ради се само о Трепчи него и о многим другим друштвеним фирмама: трговинским, услужним итд.
Наравно, не искључујем неку фингирану интервенцију, као што су то биле тактичке вежбе са „шареним возом“ и слично, али све би то било у циљу правдања евентуалне издаје у јавном мњењу Београда. О озбиљном рату нема говора.
Како су Срби са КиМ протумачили председникову изјаву о метру српске земље? Како разумеју поруке мира, позивање на реалност, одбацивање митова и бригу за будућност наше деце?
Изјава о „метру земље“ најпре је прихваћена катастрофално. Анализирајући ту изјаву, схватили су је као још много већу катастрофу. Кључна реч у тој изјави није „метар земље“ него оно што јој је претходило: да ми на Кoсову немао ништа (sic!). Осим оних заиста ретких Срба који су функционери СНС на Косову, дакле који због тога примају плату, сви остали су констернирани констатацијом да „ми на Косову немамо ништа“!? Дакле, ни куће, ни земљу, ни фирме, ни Дечане, ни гробља, ни жртве, ни људе… Ништа!? Е то је било поражавајуће. Људе је погодило да председник све то не види. Ни њих, ни њихове жртве, ни гробља, ни Дечане, ни фирме, ни земљу, ни куће. Ништа. А правдање свега тога будућношћу наше деце је лицемерје које није новијег датума. Било је тога и у доба деведесетих, и у доба „жутих“ па и сада. Углавном, Срби су били запрепашћени том изјавом.
Да ли правни аргументи, природа установе референдума, морално стање српског народа, те стање политичких слобода говоре у прилог расписивања референдума или против њега?
Референдум може да се распише само у случају промене Устава, у домену преамбуле Устава. Многи заборављају да преамбула Устава не говори само о КиМ као делу наше државе него и о обавезама наших представника да то бране „у свим домаћим и међународним односима“. Да ли они то раде? Да ли се држе Устава? Референдум о томе да ли је наше заиста наше или није иде у прилог томе да постанемо пајаци историје. Глупи Августи, такорећи. Али будимо реални, данас у Београду власт може све. У постојећим односима у друштву, под међународним притисцима (Немачке, пре свега), са медијском сценом, може да побије и закон гравитације, али ће јабука ипак пасти.
Да ли формирање ЗСО прејудицира питање признања уставно-правног поретка Косова или то питање није ни постављено? Да ли формирана ЗСО може и на који начин утицати на положај Срба на Косову?
ЗСО је фикција, којом се већ пет година замајавају Србија и међународна заједница (источна пре свега, јер је западној све јасно). Узгред, она се по Бриселском споразуму не зове тако, него Заједница општина са српском већином, што је фундаментално другачије од ЗСО. ЗСО је у бриселском процесу имала улогу клина из чувене приче „Клин-чорба“: Убаците клин у воду, затим додате брашно, уље, месо, поврће, со, бибер … па кад се чорба скува, извадите клин и баците га у смеће, а остане вам богата чорба. Е тако вам је и овде: убацили сте ЗСО у ништа и „победили“ са 5:0. Онда сте дали: цивилну заштиту, полицију, судство, међународни позивни број и тако даље, па ћете сада још и потписати неки споразум о месту Косова у УН, посвађаћете се с пријатељима, па ћете на крају извадити ЗСО као онај клин из приче и бацити у смеће, а Косово ће бити чланица УН. ЗСО ће бити формирана, о томе говорим већ пет година, али сумњам да ће нам бити на корист, јер ће пре свега бити организациона јединица у уставном систему Косова.
Која би то акција могла да мобилише суверенистичке снаге да спремно дочекају могући уставни референдум о КиМ?
Чим помињете суверенистичке снаге у сувереној држави, значи да је та држава у проблему са суверенитетом. На основу познавања политичке сцене, а и временског оквира који се најављује, једино СПЦ може да се одупре, под условом да мало сагледа своје слабости и затражи помоћ одозго. Што се политичких снага у Србији тиче, мрка је капа. Збуњени су, уцењени, безидејни, без пара наравно, тако да не видим осим Цркве никога другога. Е на СПЦ је да се запита да ли је способна да одбрани овај народ као што је то чинила вековима, и зашто није.
Да ли територијална подела може бити модел решавања „проблема из прошлости“?
Може ако је све друго рашчишћено. У овом случају не може, јер је прошлост обиловала насиљем над Србима, и све је то под тепихом. Међународно право не признаје насиље. Оно подлеже сили, али не признаје насиље. Тако да држава не може ни вертикално ни хоризонтално да се сече и дели којекоме.
Да ли је могуће помирење са Албанцима или је то тек илузија?
Наравно да је могуће. Све је могуће. Кад је од Црногораца за неколико деценија испало могуће направити Хрвате, помирење са Албанцима је мачји кашаљ. Шалу на страну, наравно да је могуће, али је за тако нешто потребно ангажовати најумније Србе, и најумније Албанце, а то до сада са српске стране није виђено. И наравно да Запад да зелено светло, а то се скоро неће десити.
Да ли нешто знате о истрази атентата на Оливера Ивановића? Да ли ће се сазнати истина?
Неће. Не знам ништа о том атентату, осим да је изазвао далекосежне последице унутар српског бића. Али проста логика ми налаже да не верујем да ће се икада ишта о томе саопштити. Са српске стране истрага је немогућа, јер су Бриселским споразумом те ингеренције прешле на Приштину и ЕУЛЕКС. Када би Приштина и открила убице и налогодавце, да ли би их саопштила? Не би. Зашто? Ако су убице са „Југа“, зашто би их откривала? Да себи скаче у стомак (и џеп)? Тешко.
Ако пак то зло долази са Севера, зашто би Приштина то саопштила, ако то може да боље материјализује? Зашто тим сазнањима не би уцењивала? Зашто не би подметнула Београду костур у ормару?
Мислим да се истина о Оливеру никада неће сазнати. Жао ми га је људски, искрено ми га је жао, као брата. Био је паметан, храбар и одлучан Србин, и велики допринос је давао раду СНФ након изласка из затвора. Нажалост, био је неопрезан.
Наташа Јовановић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар