Да имам пара платио бих неког играча из хрватске фудбалске репрезентације да узвикује пароле: „Слава Украјини“, „Београде, гори“, „Смрт Москви“, или, „За дом спремни“

Прочитао сам неколико чланака, на руским и српским сајтовима, поводом светског шампионата у фудбалу. Слажем се у осуди понашања играча који су били противници Русије. Но, ја у тој афери видим и неку корист, и то пре свега за Србију.

Да будем сасвим јасан, да имам пара платио бих неког играча из хрватске репрезентације да узвикује, рецимо, пароле: „Слава Украјини“, „Београде, гори“, „Смрт Москви“, или, „За дом спремни“. Јер шта више може да штети слици Хрватске и то не само у руској јавности, него управо такво понашање. Само дебили немају појма да Руси кажу „Киев – мать городов русских“. Или да заборављају чињеницу да се у Украјини 993. године 65% становништва изјаснило да им је руски језик – матерњи.

И гле чуда! Неки играчи у „црним дресовима“ управо су извикивали овакве пароле, а да ја – нормални грађанин Европе и света, који, дакле, воли своју земљу, свој народ – нисам потрошио ни паре.

Уочи шампионата, руски медији посветили су много простора свакој земљи која учествује на фудбалском шампионату. Тако су и лепо писали о Хрватској, а пре свега о туризму у Истри и Далмацији. Примамљиви туристички спотови о Опатији и Дубровнику просто су позивали руске туристе да проведу одмор на Јадрану. И сада, ево, пукне скандал због хрватских „ногометаша“! Сјајно за српску ствар! Јер, ево, и Лимонов пише: „Ви рачунате, да је данашња Хрватска безбедна туристичка република с мирним становништвом. Ви сте уверени. Ја – не. Што су имали у глави другови-Хрвати када су играли против нас? Сада је јасно, да нису нам желели ништа добро. Ми смо сувише добри.“ (Вы считаете, что сегодня Хорватия — безобидная туристическая республика с мирным населением? А вы уверены? Я — нет… Что было у него и его товарищей-хорватов в голове, когда они играли против нас? Выясняется, что ничего хорошего. Мы слишком добрые.)

Никола Н. Живковић

Просто нам је помогла глупост српских непријатеља. И шта друго да кажем, него да се захвалим том хрватском фудбалеру да је урадио велику штету Хрватској. Хрватска политичка и црквена (римокатоличка) елита већ преко сто и педесет година чини све да нанесе што више зла српском народу. Она је то радила у прошлости, она то ради данас и она ће то, нимало не сумњам, чинити и сутра.

Јер шта је спорт него политика, дакле, рат другим средствима. Да то није тако онда не би богате земље – као што су Немачка, Сједињене Државе, Велика Британија, Француска, Кина, Русија, Јапан, Јужна Кореја – трошиле толико новаца на олимпијске игре и светске шампионате, без обзира да ли је реч о атлетици, пливању, веслању или фудбалу. Укратко, приче да не треба мешати спорт са политиком, само су или за веома наивне или за веште манипулаторе, а њих нема само међу спортским функционерима и политичарима. Велики руски писац и пријатељ Срба Эдуард Лимонов, када је коментарисао победу руске фудбалске репрезентације над Шпанијом, нимало ми се не чини да претерује када пише да су Руси победили „као војници, као у Стаљинграду. Тако смо победили и Швабе у 2. свет. рату. Показали смо свету оно најбоље руско.“ („как солдаты, как в Сталинграде. Именно так мы и войну с фрицами выиграли. Показали лучшее русское“).

Једна фудбалска утакмица открила је свету, не само каква је хрватска репрезентација, већ и „ко је ко у Србији“. Читам, неки Милојко Пантић прича, да ће за Хрватску да навија „грађанска а за Русију клерофашистичка Србија“. Тврде, да је то мишљење и „наших другосрбијанаца“.

Пре свега мора да се разјасни једна термнолошка збрка. Друга Србија, по мом схватању, јесте она која чини већину становништва. Прва Србија, то је политика коју води влада Србије. А мишљење „наших другосрбијанаца“ подржава незнатна мањина становништва, рецимо, максимално 3 до 8 одсто. Ако је моја тврдња тачна, а по свему судећи јесте, онда је сасвим неумесно да се њима даје толико привлачно и лепо име. Ваља их назвати оно што они заиста и јесу „десетосрбијанци“ или, на пример, „шестпроцентна Србија“.

Друга Србија је она, која тврди да је Косово (и Метохија) део Србије, као што су то Банат, Бачка и Срем, која воли своју земљу и свој народ, као што то осећају и већина народа у свету, па били они Немци, Јапанци, Мексиканци, или – Срби.

Ако неко изјави како навијање за српску репрезентацију представља „националистички примитивизам“, онда мора то да каже и за све остале. Значи, Ангела Меркел је националистички примитивац, јер је током светског шампионата у фудбалу, долетела 2010. год. у Јужну Африку, како би навијала за национални тим своје земље. А онда је и Емануел Макрон клерофашиста, јер је долетео у Русију да 10. јула 2018. навија за „триколоре“.

Данас се игра друго полуфинале. Но, победник се већ зна. То је „российская власть“, а она није руска. Ја сам гледао свега две или три утакмице, и то само друго полувреме. Ја волим спорт, сâм сам играо фудбал и мислим да нисам био лош. Но, врхунски спорт, олимпијаде – за мене то нема везе са правим спортом, већ са фармацеутском индустријом и новцем. Ко има монопол у фармацеутској индустрији тај осваја и највише знатних медаља на олимпијадама.

У Русији такође има много проблема. Највећи је тај да је огромно богатство сакупљено у рукама малог броја олигарха и високих државних функционера, да приличан део руског народа живи лоше, а 30%, према службеној статистици, бедно. Социјалне разлике у Русији су далеко веће него у Немачкој или у некој скандинавској земљи. Добро, помиримо се са чињеницом да нисмо сви исти, односно, да је у свакој држави увек било и сиромашних и оних који су милијардери. Али и тада не може да се избегну нека питања: зашто, рецимо, од десет најбогатијих људи у Русији, ниједан није руске националности? Да ли је  нормално да Руси, који чине 80% становништва, немају макар једног свог представника у том „елитном друштву“?

Такви спектакли, као светски шампионат, имају функцију да пажњу јавности одвуку од битних проблема друштва. То, уосталом ради свака власт и то већ две хиљаде година. Или, како су стари Римљани говорили, народу треба „panem et circenses“, хлеба и игара.

Огромна већина Срба јесте била за Русе. „Другосрбијанци“, или како ја мислим да је далеко правилније, „десетосрбијанци“, читам да су, ево, били за Хрватску.

Колинда Грабар Китаровић прославља вођство Хрватске, десно Дмитриј Медевед (Фото: Јутјуб)

И шта нам то открива? Да ти „петпроцентнисрбијанци“ нису само бивши титоисти, а данас натоисти – дакле, које финансирају Американци и Запад преко „невладиних организација“, преко „NGO“ – већ да они навијају за „црнокошуљаше“. Јер не само да су фудбалери Хрватске наступали у црним дресовима, који нас неодољиво подсећају на НДХ, већ многи Хрвати подржавају и украјинске нацисте. Не треба заборавити да су међу најгорим садистима немачких концентрационих логора управо били унијати и римокатолици из западне Украјине. Тако су се Милојко Пантић и његово распевано друштво нашло у заиста „елитном“ клубу.

Чак и они руски критичари Светског шампионата 2018 кажу, „чемпионат мира по футболу объединил всю страну“. Просто постоје моменти када ваља да сиђемо са високог интелектуалног постоља, те да са својим народом поделимо успех (или неуспех) државне репрезентације. Зар тако није и у рату? Било је српских социјалиста у Првом светском рату, па и пацифиста, који су били против рата и ратних кредита, али су се, када је објављен рат Србији, одазвали мобилизацији, а не мали број њих је и погинуо „за краља и отечество“.

А оне који поступају другачије – било је и таквих, истина, веома мали број, у Првом светском рату – њих може човек само да сажаљева. Њима просто недостаје укус и морал. Ништа им не помаже што се разбацују крупним речима, на пример, да су они представници „боље“, „слободне“, „грађанске“ или „демократске“ Србије. А ко вам је казао да сте ви то, за шта сте се сами прогласили и за шта желите да вас већина народа држи? За то имате подршку само од оних, који су окупирали Србију, медијски и економски. Но, кад нешто није зарађено поштено, кад није морално – за то вас неће од осуде јавности, историје и потомства спасти никакве награде које вам редовно додељују амбасаде Сједињених Држава, Француске или Велике Британије. Ви живите у Србији, али ви нисте „наши“. Ви сте оно што у дефиницији „невладиног сектора“ и стоји: агенти страног утицаја у Србији.

Categories: Писма из Жумберка

Tags: НДХ, Никола Н. Живковић, Русија, Србија, Хрватска, гудбал, светско првенство