Руси су пука препона коју треба да прескоче или заобиђу наше „добре комшије“ на путу ка свом спортском успеху који, кроз призму безумне југоносталгије, постаје и „наш“ успех
Милојко Пантић, пријатељ хрватског фудбала
После утакмице Русија–Хрватска постали смо сведоци два веома различита типа русофобије код Срба:
- Отворене, другосрбијанске (усташке), на коју не треба трошити превише речи. Њу баштини комунистичка, титоусташка жгадија која интерно окупира овај народ последњих 70 и више година. Она воли Хрвате, јер им идентитетски и припада више него Србима. Србе мрзи полуотворено, или сасвим отворено, па исто тако и Русе. Ту је ствар јасна, и ту се ништа ново није десило.
- Пасивне, подсвесне, безумне, рајетинске, запажене код „навијам за комшије“, или „навијам да победи добар фудбал“ дела становништва. Код ових људи, који су врло блиски ономе што је данас просечан Србин, дошло је до пасивне, подсвесне, перфидне дехуманизације Руса, као засебног ентитета, људског, историјског, словенског, нама блиског чиниоца. Руси нису људи, Руси нису народ, Руси нису у доброј мери заслужни за наш биолошки опстанак (што је заслуга стечена у више различитих историјских епизода). Не, Руси су препрека, пука препона коју треба да прескоче или заобиђу наше „добре комшије“ на путу ка свом спортском успеху који, кроз призму безумне југоносталгије и бесловесне наклоности према нечему географски блиском, постаје и „наш“ успех.
Трагедија је што је просечан становник Србије веома близу менталног склопа ове друге категорије.
Такав човек не да не може ништа да створи, него не може ни да очува оно што је наследио. Такав човек ће на референдуму препустити Косово. Такав човек ће за Вучића гласати наредних 200 година, ако може и ако треба.
Такав човек одустаје од себе и свог идентитета, а национално и културно наслеђе које још увек има, ту је само док га не разнесе ветар, или не потроши време.
Наслов и опрема: Стање ствари